"И међу њима се одвијао
овакав разговор."
К. Хамсун
У дворишту стоји старица и рукама држи зидни часовник. Пролазим поред старице, застајем и
питам је: "Колико је сати?"
- Погледајте - каже ми старица. Гледам и видим да на часовнику нема казаљки.
- Па ту нема казаљки - кажем.
Старица гледа на бројчаник и каже ми:
- Сад је четврт до три.
- А, тако. Хвала лепо - кажем и одлазим. Старица ми нешто довикује, али ја идем не осврћући
се. Излазим на улицу и идем сунчаном страном. Пролећно сунце веома прија. Корачам,
жмиркам и пушим лулу. На углу Садове улице налећем на Сакердона Михајловича.
Поздрављамо се, застајемо и дуго разговарамо. Додијава ми што стојимо на улици, па
позивам Сакердона Михајловича у подрумче. Пијемо вотку, мезетимо харингу и тврдо
кувана јаја, затим се опраштамо и ја онда сам одлазим даље.
Одједном се присећам да сам код куће заборавио да искључим електричну пећ. Јако се љутим. Дан је тако лепо почео, а ето ти прве невоље. Није требало да излазим напоље. Стижем кући, скидам јакну, вадим из xепова на прслуку сат и качим га о ексерче, затим закључавам врата и лежем на отоман. Лежаћу и трудићу се да заспим. Споља допире одвратна дрека дечака. Лежим и смишљам како бих могао да их казним. Највише би ми се допало кад бих могао нешто да урадим па да се сви укоче и да не могу да мрдну. Родитељи их одвлаче кућама. Ови леже у својим креветима, не могу чак ни да једу јер не могу да отворе уста. Хране их вештачки. После недељу дана укоченост пролзи, али су деца толико исцпљена да морају још цео месец да остну у постељи. Затим полако почињу да прездрављују, али ја по други пут учиним нешто да се сви укоче, и они сви поцркају.
Лежим на отоману отворених очију и не могу да заспим. Присећам се старице са часовником коју сам данас видео у дворишту и годи ми што на часовнику није било казаљки. Баш ономад видео сам у комисИону одвратан кухињски сат чије су казаљке биле у облику ножа и виљушке.
Боже мој! Па ја још нисам искључио пећ! Скачем и искључујем је, затим опет лежем на отоман и покушавам да заспим. Склапам очи. Спава ми се. Кроз прозор ме обасјава пролећно сунце. Постаје ми вруће. Устајем и седам у фотељу крај прозора. Сад ми се спава, али нећу да спавам. Узећу хартију и перо и писаћу. Осећам у себи страшну моћ. Још јуче сам све смислио. Биће то прича о чудотворцу који живи у наше време и не чини чуда. Он зна да је чудотворац и да може да направи било какво чудо, али неће. Избацују га из стана; он зна да треба само да мрдне прстом па да задржи стан, али неће, већ послушно напушта стан и одлази да живи у шупи на периферији. Он ту шупу може да преобрати у прекрасну кућу од опеке, али неће, већ наставља да живи у шупи и на крају крајева умире, не учинивши за живота ниједно чудо.
Седим и од радости трљам руке. Сакердон Михаилович ће да пукне од зависти. Он мисли да ја више нисам у стању да напишем генијалну ствар... На посао! Доле спавање и ленчарење! Писаћу осамнаест сати без престанка!
Сав дрхтим од нестрпљења. Појма немам шта ми је: требало је да узмем перо и хратију, а ја сам грабио све друге предмете сАмо не оне који су ми били потребни. Јурио сам по соби: од прозора до стола, од стола до пећи, од пећи опет до стола, затим до кауча и опет до прозора. Гушио сам се од ватре која ми је буктала у грудима. Сада је тек пеТ сати. Преда мном су цео дан и вЕче и цела ноћ...
Стојим насред собе. О чему ли мислим? Већ је пет и двадесет. Треба писати. Примичем сто прозору и седам. Преда мном је хартија у коцке, у руци перо.
Срце ми и даље прејако лупа, а рука дрхти. Чекам да се мало смирим. Одлажем перо и пуним лулу. Сунце ми бије право у очи. Жмиркам и припаљујем лулу.
Ево и врана пролеће крај прозора. Гледам с прозора на улицу и видим како тротоаром иде човек с механичком ногом. Гласно лупа ногом и штапом.
- Ех да... - кажем себи, и даље гледајући кроз прозор.
Сунце се сакрива за димњак куће преко пута. Сенка димњака клизи по крову, прелеће улицу и спушта ми се на лице. Треба искористити ту сенку и написати неколико речи о чудотворцу. Грабим перо и пишем:
"Чудотворац је био висок."
Више ништа нисам у стању да напишем. Седим све док не почнем да осећам глад. Онда устајем и одлазим до ормарића у којем држим храну. Претурам по њему, али ништа не налазим. Парче шећера и ништа више. Неко куца на врата.
- Ко је?
Нико не одговара. Отварам врата и видим пред собом старицу која је јутрос стајала с часовником у дворишту. Запњен сам и не могу да прозборим ни реч.
- Ево и мене - каже старица и улази у собу.
Стојим крај врата и не знам шта да предузем: да истерам старицу или, напротив, да јој понудим да седне? Али старица сама иде према фотељи поред прозора и седа.
- Затвори врата и закључај их - каже ми старица.
Затварам и закључавам врата.
------------------- крај одломка -----------------
Мај-јун 1939.
© Yurope, poslednja izmena 31. decembar 1995.