(И)
Једна мува звекну у чело господина који је трчао у супротном правцу, прође му кроз главу и излете на потиљак. Господин, по презимену Дерњатин, био је веома зачуђен: учинило му се да му је нешто свирнуло кроз мозак, а на потиљку прснула кожица и засврбела га. Дерњатин застаде и помисли: &љуот;Шта би то могло да буде? Јасно је као дан да сам чуо како ми је кроз мозак нешто свирнуло. Не долази ми у главу ништа што би ми помогло да схватим шта је у питању. У сваком случају, редак осећај, налик на некакву болест главе. Али више нећу на то да мислим, него ћу да наставим да трчим.&љуот; С тим мислима господин Дерњатин потрча, али ма како трчао, до трчања ипак није долазило. На плавом путељку Дерњатин се саплете и умало не паде, а морао је чак и да замлатара рукама. &љуот;Добро те не падох&љуот;, помисли Дерњатин, &љуот;иначе бих разбио наочари и изгубио се.&љуот; Дерњатин је наставио ходом, помажући се штапом. Једна опасност, међутим, носила је другу. Дерњатин запева неку песму да би одагнао зле слутње. Била је то весела и звонка песмица, која је толико замајала Дерњатина да је заборавио чак и то да иде плавим путељком, којим су у истом тренутку тога дана, из супротног правца, вртоглавом брзином јурили аутомобили. Плави путељак био је преузак, и тешко је избећи несрећу скакањем у страну испред аутомобила. Зато се и сматрао опасним путем. Опрезни људи увек су ишли плавим путељком носећи у себи страх од смрти. Овде је смрт вребала пешака на сваком кораку, час у виду аутомобила, час у виду теретњака, час таљига натоварених каменим угљем. Дерњатин није стигао ни да се исекне, кад је на њега налетео огроман аутомобил. Дерњатин крикну: &љуот;Умирем!&љуот; и баци се у страну. Трава се пред њим размакну и он паде у влажан јарак. Аутомобил трештећи пројури крај њега, извијајући над кровом барјак тешких ситуација. Људи у аутомобилу били су уверени да је Дерњатин погинуо и зато су скинули све што су носили на глави, и већ даље путовали су једноставно гологлави. &љуот;Да нисте приметили под које точкове је пао онај путник, предње или задње?&љуот; - запита господин који је имао муф, то јест не муф, него капуљачу. &љуот;Мени су&љуот;, говорио је овај господин, &љуот;веома прозебли образи и ушна ресица и зато се не одвајам од капуљаче.&љуот; Поред господина у аутомобилу је седела госпођа интересантних устију. &љуот;Стрепим&љуот;, рече госпођа, &љуот;да нас не оптуже за смрт оног путника.&љуот; - &љуот;Шта? Шта?&љуот;, запита господин, скидајући капуљачу. Дама понови своју стрепњу. &љуот;Не&љуот;, рече господин с капуљачом, &љуот;за убиство кажњавају само уколико је убијени налик на тикву. А ми нисмо. Ми нисмо. Нисмо криви за смрт путника. Он је сам викнуо: умирем! Ми смо само сведоци његове нагле смрти.&љуот; Мадам Анет се осмехну интересантним устима и рече више за себе: &љуот;Антоне Антоновичу, ала се вешто извлачите из неприлика!&љуот; А господин Дерњатин је лежао је у влажном јарку колико је дуг. А аутомобил већ беше отишао. Дерњатин је већ схватио да није умро. Смрт у виду аутомобила га беше мимоишла. Он устаде, отре рукавом одело, овлажи пљувачком прсте и крену плавим путељком да достигне време. Време му је бежало девет и по минута, и Дерњатин је ишао стижући минут за минутом.
(ИИ)
Породица Рундадаров живела је у кући крај тихе реке Свирочке. Отац Рундадаров, Платон Иљич, волео је узвишена знања; Математика, Тројна Филозофија, Географија Раја, књиге Винтвивека, учење о смртоносним ударцима и небеска хијерархија Дионисија Ареопагите биле су Платону Иљичу најомиљеније науке. Врата дома Рундадарових била су отворена за све путнике који су посетили света места на нашој планети. Приче о летећим брежуљцима, које су шириле протуве са Никитинске периферије, наилазиле су у кући Рундадарових на живост и достојну пажњу. Платон Иљич лижно је сачињавао дуге спискове о појединостима летења малих и великих брежуљака. Посебно се од свих других узлета разликовао узлет Купусног брежуљка. Као што је познато, Купусни брежуљак је узлетео ноћу, у пет сати, ишчупавши један кедар из корена. Од места узлетишта ка небу Купусни брежуљак је летео не спирално, као сви остали брежуљци, него правом линијом, уз незнатна колебања тек на висини од 15-16 километара. Па и ветар, који је ударао у брежуљак, дувао је кроз њега и није могао да га скрене с пута. Наизглед је брежуљак, иначе саздан од кремена, изгубио својство непробојности. Кроз брежуљак је, на пример, пролетела чавка. Пролетела је као кроз облак. То потврђује неколико сведока. То је противречило законима летећих брежуљака, али чињеница је чињеница, и Платон Иљич је то унео у списак појединости о Купусном брежуљку. Свакодневно су се код Рундадарових окупљали угледни гости и расправљали о особинама закона алогичког низа. Међу угледним гостима су били: професор железница Михаил Ивановић Дундуков, игуман Миринос ИИ и плехаризијаст Стефан Дерњатин. Гости су се окупљали у доњој гостинској соби и седали за дугачак сто, на који се обично постављало корито с водом. Током разговора гости су повремено пљуцкали у корито: такав је био обичај код породице Рундадаров. Сам Платон Иљич седео је са једним малим бичем. С времена на време га је замакао у воду и ударао њиме по празној столици. Ово се звало &љуот;изазивање звука инструментом&љуот;. У девет сати би се појавила жена Платона Иљича, Ана Маљајевна, и позвала госте за сто. Гости су јели течна и чврста јела, затим четвороношке прилазили руци Ане Маљајевне да је целивају и седали да пију чај. Уз чај, игуман Миринос ИИ причао би о једном случају који се догодио четрнаест година раније. Наводно је он, игуман, седео једном на степеницама своје веранде и хранио патке. Одједном је из куће излетела мува, облетела неколико кругова и звекнула игумана у чело. Звекнула у чело, прошла му кроз главу, изашла на потиљак и поново улетела у кућу. Игуман је остао да седи на веранди са усхићеним осмехом јер је најзад својим очима видео чудо. Пошто саслушају Мириноса ИИ, гости се ударају кашичицама по уснама и гркљану у знак да је вече завршено. Затим је разговор попримао фриволан карактер. Ана Маљајевна је одлазила из собе, а господин плехаризиаст Дерњатин отпочињао је разговор на тему &љуот;Жена и цвеће&љуот;. Дешавало се и да неки гости остану да преноће. Тада би саставили неколико ормана и на ормане полегли Мириноса ИИ. Професор Дундуков спавао је у трпезарији на клавиру, а господин Дерњатин смештао се у кревет код Маше, служавке Рундадарових. У већини случајева, међутим, гости би се разишли кућама. Платон Иљич је лично закључавао за њима врата и одлазио к Ани Маљајевној. Реком Свиречком пловили су уз песму никитински рибари. И уз рибарске песме породица Рундадаров тонула је у сан.
1929-1930.