1 MASLAÈAK I POÈETAK
Bosa, polunaga, sva izgrebena i èupava, luda Mara le¾ala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrd¾ama u travi i cveæu, gledala je veèito plaènim oèima u provaliju neba: èinilo joj se da mu kraja nema, kao ¹to ga nije bilo ni èvrstoj zemlji pod njenim pleæima. Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve vi¹e zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepooènica i mutila joj misli.
Ni o èemu va¾nom nije ni mislila. Samo je tako le¾ala, grickala kiselicu i gledala oblaèak ¹to se, poput jagnjeæe ko¾e, rastezao izmeðu ¹iljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio ne¾an i nije se mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu ¹avovi i on se raspadao kao ¹to se ra¹èinja svaka ko¾a kad se tegli na sve strane.
Prelazila je rukama preko mladih i jo¹ jedrih grudi, stiskala ih, gnjeèila ih vla¾nim dlanovima, uverena da æe joj se bolovi u utrobi sti¹ati. Ruke su klizile niz telo, pr¹tile ga, muèile ga kao tuðe da je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i æutala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da preðe. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u grè. Krti i oko¹tali nokti grebli su ko¾u, ulazili u nju, sekli je: jaèi i o¹triji bio je bol u mesu oko pupka.
Misli na ne¹to drugo, reèe sebi kad oseti da ju je popao hladan znoj, misli na ne¹to deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema vi¹e muka i patnji, i ljudi lak¹e di¹u i koraèaju. Ni tebe vi¹e ne peèe, zar ne vidi¹. Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije nesreæan. Ljudska srca su puna, i nikome neæe suze na oèi. Hajde, jesi li veæ zamislila.
Zamislila sam, reèe opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i neæe jedni drugima oèi da vade. To mi je bilo najte¾e da zamislim. U poèetku nisam mogla da poverujem oèima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki.
Ne misli na bol, kad ti ka¾em, pro¹aputa u sebi. Nije toliko va¾an - proæi æe. Bolje podigni glavu i ¹araj oèima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako mo¾e¹, zagledaj mu se pravo u oèi. Vidi na kojoj mu je strapi srce. Ima li du¹e, je li surovo, i mo¾e li i¹ta u svojoj kljuèaloj glavi da zamisli. Ako ti se uèini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju zavrnutu usnu. A ako to neæe¹, ne budi dokona i misli na ¹ta lièi. Ima li kakve sliènosti s cvetom bele rade. Nema, ne lièi na taj cvet. Da te ne podseæa pa carevo oko? Da, ba¹ me podseæa na cvet carevo oko ¹to raste po planinama. Ali zar ti se ne èini da lièi i na bolesnog pauka koji, muèen glavoboljom, gunða i prede, i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatrono¹u lièi.
Na nebu je videla oblaèak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve vi¹e hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je te¾e mogla da zamisli ono ¹to je htela. Nije je muèila glad iako od juèe ni¹ta nije jela. Drugi se jedan ðavo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da se savija i opru¾a kao od gume da je.
Oèi su joj bile pune svetlosti. Nije znala ¹to plaèe. Oseæala je kako joj se o licu razlivaju suze. ®elela je da za veèita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i unazad zabaèene glave.
Neæu da hulim, pomisli, neæu da hulim. Jer nije lo¹e kad se plaèe. Posle plakanja æe mi olak¹ati, pa æu bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje.
Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlaèila sebi vlati trave i æumice cveæa i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslaèka. Gledala je kako se beli plodovi di¾u a onda opet k njoj vraæaju. Duvala je jaèe i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve vi¹e i vi¹e. Duvala je jo¹, i jo¹, dok je bol rastao; duvala je plaèuæi, i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslaèka.
Ne, nema vi¹e neba, èinilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslaèka. Ni sunce se vi¹e ne vidi - cveæem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni ¹iljatih brda nema - ¹uma pobelela. Ni zemlja na kojoj le¾i u ritama vi¹e nije tvrda - eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na lje¹nièkom putu.
Duvala je jo¹, ne bri¹uæi suze ¹to su joj sve vi¹e golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslaèkom i drugim cveæem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, raèunala je. Patnji vi¹e ne bi bilo, zami¹ljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, ¹aputala je.
Le¾ala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja kome¹a i okreæe, kako se razreðuje i opet gu¹æa, no¹en vrelim vetrom; kako se trava koju je i dalje razgrtala i èe¹ljala prstima gu¾va, veæ ¾alosno obr¹æena.
A nije videla dolinu ¹to je poèinjala stotinak metara ispod nje; ni pra¹njavi put koji je vodio u gradiæ; ni reku ¹to se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i d¾ombastom putinom, provlaèeæi se kroz jo¹ja i vrbake.
Nije videla, niti æe ikada moæi da vidi, kako se nekoliko najkrupnijih plodova poèe da odvaja od svog uskome¹anog jata; i da se, praveæi bele krugove, spu¹ta k zemlji.
Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kru¹ke: tu æe uskoro neko doæi da ispru¾i svoje umorne noge. Krvave, zatupaste i gotovo oko¹tale, noge æe le¾ati jedna pored druge. Grejaæe ih i peæi pra¹ina i sunce, i one æe se micati i dodirivati. Tako ispru¾ene, tako ostavljene, podsetiæe svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne gu¹terove koji ne mogu da miruju ni trena. Èetiri pra¹njave, èetiri jogunaste, èetiri ljudske noge tabana okrenutih na istok.
Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog groblja, koje je od puta branila samo ograda od zarðale ¾ice: tu æe neki ljudi izgubiti ono ¹to nikad vi¹e neæe moæi da naðu i povrate. Te¹ko æe im pasti taj gubitak, pa æe se, prvi put otkad se znaju, priljubiti jedan uz drugog. Biæe zagrljeni tako èvrsto da æe im se i suze me¹ati. Zateæi æe ih noæ i prvi strahovi kraj belog maslaèkovog ploda.
Treæi i dosad najveæi plod, u kosom letu zabode se u trnje pokraj ble¹tavo bele kuæice, pokraj vesele gomile: i tu æe dugorepi ðavo brzo doæi po svoje. Rakija æe ljudima okrenuti pamet naopako: èupaæe se za perèine, vuæi æe se za u¹i i noseve; poigraæe se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neæe naljutiti; pucaæe za ¾ar pticom, olovom æe joj raskomadati srce. Kad se s lje¹nièkih bregova spusti noæ, keziæe se na mesec, pa èak i na zvezde. DJavo uvrnutih nogu i klempavih u¹iju preskakaæe veliki plod maslaèka, cerekati se i nuditi ih rakijom, veæ polumrtve; ¹aputaæe im glasom slepog mi¹a da zna gde je odleteo crveni petao i ¹ta æe s njim biti. Ljudi æe blenuti u krastavog ðavola i dajaæe na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.
Ostale pahuljice padale su po putu koji se, vijugajuæi ispod brega, gu¹io u nesvakida¹nje ¹arenoj gu¾vi i mete¾u. Tuda æe, pre mnogih drugih, proæi pogrbljen èovek crnih, velikih - najveselijih oèiju. Svi æe ga poznati po golotinji, po petlu, po ka¹ljucanju. Dr¾aæe nos u petlovom perju; ¾mirkaæe ne stresajuæi sa sebe pra¹inu. I kad ga budu muèili, ¾eleæe da se izjednaèi s njima. Bosi èovek nosiæe ¾ar petla i gaziti ovèje brabonjke i bele maslaèkove pahuljice.
2 TU®NA BRAÆA
I¹li su ru¾nim, pra¹njavim putem, k reci ¹to je tiho ¹umorila. Vukli su se tromo, sa zave¾ljajèiæima na pleæima. Toliko su se znali i poznavali da im se nije otpoèinjao novi razgovor. Pa su i¹li bosi i dronjavi, prljavi i zapu¹teni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju veæ petnaestak godina.
Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koraèali po navici, nesvesni lude ¾elje da treba da stignu na kraj sveta. Nisu se osvrtali iza sebe, niti su oèi skidali sa ¾ute i tvrde zemljurine puta.
A imali bi ¹ta i videti - svet ih je gledao: bolesna i tankovrata deca, mahom gola i kriva; ¹iljoglavi oèevi varo¹lije s kesama ispod oèiju; krezube ¾enetine razmek¹anih trbu¹ina i ¹otkastih nogu; beli starci i slinave babe bez glasa i te¾ine. Bilo je tu jo¹ mnogo ljudi: svi su ih s èuðenjem gledali, jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu pregazile èudnije noge. Niko nije progovarao; samo su se podgurkivali i beèili oèi. Ali kako su skitaèi odmicali, tako su se i oni oslobaðali: èim strance izgubi¹e iz oèiju, vrati im se glas, i oni brzo poèe¹e da prevræu jezièinama, i da blebeæu i o ¾ezi koja je spr¾ila p¹enicu i jeèam jo¹ u klasu, i o tome kako æe poskapati od gladi i nema¹tine.
Du¾i i crnji èovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i ste¾e ga. Iako je znao da taj stisak ni¹ta ne znaèi, Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu oèekujuæi reè.
Dugonogi je èitav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice. Nikako nije mogao da naðe pravu reè za misao koja mu je le¾ala na vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe oèi izra¾avale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i gaðenje. ®eleo je da pljune u pitomo i ¹iroko Jovanovo lice, uokvireno riðom bradom, da pesnicom ulupi i smrska baburasti nos ¹to mu se crveneo pred oèima.
Jovan se nije usuðivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih oèiju: gledao je ne¹to ni¾e. I video je kako se modre Petrove usne raste¾u, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i gorèina èesto su obuzimale njegovog drugara - ni ovog puta nije hteo da mu se protivi. Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao da æe ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i æutanjem.
