Pijanino u blatu |
Predrag Ristic |
| Proteklo je vec nekoliko godina kako su otišli iz Beograda. Ni
onog grada, ni Juge, ni onog druzenja više nema. Raselili su se, promenili ili
nestali... Po Belom Svetu traze Sveti Gral ali ko zna da li ce mu se ikad više
primaci. U Belom Gradu, mozda, bili su mu najblize... Svih ovih godina stalno se u svesti
(ili potsvesti) preispituju zašto su otišli? Da li je trebalo? Da li im je sada,
tamo bolje, gore, isto? Da li je njihovoj decu tamo svetlija buducnost? I šta
uopšte znaci: svetlija buducnost? Svetlana, Petar, Mirjana, Bane, Grejs, Mita...
naše komšije, rodjaci, mi sami... sredovecni Beogradjani u vrtlogu emocija,
razocarenja, izneverenih nada i ratnog sukoba otiskuju se u prvih pet burnih, devedestih
godina u Beli Svet. Neko u potrazi za Znanjem, drugi za Ljubavlju, Uspehom, Novcem ili
Spokojem. Nasilno presadjeni, pokušavaju da uhvate novi koren. Njihovu generaciju
sustizu besmislena, nasilna smrt, neizleciva nostalgija, slepa nacionalisticka
mrznja, glamurozna vencanja, romanticne uspomene na Adu, Mljet, Bjelašnicu...
|
 |
»Pianino u blatu« je njihov zal' za domovinom koju su im nepovratno oteli, njihovo snalazenje kroz zamke "divljeg" Zapada i plac za besmisleno izgubljenim najdrazima; njihovo nostalgicno razocarenje nad pianinom u omiljenom beogradskom kaficu koji lezi zaboravljen u Savskom mulju. Uz njih, autenticni glavni junaci Beogradske politicke scene, pozicije i opozicije. |
|
Hvala, |
|