Petar ga je sve vi¹e stezao. Jovan se malo uvi i zadrhta. Pogleda ga u oèi i reèe:
- ©ta ti je?
- Most - reèe Petar bunovno i smraèi se.
- Pa ¹ta? - reèe Jovan i poku¹a da osdobodi ruku.
- Pa most! - bubnu Petar. - Zar ga ne vidi¹?
- Vidim. - Pa ¹ta s tim? - reèe Jovan.
- I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? - reèe Petar.
- Preæi æemo ga i - kvit - reèe Jovan. - Zar je prvi?
- Ali nije ni poslednji - reèe Petar gnevno.
- Hvala bogu ¹to nije poslednji - reèe bolno Jovan kad oslobodi ruku.
Petar oseti da vi¹e ne ste¾e Jovanov lakat i obuze ga srd¾ba. Hteo je neèega da se doèepa, neèega èvrstog i o¹trog. Ali kad spazi da u blizini nièega nema za ¹ta bi se uhvatio ili s èim bi se sudario, on odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku.
S crvotoènog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje - kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj. Mlatarao je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa - Lje¹nica je bila najdublja tu, pod mostom. Oseæao je kako od njega, s vodom, odlaze bes i srd¾ba njegova praskava. I dah mu je postajao mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mraènih oèiju bla¾i i mek¹i.
Raskoraèen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta gljuckao u vodu. ®mirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom, kako kvasi svoju ¹iljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i ¾ilavi, i cièi pri tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale.
Na¹av¹i se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko rebara. Bio je miran, i nije vi¹e ¾eleo da ra¹èepi ¹iroke Jovanove vilice. Sunce mu je grejalo obna¾ena ramena i laktove. Sve vi¹e se smirivao. Korio je sebe ¹to je malopre onako grubo odgurnuo Jovana. Skot si, reèe sebi, pravi si skot. ©to ga muèi¹. Ne zaslu¾uje to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj vi¹e to da radi¹.
Oko Petrovih nogu poèe¹e da se obmotavaju zelene alge. Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice nalik na punoglavce, i poku¹avale da ga naènu. Algi je bilo sve vi¹e. I ribice su u jatima nasrtale na nj. On se uznemiri. Poèe da drhti. Zgadi mu se bistra Lje¹nica. Pogleda prema mostu i viknu:
- Ej!
- ©ta hoæe¹? - reèe Jovan i sav se iskrivi.
- Gladan sam! - viknu Petar.
- I ja - reèe Jovan.
- Ali ja sam gladniji! - viknu Petar i naje¾i se.
- Nisi - reèe Jovan i ispravi se. -- Nisi.
- Kako sme¹ da ka¾e¹ da nisam gladniji! - reèe Petar. - Kad dobro zna¹...
- Ni¹ta ne znam - zakikota se Jovan. - Ba¹ ni¹ta.
- Ako ni¹ta drugo, treba da zna¹ da ne sme¹ da mi se protivi¹ - reèe Petar.
- Dobro, gladniji si - reèe trezveno Jovan i isturi trbu¹èiæ napred. Pa ¹ta s tim?
- Dokle æe¹ da me seca¹? - reèe Petar.
Jovan sle¾e ramenima i zamalo ne prsnu u smeh.
- Vek mi pojede, ðavole debeli - reèe Petar. - Buduænost i karijeru mi upropasti. Otkad sam s tobom, stalno me maleri prate. Baksuze.
Ra¹irenih ruku i pognut, na mostu se crneo Jovan; i Petru se èinilo kako hoæe k njemu da skoèi, da zaroni. Ali Jovan èitav trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoèi u vodu, niti bilo ¹ta drugo uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi.
¹utke podeli¹e koru hleba i poðo¹e putem. Iza njih je ostajalo samrtnièko zapomaganje bjelopoljskog hod¾e, lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreæu, i ¾agor subotnje svetine na nedalekom stoènom pazari¹tu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali poðo¹e pravo, putem uz Lje¹nicu.
- Kad smo poslednji put ovuda pro¹li? - zapita Petar setno.
- Ne seæam se da smo ikad ovde bili - reèe ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka.
- Ne ljuti se na mene - poèe Petar tiho i s izrazom krivca u oèima. - Nepravedan sam prema tebi.
- Ne detinji - reèe Jovan. - Ti na mene nemoj da se ljuti¹, a sa mnom æemo lako.
Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela.
- Mnogo si bolji od mene - reèe Petar.
- Ja sam veliki gad - reèe Jovan. - Stalno se smejem. I kad treba i kad ne treba. Gad sam, da zna¹: meni je sve sme¹no... a to tebe mnogo ¾esti... meni se najvi¹e smeje kad, recimo, vidim pogreb...
- I tebe ljuti ¹to ja stalno vièem - reèe Petar.
- Ne - reèe Jovan. - Sve ¹to ti radi¹ ja volim.
- Pa i ja volim kad se ti smeje¹ - reèe Petar iskreno. - Pa èak i kad sam gladan. Eto, sad bih voleo da se smeje¹. Hajde, poèni. Nek ti suze poðu... zna¹ kako se veæ ti smeje¹...
- E, sad ba¹ ne mogu - reèe tu¾no Jovan. - Sad bih mogao samo da plaèem, da ne su¹im obraza do mrkle noæi...
- A ¹to to ba¹ sad? - upita nervozno Petar.
- Ne znam - zacvile Jovan. - Mo¾da zbog sunca i vruæine. Ili zbog pra¹ine.
- Neæe¹, valjda, na ovoj ¾ezi da plaèe¹? - ljutio se Petar.
- Oseæam da æe se danas dogoditi neka nesreæa - pro¹aputa Jovan.
- Gde? - izbeèi se Petar. - Gde misli¹ da æe se dogoditi?
- Ne znam - reèe Jovan. - Negde na zemlji. Mo¾da èak i u blizini. Ali oseæam. Ja uvek oseæam. Mislim da mi se i zbog toga plaèe.
- Mo¾da se ona veæ i dogodila - reèe Petar muklo i tvrdo. - Ne misli na to.
- Zna¹ veæ: nesreæu oseæam u vazduhu - reèe Jovan. - Ba¹ sam gad. I da nije toga, to da ne oseæam, ja bih se toliko smejao da bih na kraju krajeva pukao od smeha. Ba¹ sam gad.
- Ne govori gluposti - reèe Petar i namr¹ti se.
- Da li ti mnogo smetam? - ¹apnu Jovan. - Ako ti smetam...
Petar je æutao. Jovanova ramena bila su isuvi¹e vrela, ali on s njih nije hteo da mièe ruku.
- Ako ti smetam...
- Manimo se tu¾nih prièa - reèe odluèno Petar. - Neæemo, valjda, samo o tome kao tetke. Treba neki debeo hlad da naðemo, i da se lepo odmorimo.
S obe strane puta raslo je trnje. Ne¹to dalje koèoperile su se pra¹njava aptovina i kopriva u klasu. Na posnim stranèinama ¹to su se dizale odmah od reke i puta na dve strane, zelenile su se niske kleke. Glog i ¹ipurci smenjivali su se s bledim jo¹jem i jasenjem koje se crnelo oko razgraðenih i izga¾enih njivica brkatog jeèma i pitome p¹enice.
Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili pra¹inu kao blato i gledali ¾ute bre¾uljke oko puta, s kojih su poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za ¹ta bi se gladan i nesreæan èovek mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne ¹krape, belelo se kamenje, crnele su se vododerine - bile su to njive.
Videli su i gu¹ave èobanèiæe kako na vezama dr¾e poludivlje i balje¾ave kravice koje nisu imale ¹ta da pasu, pa su rikale ili prosto-naprosto gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice, a hlada zaista nigde nije bilo.
Petru se uèini da æe se sruèiti u pra¹inu, pa se nasloni na svog ni¾eg druga. Jovan se nape i odr¾a ga. Petru uzbuèa u glavi: oène duplje mu ispuni¹e pra¹ina, opako sunce i ¾uta kukuruzna kora o kojoj je mislio èak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza se pored raskoraèenog Jovana, kleèe pored njega i ne¹to smrsi.
Jovan ga ¹èepa za ramena. Podi¾e ga. Petar je otvarao oèi i gledao poga¾eno ¾ito pored puta. ©to su ga izgazili, su¾eno je mislio, ¹to su ga goru¾njali. Ba¹ grehota. Surovi ti seljaci iz brda ¹to idu subotom u Bijelo Polje za gas, so i bra¹no. Gaze ¾ito, gaze sirotinjski hleb. Vidi, to ¾ito je ga¾eno i pre klasanja. Sramota. Ali pogledaj: jeèam se opirao ljudskoj nepa¾nji - koljenèio se, zametao zrno i utvrðivao ga.
- Eda li igde hlada? - zapita Petar kad ustade.
- Eno ga - reèe Jovan kad ugleda drvo pokraj puta.
- Je li daleko? - reèe Petar bunovno.
- Tu smo - reèe Jovan brzo.
- Gladan sam - reèe Petar s prikrivenim besom.
Jovan oæuta. Stado¹e ispod divlje kru¹ke.
Petar ne¾no pogleda dugaèki plod maslaèka ¹to mu se nadohvat ruke beleo i reèe:
- I ti ovo naziva¹ drvetom?
- Ipak, biæe hlada bar za glavu - reèe Jovan.
- A ostalo, veli¹, nek gori - reèe Petar.
- Pa i nek gori - reèe Jovan i zacereka se. Vrlo va¾no.
Opru¾i¹e se jedan pored drugog.
Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta. Gurave humke zarasle u èièak, divlji ovas i nanu. Natruli drveni ¹iljci vire iz kupinjaka i o¹tre travuljine kojoj nisu mogli ni¹ta ni stoka, ni rðava vremena, ni opako sunce. Beli i veæ krnji ni¹ani s istoènjaèkim ¹arama i slovima. Jedan sasvim sve¾ grob - velika gomila ¾ute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju nesreænikove kosti. Oko groba sijaset naherenog mramorja i obiènog kamenja.
Petar je gledao zapu¹teno groblje. Dopada mi se, reèe u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima roðenja i smrti, ni sme¹nih fotografija. Le¾i¹ dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i la¾e. Ba¹ divota. Samo nema smisla po sade duvan izmeðu grobova, ¹to ¹vercuju tako.
Jovan je ¾mirkao zraènim oèima, naviknutim na sve, i video kako putem idu dva èoveka s nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika, pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno nose ga na daskama.
- Ej, donose nam mrtvaca - reèe Jovan.
- A ja mislim o hlebu, do ðavola - reèe Petar.
- Pa misli i dalje, reèe Jovan.
- Okreni glavu i na drugu stranu - reèe Petar.
Na ¹ljunkovitoj ledini ¹to se kroz jo¹je i vrbak spu¹tala reèici na obalu, belela se kuæa. Ni mala, ni velika. Ali ble¹tava kao i sve kuæe ¹to su takve kad imaju sreæu da èuèe pokraj rðavog puta, i kad su pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od gomila lanjske pleve i ¹a¹e, i od velike tre¹nje za¹titnice, ne vidi se ba¹ sve. Glavno je da se pred kuæom, u slabom hladu na brzu ruku sklepanog naslona, ¹areni mlada. Njih dvojica dobro je vide: velika glava lièi joj na neku èudnu zemljanu posudu. Crne joj se velike i pomalo kose oèi. Kao grad stoji na te¹kim nogama - ne bi je pokrenuo ni sam ðavo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se pomade, boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze, nabubrele usne, dugi vrat i crne i debele pletenice.
Petar vide kako ona dvojica spusti¹e nasred puta nosila s belim tovarom. Dugo je gledao kako su se ljudi klatili i grlili iznad dugaèke i bele mrlje na putu.
Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag - skretali su s puta, lomili ogradu i gazili prezrelo ¾ito koje se prosipalo. On zatim pogleda Jovana èije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti, bilo zadovoljno i razvuèeno u velik, ¹irok osmeh.
- Imaæemo ¹ta da gledamo - reèe Petar. - Neæe nam biti dosadno.
- Da - reèe Jovan i protrlja riðu bradu. - Da.
- Predstava - reèe Petar. - Prava predstava.
- Da - reèe Jovan i opet ugleda ¹arenu mladu.
Sunce je pr¾ilo retke grane divlje kru¹ke.
Vetriæ je ljuljao visoki plod maslaèka.
3 BELI CVET
Umorni i znojavi, grobari su se vukli s mukom tegleæi tovar na daskama. Bosi i dronjavi, a povrh svega i jako pijani, s bocama rakije u d¾epovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se vi¹e pribli¾avali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar s dasaka se ljuljao, ali mu se jo¹ nije padalo u pra¹inu.
Petar je gledao prvog, onog Sreæka. Bila je to crna i neobrijana ljudina, oèiju sitnih, iskrlje¹tenih i nezgodno posaðenih navrh lobanje. Masna i èetvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu. Petar je zamatrao i prouèavao njegovo mraèno ali i nekako veselo lice: oèi njegove, iako zapaljene i crvene, neprestano su se sme¹ile, pa se oko njih skupljalo mno¹tvo bora i borica.
Jovan je pratio drugog, Ismeta. Èetvrtast i zdepast, niskog èela i isturenih viliènih kostiju, on se trudio da dr¾i korak sa Sreækom. Po¹to od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put koji je gazio, klecao je i prevrtao oèima. Kako je Sreæko bio du¾i i nepa¾ljiviji, to se zamotani i mrtvi ðavo klizao daskom: bela stopala sve vi¹e su mu se primicala licu, i njega je poèinjalo da obuzima gaðenje. Pijan i balav, ugibao se pod nosiljkom, i koraèao neve¹to kao dete koje su tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda.
Petar i Jovan vide¹e kako se Sreæko spotaèe, i kako kleknu na kolena. Za nosiljkom sniza se i Ismet: zamalo mu u pra¹inu ne ispado¹e buljavo plave oèi. On se pridi¾e, opsova Sreæka i vrati na daske beli tovar.
Da su hteli da se podignu, skitaèi bi videli sve. S rukama ispod glave, i opru¾eni preko puta, oni su videli samo dugaèku belu mrlju na daskama, i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I ni¹ta vi¹e, sem zaslepljujuæe svetlosti, kr¾ljavog trnja oko puta, strmih njiva, i pra¹ine koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde su Sreæko i Ismet posrnuli.
Ni èuti, tako le¾eæi, ni¹ta nisu mogli: takva je ¾ega bila.
4 S DJAVOLOM IZMEDJU SEBE
Veæ pijan, Sreæko potegnu iz fla¹e: bio je to gorki, triput peèeni i prepeèeni ¹ljivovi otrov. Vatra mu proðe ¾drelom, i on za¾mirka oèima. Onet povuèe i, osetiv¹i novu toplinu negde u utrobi, pru¾i bocu Ismetu.
- Dobra je - reèe Sreæko - jaèa od one prve.
Èitav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabuèice, i oseæao da s onih nekoliko gutljaja jo¹ nije utolio ¾eð.
- Nije - reèe oèajno Ismet i zasuzi oèima. Ni¹ta ne valja.
- Tebi nijedna ne valja - reèe Sreæko.
- Pio bih ne¹to jaèe - reèe Ismet zlovoljno. Ne¹to kao benzin.
- Danas ne bi trebalo toliko da pijemo - reèe Sreæko.
Ismet zakoluta oèima ¾abe.
- Ne polivaj je rakijom - reèe Sreæko. - Samo joj jo¹ to treba.
- Neæe joj od rakije biti ni gore ni bolje - reèe Ismet glasom propovednika.
- Jadna ona - reèe Sreæko. - Do¾ivela je da je sahranjuju bitange za jeftine pare.
- Biraj reèi - reèe Ismet i podi¾e do nasred èela debelu obrvu.
- Otkad te znam, gad si - reèe Sreæko.
- Vara¹ se - reèe Ismet brzo. - Ja sam dobar èovek. Fin èovek. Mana mi je samo to ¹to ne mogu da ¾ivim dok ne uradim ne¹to lo¹e. Samo to. Ali sam, u stvari, jako dobar èovek. To svi znaju.
- Ako i zbog kog propadnem, propa¹æu zbog tebe - reèe Sreæko kao za sebe.
- ©ta ti mogu kad si kukavica - reèe Ismet suvo i hladno.
Sreæko poku¹a da ustane. Ali samo kleèe na kolena.
- Jesu li je zaista toliko muèili?
- Kako ne - reèe Ismet. - Gledao sam sto puta kako je dever, onaj Ibro, tuèe. Bio je zaljubljen u nju i dok joj je mu¾ bio ¾iv. Jedva je doèekao da ostane udovica. Nije mu se dala, po svoj prilici. I on ju je svakodnevno muèio batinama i glaðu.
- Kako joj je bilo ime?
- Zaboravio sam, pravo da ti ka¾em - reèe Ismet.
- Gad - reèe Sreæko. - ©ta mu je sve to trebalo. Bolje da je pio.
- Nikako mu se nije dala - reèe Ismet. - A imao je merak na nju.
- Gadna Turèuljina taj Ibro - reèe Sreæko.
- Ni¹ta gori od va¹eg Spasoja - reèe Ismet. - Dao roðenoj ¾eni konopac i naterao je da se obesi. Sve zbog jedne nosate i guzate ¾enetine. A pravio se anðeo - hteo je pre rata i predsednik op¹tine da bude. Ibro bar nije izigravao sveca.
Sreæko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u pra¹inu.
- Vidi¹, i taj va¹ Spasoje i danas nekog vraga tra¾i - reèe Ismet. - Stalno se vrti oko vlasti. Na reveru nosi tri odlikovanja, iako na okupatora nije ni metka ispalio.
Sreæko je æutao.
- Koliko nam je ostalo para? - zapita Ismet.
Sreæko se seæao prepodneva. Svet, pravoslavni i muslimanski, trèao je oko tro¹ne kuæerine: svi su hteli da vide pokojnicu koju su za ¾ivota vi¹e ¾alili nego sada. ®ene su vri¹tale i psovale, a ljudi su nadirali preko plota. Bilo je tu i dece i staraca. Otvarali su se prozorèiæi susednih kuæa: na sve strane videle su se samo nekakve glave, nekakve ruke, nekakvi vratovi. Jedino su bili mirni neradnici, besposlièari i skitnice kojih su bili puni jendeci. Najspokojniji od svih bili su njih dvojica: gledali su mnogoglavu rulju i mislili kako da doðu do malo hleba i rakije.
Prosed, krupan i razjaren, Ibro je jurio u susret radoznalom svetu. Mahao je motkom oko sebe i sipao psovke. Ali je narod stizao sa svih strana, nadirao preko ograde koja je Ibrovu mraènu kuæu delila od zapla¹enog i ne tako obiènog ¾ivlja. Krkljao je nasred dvori¹ta, hvatao se za glavu, tukao se sa susedima koji nisu hteli da ga ostave. Prido¹lice ni vrelom vodom nije bilo moguæe rasterati.
Tada su njih dvojica, seæao se Sreæko, upali u Ibrovu kuæu, izagnali iz nje ostale besposlièare koji su se bili dali u pljaèku. Zavili su le¹ belim platnom i krenuli prema lje¹nièkom groblju. Za njima je dugo trèao veliki i glavati Ibro, i neute¹no plakao. Po svoj prilici, hteo je da ih stigne, da im se pridru¾i, ali su oni po¾urili. Pre no ¹to su zamakli za breg, okrenuli su se i videli ga nasred puta: krièao je i tukao se pesnicama u glavu. Izgovarao je njeno ime. Ve¹ti svom grobarskom, svom strvinarskom poslu, njih dvojica su, s bocama uzgred kupljene rakije, brzo nestali iz oèiju zaprepa¹æenog, radoznalog i upla¹enog sveta.
- Odgovori kad te lepo pitam: koliko jo¹ imamo para?
- Ne brini - reèe Sreæko. - Tri dana ne moramo dolaziti k sebi.
- Èuvaj dobro te pare - zare¾a Ismet.
Pogleda¹e se s mr¾njom.
- Kako su vam gadni obièaji: jo¹ se nije ni ohladila, a veæ je nosimo na groblje.
- Ne bi, valjda, hteo da mrtve meæemo u salamuru - reèe Ismet.
- Nisam na to mislio - reèe Sreæko.
- Mrzim vas ¹to obo¾avate mrtve - reèe Ismet. Gadni ste: divite im se, ljubite ih, grlite ih. Pih!
- Pa... ona je jo¹ vruæa - reèe Sreæko sa strahom.
- To je od sunca - reèe Ismet. - I mi smo vruæi.
- Èini mi se i da mrda - reèe Sreæko.
- Mrda tebi u glavi - reèe Ismet.
Sreæko otpi. Onda s mukom ustade i podi¾e kraj nosiljke. Obuze ga ¾alost koju je poodavno zaboravio. Seæao se davno preminulog oca, kom ni danas ne zna za grob, i majke, koja je proseæi preminula negde pred nekom bogomoljom. U belom svetu imao je i brata, o kom za poslednjih dvadeset godina ni¹ta nije èuo.
- Kreæi - reèe Sreæko muklo. - Ti bi tu i zanoæio.
- Bih - reèe Ismet.
Poðo¹e. Pra¹ina im se usuka oko nogu.
Ismet ga je merio sa zavi¹æu. Bilo mu je krivo ¹to je manji. Ta èinjenica uvek je u njemu podsticala zlobu i pakost, i on bi prestajao da se s njim ¹ali. Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga, koliko mu zavidi, i ¹ta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom drugom mestu zemlje. Neravnopravan sam, ¹aputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i èinim prljave stvari: bar u neèemu moram prednjaèiti. Kad puno prljav¹tina i gadluka uèinim, siguran sam da æe reæi kako sam hrabar, kako sam opasan i va¾an. A dok ne postanem to èemu ¾udim, ja sam za vas samo lojava, smrdljiva i podmukla Turèuljina Ismet. I ni¹ta vi¹e.
Nisu i¹li - ljuljali su se. Bela pokojnica mogla je pasti svakog èasa.
- Jesi li siguran da zna¹ gde treba da je zakopamo? - upita Sreæko. - Zna¹ gde se oni kopaju?
- Pazi da ti iz d¾epa ne ispadne fla¹a - reèe Ismet i oseti zavist prema ¹trkljastom i prljavom pravoslavcu ispred sebe.
- Ne pravi se lud - reèe Sreæko. - Èuo si ¹ta sam te pitao.
- Nisam - slaga Ismet i obradova se.
- U kom se delu groblja kopaju? - reèe Sreæko. - Zna¹ li?
Ismet reèe da zna. I oseti slast od la¾i. Prevario sam ga, reèe u sebi. Ne znam gde se kopaju. Jer odavno nikog iz njihove kuæe nisam zakopao. Prevario sam te, i ¹ta mi mo¾e¹. I stalno æu te lagati. Na kraju æu ti i glavu otkinuti i baciti je psima i maèkama. Razume¹ li me. I ne idi tako brzo. Pa¹æu. Lako je tebi - prvi si i vidi¹ kuda gazi¹. Pa¹æu, zar ne vidi¹. Samo mi jo¹ to treba. Lak¹e idi, kad ti ka¾em. Ispustiæu nosila i posle neæu hteti da ih podignem. Stani za trenutak. Hteo bih da povuèem malo, da gucnem. Da se napijem i da zaboravim da sam strvinar koji je kraæi od svog drugara za èitave dve mu¹ke glave.
Obojica posrnu¹e. Pado¹e na kolena. Ali ne ispusti¹e nosiljku. Bela klada se samo zaljulja, prevrnu i umiri.
- ©to toliko ¾uri¹? - reèe Ismet zadihano.
- Ostavi tu rakiju - reèe Sreæko ozbiljno. - Kako ti se veæ jednom ne ogadi!
5 PETAO
- Kud se to sprema¹, Muhareme? - upita seljak, zastav¹i nasred puta.
- U varo¹ - odgovori tiho sitni, neugledni i pognuti èovek. - U Bijelo Polje.
- Pa da te prièekam? - reèe èovek i zaturi na potiljak okruglu kapu. - Da idemo zajedno?
- Neæu ja tako brzo - reèe Muharem. - Idi ti. Ne gubi vreme zbog mene.
- Onda æemo se videti dole, u kafani - reèe èovek. - Da popijemo po koju.
- Dobro - reèe Muharem i od stida obori glavu.
Kad èoveka nestade, Muharem reèe sebi: vidi¹, ne preziru te svi. Ne budi nesreæan. Eto, kom¹ija te pozvao. Nemoj da mu odbije¹ èast Uvrediæe¹ ga. I ne misli vi¹e kako te se svi stide. Nije taèno. Ovaj s kojim si malopre razgovarao viðen je èovek i pristaje da s tobom u kafani sedi za istim stolom. Kad to mo¾e i hoæe on, èiniæe i drugi. Jer ti nisi najgori. Ti si samo sitan, bolestan i æutljiv. Ako ti se jezik razve¾e, sve æe biti u redu. Oprostiæe ti ¹to si nejak i ¹to ka¹lje¹. Jer nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najvi¹e od glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo ka¹lje¹ i izbacuje¹ ne¹to rumeno. Samo to.
Da bi izbegao kapalj, prisloni se uz ¹ljivovo deblo. Umiri se. Opru¾enih ruku i bez ijednog pokreta, gledao je u mutno prozorsko okno. I odraz njegov bio je pognut i skamenjen. A on sav tanak i pljosnat. Video je svoju dugu i ko¹èatu glavu, i crnu kosu oèe¹ljanu i zalizanu nadole. U dnu kolibe ¾utela se gomilica slame u kojoj je spavao. Nazirali su se jo¹ sto od bukovine, patuljasta trono¾na stolièica i furuna bubnjara koju je proletos zaboravio da odnese na tavan. Ni¹ta vi¹e njegovo oko nije moglo da naðe.
Njegova pojava, slabo odra¾ena u oknu èetvrtastog prozorèiæa, krenu se. Sekiru i druge alatke ubaci u kolibu, a onda zakljuèa vrata. Treba se uvek osigurati, pomisli i kljuè zavuèe pod kamen, u koprive. Jer mo¾e naiæi neka lopu¾a ili neka skitnica, i odneti mi sve ¹to imam.
Tamnim oèima tridesetogodi¹njeg grudobolnika i osamljenika gledao je svog crvenog petla. Krupan, sjajan i koèoperan, petao je peru¹ao koko¹ku. ©irio je mu¹ka i topla krila i dizao pra¹inu.
Izbolovano i zapu¹teno Muharemovo lice ozari stidna radost. Jo¹ èuèeæi kraj plota, on se nasme¹i petlu koji je mlatarao krilima, zaklanjajuæi tako potpuno sreænu ¾rtvicu. Ali se brzo rastu¾i i reèe:
- To ti je poslednji put...
Muharem otvori ¹aku s jeèmom. Prva priðe koko¹ka. Kad petao s njegovog dlana poæuka i poslednje zrno, Muharem ga pomilova i uze u naruèje.
Petao se nije branio. Naviknut na ovakve zagrljaje, samo je rakolio i odmicao glavu od Muharema, koji mu je tepao naèetim glasom. Èovek je bez prestanka zujao, i petao ga je gledao oèima pripitomljenog jastreba.
Ali moram da te prodam, reèe Muharem glasno i pogladi vrat plamene boje. Moram. Gasa nemam. Ni soli. Pedeset dinara du¾an sam susedu. Gazda Iliji veæ drugu godinu dugujem trista dinara, red je da mu ih vratim. On stalno govori da mu ih ne moram vraæati. Ne znam ¹to mi pra¹ta. Mo¾da zato ¹to me ¾ali. E, bogami, neæu vi¹e da me ¾ali i da prelazi preko mojih dugova. Kao da sam poslednja ¹u¹a. Prodaæu te, petliæu, i pare mu baciti na sto. Mora ih uzeti. A ti nemoj na mene zbog toga da se ljuti¹. Obeæaj da neæe¹.
Muharem izbi na lje¹nièki put. Propusti brkate i namrgoðene seljake s crnogorskim kapama, skloni se buljuku plavom bojom markiranih ovaca i jagnjadi, pa reèe petlu: Mo¾da te buduæi gazda neæe odmah zaklati. Mo¾da æe¹ mu trebati za koko¹ke. ©ta ga zna¹. Ala bi to bila u¾ivacija. Ti jedan, a njih desetak. Bolje no kod mene, samo s jednom.
Slu¹aj, poèe opet Muharem. Potrebne su mi pare i jo¹ za jednu stvar. Otiæi æu s njima u kafanu gde æe me èekati kom¹ija. Rekao je da hoæe da me èasti. I ja æu primiti èast. A onda, kad se ljudi iz kom¹iluka iskupe, ja æu poèeti da plaæam. Lupaæu pesnicom u sto i kelner æe drhtati preda mnom. Napiæu sve. Nudiæu ih s èim budem mogao. Tamo u kafani, danas, moram postati èovek. Vreme je veæ da uðem meðu ljude. Kad se zaèoveèim, biæe mi lak¹e i ¾ivot i bolest da podnosim. Eto, kao ¹to vidi¹, moja buduænost prilièno zavisi od tebe. Biæe mi te ¾ao, ali nièeg na svetu nema ¹to se ne bi moglo pre¾aliti i zaboraviti.
Sti¾e ga druga stoka, novi buljuci. Bilo je tu i krava, i volova, i junaca. Da ne bi gutao pra¹inu, on sakri nos u toplo i meko petlovo perje, i seti se peru¹anja pred kuæom, i mirne koko¹ke s kljunom zagnjurenim u travu i koprive. ®alost ga obuze. Pomilova petla i produ¾i da ka¹ljuca: Za mene mnogo ne brini. Muèiæu se i dalje. Gledaæu da postanem èovek: tada bih glad, nema¹tinu i bolest lak¹e podnosio. Ako ikako mognem, i ako ne umrem jesenas, nas su¹ièave obièno s jeseni kosi, gledaæu da se vratim u vodenicu. Bolestan sam ti mnogo, i iznemogao, i nisam vi¹e ni za kakav te¾i rad, a ponajmanje za napolicu. Gazda Ilija ne tra¾i od mene mnogo, sve mi pra¹ta, ali to je ono ¹to me najvi¹e èudi i vreða. Vidi da mu upropa¹æujem imanje, da nema od mene vajde, a æuti. I stalno me gleda i ispituje æutke. Izbeèi na me oèi pa po èitav sat ne trepæe. I mene je pomalo strah od njega. Volim ga kao da mi je otac, ili stric, ali ga moram napustiti - sram me ¾ivog pojede ¹to mu imanje upropastih. Iæi æu u vodenicu, odakle me i doveo. Ne znam ¹ta æe on na to reæi. Neka misli ¹ta hoæe, ali neka zna da ja ¾elim da postanem èovek, i da radim ono za ¹ta imam snage. A to je vodenica...
Bosi Muharem gazi pra¹inu i ovèje brabonjke, a petao sve vi¹e izdu¾uje ¹iju i gleda sve nova i nova stada ovaca i jagnjadi. Petao zbog neèega strepi i ¾mirka, a Muharem prebira po glavi hiljadu puta lomljenu misao: upali li mi kec s vodenicom, i ako me i na proleæe preskoèi smrt, iæi æu da prosim devojku.
Preturao je po mislima i seæanju sve one koje bi smeo da zaprosi. Ismetu Hasanovu neæu, jer je previ¹e vesela i raskala¹na, pomisli. ©aèiru takoðe. Hajru æu zaobiæi zbog jedne druge stvari. Te tri bi me htele. Sudeæi po onome ¹to sam èuo da su govorile o meni, zameraju mi samo bolest. Hajra je, èak, rekla da to nije tako stra¹no ¹to sam su¹ièav. Ali nju neæu, jer je tri mu¾a pod zemlju oterala, pa ja lako mogu biti èetvrti: zato joj ne smem prag prekoraèiti - godine mi njene pogoleme ne bi smetale, dosta je starija od mene, poèele su glavu da joj osvajaju bele, i mislim da se ne bi hvatala za tuð gatnjik.
Odmièuæi putem, doðe do gre¹ne misli, do Ivanke. To je dugaèki, beloputi i brkati anðeo s ¾uækastim ¾ilicama u oèima. Iz susednog je sela, s onu stranu Lje¹nice. Ni¹ta ¹to je usedelica, reèe sebi, ni¹ta za to. I ¹ta s tim ¹to smo drugih vera. Ti, Muhareme, nikad ne bi dirao njenog Hrista, a ni ona tvog Muhameda. I sve bi bilo lepo. I ako bi ti zamerala ¹to si bolestan, na nju se ne bi ljutio.
Oseæajuæi kako se vreli petao mièe u njegovom naruèju, Muharem se seti koko¹ke i njenog ¾alosnog polo¾aja: nije se videla, zaklanjala su je crvena i ra¹irena krila njegovog petla. Kad god bi ugledao to veselje, Muharema bi obuzeo i stid, i neka èudno tiha radost, i ¾elja da promeni svoje samotnièko ¾ivotarenje u èièa-Ilijinoj kolibici, u koju su, pre njegovog useljenja, spraæali goveda. ®eleo je da se u paprati, u slami svoje izbice, ili na bilo kom drugom mestu zemlje, naðe nasamo s Ivankom. Udenuo bi se nekako izmeðu njenih okruglih kolena, i isprièao joj otkad ¾eli da su tako na gomili. Samo bi joj istinu govorio. Kazao bi joj da misli na nju, i danju i noæu, i kad motikom kri¾a tuðu zemlju, i kad se zaburuèe u usitnjenu slamu svog skrovi¹ta. Rekao bi joj da mu u san dolazi, i da mu dre¹i èak¹ire. Ne smem ni u snu da budem do kraja èovek, rekao bi joj. Jer èim me se dotaknu tvoje svete ruke poèinjem da gubim ljudske oblike. Izgubim sve ¹to mo¾e da ima èovek. Brzo se pretvorim u svog crvenog petla. Ti se zavuèe¹ u ko¾u koko¹ke i odene¹ se njenim lepim perjem. Onda trèim za tobom, gonim te po koprivama i korovu. Pa kad se posle peru¹anja probudim, dugo mi se èini da nikako neæu moæi da se preobratim u èoveka. Kazao bp joj jo¹: ej, gledam te veæ punih deset ili petnaest godina, i znam kako di¹e¹. Ti si moja kraljina, i ne ljuti se ¹to hoæu da te preko Lje¹nice prevedem, i da te za veèita vremena zatvorim u moju kolibu... I ko zna koliko bi jo¹ ka¹ljao i vezao, kleèeæi na kolenima, nesigurno uglavljen izmeðu njenih debelih i modrih nogu.
Muharem ubrza hod. Izgleda da sam poprilièno zadocnio, zakljuèi i obuze ga strah pri pomisli da æe za sat-dva neko drugi dr¾ati u naruèju, njegovog petla. ©ta æu ja onda bez njega, zapita se. Kad njega ne bude bilo, neæu moæi da sanjam da sam èovek. S Ivankom æe onda biti gotovo: ni u snu neæe mi biti blizu. A po¹to ni s jednom drugom neæu da se ¾enim, po¹to nju èekam...
Tada se sledi. Po svoj prilici veæ mi je kasno za pazar, pomisli i vide veliko sunce kako iznad njega lebdi kao deèji zmaj. Ali, mo¾da je i dobro ¹to sam zakasnio, reèe u sebi pa nastavi: ba¹ je dobro to te neæu prodati, petliæu, ba¹ je dobro. Zaceniæu te. Tra¾iæu za tebe dvesta hiljada. Onda æu i dalje gledati kako rakoli¹ i kako opkraèe¹ koko¹ke. Pa za¹to te onda nosim èak u Bijelo Polje kad nikako ne ¾elim da te prodam. ©ta æu s tobom u onoliku subotnju graju na pazari¹tu. Uostalom, i ti vidi malo sveta. Biæe tamo i koko¹aka, pa mo¾e biti sva¹ta. A nisi mi te¾ak.
Seti se Ivanke. Obièno èuva stoku oko Lje¹nice. Legne na leða, ra¹iri ruke i noge, i èupka travu. On ide putem, pa èim je ugleda, èuène u jo¹je i posmatra. Vidi joj okruglu glavu i sve druge izboèine s prednje strane. Otvorenih usta ona blene u oblaèiæe ili sunce ¹to se kloni smiraju, i le¾i dugo kao mrtva da je, kao peru¹ana da je, kao da èeka samo nebo da se na nju svali. On puzi po zemlji i oseæa da ga poèinje obuzimati neko èudno, roditeljsko oseæanje prema brdu od mesa, prema kladi od krpa i stidnih izboèina. Tada samo ¾eli da joj priðe i neprimetno podvuèe pod nju svoj kaput - da se zami¹ljeno i ¾alosno dete ne prehladi.
Nikad s njom nije progovorio ni reèi. A èesto mu se za to pru¾ala prilika. Jer je stoka koju je èuvala stalno prelazila preko reke i harala èièa-Ilijine njive. Jednom se njihovo ¾drebe ujurilo u gazdin jeèam. Do¹la je da ga vrati Ivanka. On ga je uhvatio i doveo do blizu nje. Nije smeo da joj priðe. Samo je dr¾ao ¾drebe za grivu. Milovao ga je po glavi, po toplim pleæima, po trbuhu.
Ivanka se èudila iskraj plota: nije pominjao ¹tetu, niti je bilo ¹ta progovarao. Zadihana, prsata, bosa; raskoraèena, kao da se za trku spremala, mokra od rose; s tankom haljinom koja joj se pripijala uz usedelièki jaka bedra. Obuzeo ga je strah. Osetio je koliko je slab i nejak prema njoj, namr¹tenoj i narogu¹enoj. Za¾eleo je da padne pred njene noge, da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra kolena, da joj ka¾e kako se ne ljuti ¹to je njihovo ¾drebe naèinilo ¹tetu - vrlo va¾no, jeèam je ionako pregust - i kako je sreæan ¹to je ba¹ ona do¹la da ga vrati.
Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan. Dr¾ala je suknju koja joj je otkrivala i kolena i ne¹to vi¹e, i bila malo izboèena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su mu se misli. Mokar i musav, gledao ju je preko ¾drebeta. Ivanka mu se èudila. Nije se micala, niti je suknju spu¹tala preko kolena.
®drebe se odjednom okrenulo, ¹èepalo ga za ruku, negde za ko¹ulju na pleæima, ugrizlo ga i odgurnulo. Sa zemlje, iz trave i kupina, gledao ga je kako trèi, ¾eleæi i od Ivanke da pobegne. Ali ga je ona zgrabila za æubu i brzo zaularila. Video je kako je ðipila sa zemlje i kako se brzo na¹la gore, na ravnim ¾drepèevim leðima. Udarala ga je nogama u slabine i ¹tapom po sapima. I jurila je tako, povijena napred, pripijenih golih nogu uz ¾drepèeve bokove. Proleteli su pored njega i brzo nestali. Vadeæi se iz kupina i trnjaka, rekao je sebi: Eto, ne da ti se nikako da postane¹ èovek...
Danas se seæao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru haljinu i obna¾io joj debele i mi¹iæave noge sve do sastavaka. Nikad mu se vi¹e za razgovor s njom nije pru¾ila bolja prilika.
Pra¹njav, znojav i iznuren, Muharem izbi iza okuke i spazi belu kuæu pokraj puta. Svezani za plot i dovoljno udaljeni da bi se grizli i ujedali, konji su se tukli zadnjim nogama. Ble¹tava kuæica tresla se od pesme i vike. Nasred puta se okretalo crnogorsko kolo. Ispod naslona, ali uglavnom sva na suncu, ¹arenela se mlada. Èinilo mu se da je zgodna.
Bravo, Kajice, reèe glasno, bravo, Kajice. Ti se, bogami, o¾eni. Lepo. I ja æu uskoro. Sram te bilo, nisi me zvao u svatove. Ja æu tebe zvati - nismo uzalud odrasli zajedno.
Kad se bli¾e primaèe gomili, Muharem se ohladi. Za¾muri i zaustavi dah. Zapamti poslednji kliktaj pesme, ukipi se i oseti da æe mu se iz naruèja, ne prestane li da drhti, oteti petao, i da æe onda poleteti na suprotnu stranu, prema nebu.
Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu, luda Mara stajala je u ¹ipra¾ju kraj puta. Gledala ga je oèima koje vi¹e nisu mogle da plaèu. Pratila ga je budno i pitala se ¹to toliko ¾uri. Ne bi mu se glasnula da je nije primetio. Pustila bi ga da proðe, i da di¾uæi za sobom pra¹inu sam sa sobom razgovara.
- A ti na svadbu, Muhareme? - reèe luda Mara.
Muharem zbunjeio zatrepta oèima.
- Pa zar se na svadbu ide sa ¾ivim petlom? - opet upita luda Mara.
- Ne idem ja ni na kakvu svadbu, luda Maro - reèe Muharem.
- Proæi æe¹ pored nje hteo ne hteo, Muhareme - reèe luda Mara.
Muharema pro¾e studen. Upitno je pogleda u oèi. I ona reèe:
- Kajicu danas ¾ene.
- Pa neka ga ¾eie.
- Eh - jeknu luda Mara.
- A valja li mu ¹ta mlada? - upita Muharem.
- Ima u njoj sto kila - reèe luda Mara. - Sto kila.
- Uh - ote se Muharemu.
- Izgledaju kao maèka i mi¹ - reèe luda Mara. - Mo¾e ga nositi u zubima kao ni¹ta.
- Uh, uh - nastavi Muharem s izrazom ¾aljenja na licu. - Siromah Kajica.
- Hajde da se ja i ti uzmemo, Muhareme - prostenja luda Mara i usne joj iskrivi bol.
- Na drugu sam bacio oko, luda Maro - reèe Muharem toplo.
- Ima li i u toj tvojoj sto kila? - upita luda Mara skloniv¹i s lica crne kovrd¾e.
- Ima i vi¹e - reèe Muharem spontano i odmahnu rukom.
- Pa udaviæe te, jadan bio - reèe ona tu¾no.
- Neæe, duda Maro, neæe, - reèe on ka¹ljucajuæi. - Ne da se Muharem tako lako udaviti.
I rekav¹i to, Muharem produ¾i.
Gledala ga je kako, umoran, zastajkuje, propu¹ta ispred sebe markiranu stoku, i rukavom slobodne ruke bri¹e znoj s lica i s èela.
6 STARAC I OSTALI
Krupan, mrk i podbuo, starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo kuæe. Leða je okrenuo dugaèkoj i prepunoj trpezi oko koje su se glo¾ili i veselili siti i pijani svadbari. Grebla mu je po mozgu kre¹tava i neujednaèena svadbarska pesma, i on je ¾eleo da bude ¹to dalje od te ¹arene i dosadne rulje. Bilo mu je tesno u novom crnogorskom odelu, u tom trobojnom oklopu, i nije znao kako te neugodnosti da se oslobodi: pljunuæe ubuduæe na sve trobojke, makar bile i zastave. Oèi njegove velike, nekad kose i pune vatre, a sad poprskane krvavim ¾ilicama i umorne, strogo su merile poslugu koja je s punim sudovima trèala iz kuæe prema trpezi, ¹to se ugibala pod piæem i jestivom. Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je poèinjalo ne¹to da ¹umi u u¹ima. Bojao se tog zujanja, te tanane i ne¾ne piske; poslednjih godina, otkad mnogo jede i pije, to zujanje obièno je prethodilo kratkim nesvesticama i ubrzanim lupanjima srca. I nemoæ za koju nikad nije znao poèinjala je da mu se javlja: posle nje dolazile su glupe, meke i vla¾ne tuge i otrovne misli koje su ga dovodile do stra¹nih zakljuèaka i crnih ideja; i teskobe, kad je najvi¹e ¾eleo da neèim prekine svoje ¾ivotarenje, da no¾evima izbode svoju punu i trulu telesinu, i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i zaboravi; i gaðenje, jezivo gaðenje nad samim sobom, nad svoji gnusnim i la¾nim ¾ivotom, i nad svetinom koja ga je okru¾ivala. Trebalo mu je samo da popije nekoliko rakija, pa da oseti ono ¹to je sad oseæao: hladnu pusto¹ u srcu, krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji, i veliku, opipljivu mnogoglavu la¾ pred oèima i na domaku ruku. I isto kao i danas, uvek se gnu¹ao svadbarskih, neukusnih i odvratnih pesama; izbegavao je takve skupove, ¾albe i parastose, jer je znao da neæe moæi da se odbrani od rakije i o~gavne sete koja je za njom dolazila. Pa je zato najvi¹e voleo ~da se iz gomile izdvoji, usami, i na miru nagleda neba, sunca, bilja i zemlje.
U oku mu se zaiskri suza. On se tome zaèudi: ni o èemu ru¾nom nije mislio. ®eleo je samo nekoliko trenutaka da bude sam. Oseti i drugu suzu. To ga jo¹ vi¹e zbuni. Te¹kom rukom preðe preko oèiju i mrkih obraza.
Ne oseti nikakvo olak¹anje. Doðe mu da zgromi ¹aku koju je malopre podigao i otvorio: najradije bi pljuvao i poni¾avao tu podmuklu, tu osramoæenu ruku: toliko bi je pljuvao i vreðao da joj nikad vi¹e ne bi palo na pamet da se podi¾e i da time pridaje va¾nost suzama.
Starac se obradova kad vide mlado¾enju. Sitan i zakr¾ljao, zelen u licu, ruku jako dugih i opu¹tenih niz krhko telo, i potpuno nezainteresovan za veselje prireðeno u njegovu èast, Kajica se igrao s deèacima pored reèice. Golobrad, utuèen, neveseo i povuèen u sebe, Kajica se samo po smehu razlikovao od svojih drugova u igri: smeh njegov bio je naèet, suzdr¾an nekako, vi¹e krt no iskren. I tek kad bi se nasmejao i borice mu zrakasto napale sive i bezizrazne oèi, videlo se da je ne¹to stariji od deèaka njegovog rasta.
- Kajice!
Bilo je u tom pozivu, u tom poviku, i mr¾nje, i gnjeva, i roditeljske strogosti, i ljubavi od koje se oko srca hvata leden krug. Tu¾an je bio starèev glas. A jo¹ ¾alosniji njegov izgled: zaljuljao se kao staro, kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i jezom oèekuje prvi sna¾niji vetar. Kruti obrazi se malo nabra¹e, iskrivi¹e. Na oèi se opet navuko¹e te¹ki, namre¹kani i crni kapci. I tako nepokretan, s tupim bolom u potiljku, vide kako se njegov sinovac Kajica prenu.
- Kajice!
To vi¹e nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva. Bila je to kruta, hladna, predsmrtna opomena posle koje se nije moglo ni s kim igrati. Velika i brkata starèeva glava malo se prikloni grudima. I tek kad oseti da pred njim neko sipljivo di¹e, otvori oèi i kroz toplu maglu predsna spazi mlado¾enju.
- Tu sam, strièe.
- Dobro je ¹to si tu - reèe starac.
Kajica ovo shvati kao ¹alu i razvuèe tanke usne. Ukaza¹e se sitni, nareckani zubi ribe. I tek kad se starac uvreðeno naka¹lja, Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube.
- Slu¹aj - reèe starac i polo¾i ruku na mlado¾enjino rame. Slu¹aj.
- Slu¹am - ¹apnu Kajica.
- Dobro zapamti ovo ¹to ti govorim - reèe starac. - Govorim ti u ime oca, koji me na samrti zakleo da vodim brigu o tebi. Jesi li me èuo? Jesi li razumeo?
Kajica klimnu glavom.
- Dana¹nji dan va¾an je za sve nas - reèe starac mraèno. - Za tebe je najva¾niji. Devojku smo ti doveli. I te kakvu devojku. Svaki drugi na tvom mestu bio bi sreæan.
Kajica se kiselo isceri.
- Uozbilji se veæ jednom - reèe starac muklo.
- Krajnje je vreme. Ne brukaj nas. Gledaj kako nas njena rodbina motri. Treba da se poka¾emo. Bar danas...
- Hi-hi, hi-hi - zacereka se Kajica.
- Ne uzimaj mi obraz, Kajice - reèe starac strogo.
Kajica ga nije shvatao. ©arao je oèima levo-desno - nije znao na koju stranu da strugne.
- Nemoj vi¹e da krade¹ - procedi starac kroz zube. Bije te glas da si najobiènija jajara. A poèeo si i piliæe da di¾e¹. Jeste, jeste, sve znam. Sve mi je tvoja majka rekla. I mene zbog svega toga srce boli. Da zna¹. Hteo bih da jednom postane¹ èovek. Ima¹ punih trideset godina a ne rastavlja¹ se sa decom. Ali sve to mo¾e da se popravi. Uvek mo¾e da se postane èovek. je l' da je tako?
Kajica ga je upla¹eno gledao.
- I kakvog smisla ima ¹to stalno be¾i¹ od kuæe! hrupi starac upla¹iv¹i se da ga je neko èuo. Samo ludi ljudi i krajni nesreænici be¾e ispod svog krova.
Kajica se spremao da zaplaèe. Starca to dirnu, pa produ¾i malo ne¾nije:
- Sramota, sine moj, sramota. Spava¹ po tuðim kuæama kao skitnica, a tvoj lepi dom pust. Bruka! Umesto da vodi¹ kuæu i da zameni¹ oca, ti èuva¹ tuða goveda. Sva sreæa ¹to prijatelji to sve ne znaju.
- Znaju - promuca Kajica.
- Uveriæemo ih da su to klevete - planu starac. Je l' da hoæemo? Dok je tebi strica - ne boj se.
- Ali ja volim da skitam - ¹apnu Kajica.
- To je zato ¹to si bio bez ¾ene - reèe starac. Odsad neæe¹. Vezaæe te ona za svoju sisu, ne boj se. Nje se dr¾i, sine, nje se dr¾i. Vidi samo kakva je - grad èitav. Planina!
- Ne volim ¹to je onolika - reèe Kajica glasno.
- Za¹to ne voli¹? - izbeèi se starac. Za¹to?
- Tako... ne volim, ote¾e Kajica. - Bojim se...
- Nema èega da se boji¹, sine - raskravi se starac. Va¾no je prve noæi da bude¹ dobar. Posle joj neæe pomoæi ni da je jo¹ onolika. U to budi siguran. Nigde je neæe biti. Biæe mala i nemoæna kao ¾aba izvrnuta na leða.
- Ja sam se nje oduvek bojao - reèe Kajica iskreno i glasom koji je drhtao.
- Za¹to da se boji¹? poèe starac tu¾no. Kad je kod tebe na donjem spratu sve u redu. Za¹to? je l' da je sve na svom mestu? Zna¹ na ¹ta mislim. Ne stidi se. Reci stricu slobodno. Ka¾i. Oslobodi se. Zamisli da sam ti drugar. Ka¾i da je kod tebe kao i kod drugih. Obraduj strica...
- Jeste, reèe Kajica i pocrvene. Ba¹ kao kod drugih.
- I nije kao ¾ir? reèe starac ne gledajuæi sinovca u oèi.
- Nije kao ¾ir - reèe Kajica.
Starac se izmaèe i udari ga po ramenu. Kajica se uvi, zanese, ali ne pobe¾e. Starac se grohotom zasmeja, lupi ¹akom o belo krilo kuæe, i poèe:
- Pa kad je tako, neæu vi¹e da mi govori¹ o strahu. Tu reè da nisam èuo iz tvojih usta. Ne govori mi vi¹e o tome. Takva momèina, pa se boji. Bruka! Hoæu da mi govori¹ o drugom. Da mi prièa¹ kako æe¹ doveèe da je usuèe¹ i oplete¹. Kako æe¹ da je èereèi¹ i uni¹tava¹. Kako æe¹ da joj pravi¹ decu. To stricu da prièa¹. I deca æe da je doje i razvlaèe kao vuèicu. To ti meni prièaj. Sit je tvoj ~stric bljutavih i tu¾nih prièa. Sad hoæu ne¹to masno... i to od tebe... od moje krvi... naslednika da nam napravi¹ - jednog crnpurila... jer nam se krv razvodnila, pa svi oèekujemo da nas ti spase¹... za nju ne brini - zdrava je i jaka kao ¾drebica... sad samo ti da stisne¹ petlju i da ukre¹e¹ - nema ko drugi, da zna¹...
Starac se zagrcnu. Crven u licu i znojav, on se prisloni uz æo¹ak kuæe. Kajica poku¹a da se izvuèe ispod njegove levice, ali ga on jo¹ vi¹e privuèe k sebi.
- Obeæaj da æe¹ me poslu¹ati, poèe starac tiho kad oseti da mu se krati dah. Obeæaj stricu svom. Hajde. Ponovi sve ono ¹to sam ja malopre govorio. Hoæu iz tvojih usta da èujem one reèi.
Starac mu se unosio u lice. Beèio je oèi, drhtao i ¹aputao:
- Poèni. Ka¾i ¹ta æe¹ doveèe da joj radi¹. Isprièaj mi to pravim reèima, onako kako se to ka¾e. Sve mi natenane isprièaj. Ne stidi se. Stric tvoj sve zna i sve razume. i ni od èega ga vi¹e nije sramota. Pa se ni ti ne stidi. Ostavi to babama. Deder, poèni, mu¹kiæu moj...
- Sve sam zaboravio, priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta.
- Poku¹aj da se seti¹, reèe starac i oseti kako mu se preko oèiju navlaèe kapci koje neæe moæi lako da podigne. Govorio sam ti kako æe¹ doveèe da je razapne¹, i kako æemo pre ovog doba godine dobiti naslednika...
Starac zadrhta. Ruka kojom je dr¾ao uza se Kajicu pade mu niz telo. Primeti kako Kajica odskoèi u stranu.
Mo¾e¹ reæi i odatle, ¹apnu starac. Slu¹am te. Samo ni¹ta ne preskaèi. Prièaj sve. Izgovaraj sve reèi.
Kajica se osvrnu oko sebe: u blizini nikoga nije bilo. Kad shvati koliko je starcu stalo do njegovih reèi, poèe ¹apatom:
_ Strièe, sve æu ovo ponoviti ako mi ne¹to prizna¹...
- A ¹ta to, sine? - upita starac podigav¹i glavu. ©ta to?
- Prvo da mi u poverenju ka¾e¹: ¹to ste mi je doveli - zamuca Kajica. To da mi objasni¹...
Starac izbeèi oèi. I vide kako Kajica, tiho cvileæi, odjuri u jo¹je.
Iz kuæe izaðe Kajièina majka, sredoveèna ¾ena sastavljenih crnih obrva.
- O èemu onoliko prièate? zapita ona boja¾ljivo pri¹av¹i starcu.
- Zna se o èemu, Anðelija, procedi starac.
- Pa reci mi, reèe ona.
- Govorili smo o onim stvarima, ¾eno, reèe starac muklo. Prièao mi je kako se nao¹trio za doveèe. Ka¾e da jedva èeka noæ. Smotaæu je, veli, striko moj, i zgu¾vati kao krpu. A meni lupa srce od sreæe. Lom æu, veli, da napravim. Satreæu je, ka¾e i stiska zube. Rusvaj æe to da bude, veli. I doði, ka¾e mi, sutra, da vidi¹ kako æe izgledati. DJavo mali!
- Eh, poèe majka razdragano. Sna¾no je ono kao zemlja. Jedina mu je mana ¹to je malen.
- Sna¾an je i ve¹t, da zna¹, reèe starac gledajuæi u zemlju.
- Ako se na strica bude metnuo, znaæe i gde ðavo spava, reèe majka i oseti da joj se vraæa pouzdanje.
- Veli on meni, ¾eno: striko, dva sina æu odjednom da napravim. Da nadoknadim, veli, izgubljeno vreme. Jer mnogi moji vr¹njaci imaju veæ odraslu decu. I ja mu, Anðelija, sve verujem. Na¹a je to krv. Ne da se na¹a kost!
Smraèi mu se pred oèima. Utroba poèe da mu se prevræe. Da ne bi grunuo u plaè, on grubo prisloni èelo uz iviènjak kuæe. I tu, uèini se Anðeliji, zare¾a. Za¹krguta zubima i za¾ele da na najstra¹niji naèin sebe osramoti i ponizi.
©to je la¾e¹, reèe sebi, ¹to je tako la¾e¹. ©to ti je to trebalo. Najgore je to ¹to æe poverovati. I doveèe æe, èim se gosti i prijatelji raziðu, da tra¾i po tavanu staru kolevku - nek bude spremna. Neæe moæi da scava. Obigravaæe oko njihovih vrata i prislu¹kivati. A loma i rusvaja neæe biti. Jer on je jo¹ zelen i nejak. I sutra ujutro, kad uðe u njihovu sobu, neæe ga zateæi meðu njenim kolenima, ni na krevetu uop¹te. Le¾aæe iza vrata kao premlaæeno kuèe koje je neko pustio pod krov da ne kisne. ©to si to uradio, ludi stari.
Anðelija ga povede stranom. Pao bi, sru¹io bi se na zemlju da ga nije, onako sitna i koèoperna, dr¾ala za ruku. Upita ga:
- ©ta ti je, stari? Bolestan si?
- Nisam, poèe neubedljivo starac. Malo mi se zavrtelo u glavi. Ni¹ta vi¹e. Proæi æe to, ¾eno.
- Zovu te, stari, reèe Anðelija bri¾no. Prijatelji te zovu.
- ©ta æu im? reèe starac i protrlja lice ¹akom.
- Da se kucne¹ s njima, stari, reèe Anðelija koèoperno.
- Ne pije mi se vi¹e rakija, reèe starac tvrdo.
- Hoæe zdravicu da dr¾e, stari, reèe Anðelija. Neko im s na¹e strane mora otpozdraviti. Ko æe ako ti neæe¹.
- Bojim se da neæu imati ¹ta da im ka¾em, reèe starac.
- Mora¹, stari, reèe ¾ena. Ti si sad glava na¹e porodice. Sve ostalo je tanko i mr¹avo.
®ena ga privede trpezi. Uzbuèa mu u glavi. Nije mu bilo jasno otkud im snaga da onoliko vièu, i da onoliko urlaju. I pre no ¹to ga posadi¹e u èelo sofre, on muèno podi¾e fla¹u s rakijom.
- Zdrav si, glavni prijatelju! iskezi se s onu stranu trpeze brkat, nosat i crven starac. Zdrav si!
Èitav trenutak starac Ilija gledao je kroz paru ¹to se dizala s jela svog krezubog prijatelja. I ni¹ta nije mogao da mu odgovori. Izgledalo mu je da mu se jezik u pet èvorova zavezao. I dok je krezubi kre¹tao i bulaznio, ljuljajuæi se, starèeva ruka s crnom bocom ¹trèala je nad mnogoglavom trpezom kao ugljenisana da je. Podli oèni kapci prevlaèili su se preko zenica, i gusti mrak sve vi¹e se zgu¹njavao oko reèi ¹krbavog prijatelja nazdravièara.
7 MLADOJ JE IME IVANKA
Nepokretna ispod naslona, Ivanka je gledala Muharema. Gledala ga je ispod oka i ovla¹, kao da to on uop¹te i nije bio; gledala ga je pogledom kojim je malopre tra¾ila Kajicu.
Videla je kako je, priljubiv¹i se uz plot pored puta, zavukao pljosnati i za¹iljeni nos petlu u perje ili negde pod krilo, i kako je celo ¹areno veselje posmatrao iznenaðenim oèima. Pognut napred, kao da se spremao za ka¹alj, dronjav i bos, propu¹tao je pored sebe seljake glava velikih, èetvrtastih i brkatih: u odelima od crnog sukna i u goveðim opancima, zajapureni i neumorni, gonili su stoku. I njih je Ivanka gledala pogledom bezbri¾nog èobanina. U stvari, ni njih nije gledala - samo ih je videla.
Zaèudi je pogurena Muharemova nojava. Bo¾e, ¹to je onako iznenaðen, pomisli Ivanka, pa produ¾i tromo i bezvoljno: za¹to onako zeva u nas; ¹ta li mu je to toliko neobièno. Ne vidi, valjda, prvi put svadbu i veselje. Oh, kako je gadan i èudan taj na¹ kom¹ija Muharem. Zapu¹ten i ¾alostan, pa jo¹ i s petlom u naruèju. Uop¹te, ¹ta æe njemu petao - nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim ðavolom u naruèju. I jo¹ se ovom èudim: ¹to se bar ne obrije? Ovako izgleda da se sprema za hod¾u. Bo¾e dragi, kako su mu krupne i tu¾ne oèi. Pa on, po svoj prilici, hoæe da zaplaèe. Od vruæine verovatno.
Dr¾ala je te¹ke ruke skr¹tene na trbuhu. Niz njeno ¹iroko lice slivao se znoj. Pomerala je pogled udesno. I videla je veselje, nodnapite i sasvim pijane svadbare. Trèali su oko nje, jurili na sve strane, psovali i pevali na sav glas.
U obesnim vragolijama prednjaèio je Kajièin roðak, zubati Mrkoje: nije se smirivao, i velika usta neprestano su mu bila razjapljena. Jakih, ¹irokih leða i krivonogi, njeni roðaci, mahom stariji ljudi, vodili su tobo¾ va¾ne razgovore sa starcem Ilijom: izmeðu njih se cerilo nekoliko neoglodanih jagnjeæih glava. Sitan i bezvoljan, dever njen, Kajièina daljna svojta, le¾ao je pod plotom; poku¹avao je da ustane, blebetao ne¹to i pru¾ao joj neljudski tanku ruku.
Pogledom je tra¾ila Kajicu. Nije ga bilo. Nije bio ni u znojavom i pijanom kolu u kom se orila neslo¾na i ¹kripava pesma, ni u kuæi iz koje je izbijao otu¾ni miris kuvane ovèetine i zapaljenog sira, a ni meðu ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se kilenjaèama.
Ba¹ me briga ¹to ga nema i ¹to je onakav, pomisli Ivanka. Va¾no je da nisu sirotinja, i da neæu morati da idem u tuðu njivu. Uostalom, za mene kao usedelicu i ovaj je dobar. Bolje i¹ta no ni¹ta. Mo¾da æe i ovako biti lepo. Ako on i¹ta bude mogao, nakotiæu im pun tor dece. I biæu gazda u kuæi. Bogme, skupo æu ih ko¹tati. Povuæi æe maèka za rep ¹to im je Kajica onako nesojast... a mo¾da æe porasti kad ga ja budem poèela hraniti...
Èula je kako ga njeni strièevi, roðaci i kom¹ije zovu. Nazdravljali su mu i èestitali. Nije joj bilo jasno ¹to je Ilijino ¹iroko lice bilo onako crno.
Kajicu su opet svi, s podignutim èa¹ama i bocama, zvali da doðe i primi èestitanje. Rodbina nevestina htela je jo¹ jednom da ga vidi, da se s njim rukuje i malo bolje upozna: zanimala ih je najvi¹e zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle venèanja.
Sam u ¹iblju i ¹evaru, pokraj reèice, Kajica se igrao s punoglavcima i ribicama. Dra¾io je i tu maèke koje su na nj kidisale. Èuo je kako ga svadbari zovu, najgrlatiji je bio èupavi Mrkoje sa zubima nalik na kukuruzna zrna, kako ga mole da doðe i primi zdravicu glavnog prijatelja, Ivankinog strica. Zvala ga je i majka, glas joj odmah poznade, i starac Ilija. Zvali su ga svi, èinilo mu se, dok je maèkama bacao vodozemce, i dok je strepeo od noæi koja ga je oèekivala kao crno i tvrdo brdo preko kog je, bez dovoljno snage i volje, trebalo da preðe.
Kroz svetinu se probijala luda Mara. Svadbari su je zadevali i napadali dok je prolazila pokraj belog maslaèkovog pera. Nije se branila, i oni su je nepo¹tedno hvatali i ¹tipali.. Ivanki se èinilo da k njoj ¾uri, da ima ne¹to da joj ka¾e. Pa oka s nje nije skidala. Gomila je brzo zakloni, a ljudi je negde povedo¹e, i Ivanku to ra¾alosti. Doðe joj da napusti dosadno mesto na kom je stra¾arila i preme¹tala se s noge na nogu, kao zavladièena da je, kao pred oltarom da je, i da rastera pijanu rulju koja se povela za opipljivim tragom nerazumne i neza¹tiæene ¾ene.
Ivanka je gledala kako se putem mièe èudna slika: dva èoveka nose ne¹to belo i èisto meðu sobom - kao na svadbu s poklonom da su se namerili. Teturaju se i klecaju, pra¹inu silnu di¾u, dok sunce peèe dasku na kojoj se ljulja le¹ina.
Ljudi, po svoj prilici, pevaju, pevaju ili se svaðaju; ili, prosto-naprosto, govore glasno i o obiènim stvarima po starom strvinarskom obièaju. Izgleda da su bili zadovoljni ¹to im do groblja nije ostajalo jo¹ mnogo, pa nisu ni pazili hoæe li se ugruvati u krpe i èar¹ave zamotano telo.
Ni skitaèi nisu bili daleko od nje. Le¾ali su pod divljom kru¹kom i kroz trecavice gledali put neba i sunca. Bose noge dosezale su im do nasred puta. Izgleda da ni¹ta ne progovaraju; pomisli ona. Kao da su nemi. Otkad su se onde zaustavili, po svoj prilici nisu progovorili ni reèi.
Misleæi o skitaèima, spazi Kajicu. Èuèao je u ¹evaru i trski. Bio joj je okrenut licem. Na suncu se sijalo njegovo malo i èvorugavo èelo.
Ne sekiraj se ¹to se igra s maèkama i ribicama, reèe ona sebi. Ne misli o tome. Neka se igra s èim god hoæe. ©ta te se tièe. Va¾no je da si se udala, da æe¹ biti sita, i da ti u novoj kuæi niko neæe motkom brojati rebra. A njemu eto i ribica i punoglavaca. I svega mu eto... ne bilo primenjeno, ba¹ mi se èini kao da je Muharemov brat. Obojica su æutljivi, stidljivi i sipljivi. Slièno i idu, i govore, i mrdaju obrvama.
Videla je i prosjake i jurodive ¹to su izvirali sa svih strana, nicali iz ¹iblja, i primicali se trpezi. Ljudi su im bacali kosti, i oni su se, mnogo njih, jagmili i tukli. Kljasti i sakati, gu¹avi i nakaradni, sve vi¹e su se primicali i njoj i trpezi. I nju je poèinjalo da obuzima gaðenje.
Majèice moja ¾alosna, pomisli, majèice moja tu¾na. Gde si danas da vidi¹ u kakvom sam ti narodu, u kakvom gadluku. Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve jo¹ u utrobi grom spalio.
Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih, dostojanstvenih i èudnih putnika.