[1. maj '99.]
Preziveli smo jos jednu noc. Ocekivali smo da ce nas ove noci razvaliti. Da
ce nastaviti ono sto su poceli prosle noci. Nisu. Ocigledno je najvecoj i
najjacoj vojnoj sili na svetu zasmetalo nevreme. Zasmetali su im munje i
gromovi.
Kao sto verovatno znate, juce je u 5:30, posle odvratnog bombardovanja
Beograda, udario zemljotres. Isprva, svi su se pitali, kakva li je ovo
detonacija. Onda smo shvatili - zemljotres. Potpuno ogulali, nismo se ni
uplasili. Gledali smo kako se sve trese i drma. Jos jedan dokaz da ima
jacih. Priroda, ili Bog, ili ko zna ko, pokazao je da i od tih bombi i
raketa, koje svakim danom padaju, ima nesto jace, nesto protiv cega ne
postoji odbrana. Onda mi je proletela misao da nas je i Bog ostavio i da je
i on sada protiv nas. Nasmejao sam se. Setio sam se da mi dobro 'igramo' tek
kada su svi protiv nas, i kada u prvom poluvremenu barem jedan nas igrac
dobije crveni karton. Pocele su glasine. Kakva je verovatnoca da zemljotres
te jacine (5.5 rihterove skale) udari bas posle takvog muckog bombardovanja
centra glavnog grada? Ovaj zemljotres su izazvali Klinton i njegova druzina.
Nema druge. Oni mogu i to. Neki su pricali kako posle tolike kolicine
eksploziva tlo mora da se pomeri. Ne verujem u to.
Eh... Brzo ce ovo proci, setih se svog razmisljanja s' pocetka rata. Oce,
vraga. Setio sam se i da imam (izgleda) samo 19 godina. Setio sam se i da
sam pre samo mesec i kusur dana imao planove, ambicije.. buducnost. Setio
sam se da sam prizivao Boga i mrace sile vaskolikog univerzuma da odloze
pismeni iz matematike. Setio sam se da sam planirao... Planirao, to je
kljucna rec. Kako sada da planiram bilo sta kada ne znam ni da li cu biti
ziv, ni kad ce sve ovo stati, kao i da li ce stati. Hteo sam da odem na
more, sa devojkom. Dogovarao sam se kako cemo ici da gledamo pomracenje
sunca. Brinuo se sto jos uvek nisam vratio knjigu u biblioteku, i zamisljao
razgoropadjeno lice bibliotekarke kako mi objasnjava da te knjige trebaju
svima i da moram na vreme da ih vracam. Onda je sve to nestalo. Sve je to
postalo beznacajno, bez ikakve vrednosti. Ostalo je samo secanje. Kao da rat
traje ceo zivot.
Sta drugo reci, osim 'tragicno'. Nista vise. Sasvim je dovoljno. Ljudi ginu.
Neduzni ljudi. Ljudi u autobusima, ljudi dok cekaju crveni semafor, ljudi
koji su bas krenuli da predju most, ljudi koji su dosli da onim prezivelima
u svim tim rusevinama pomognu... Vec nekoliko puta se ponovilo da su isti
objekat gadjali dva puta u razmaku od 15 do 20 minuta. Zasto? Pogresili su,
pa nisu dobro pogodili? Ne... Slabo oni grese, osim kad to hoce. Oni hoce
mrtve ljude, civile, neduzne gradjane.
Bacaju nam svakojake letke svakog dana u kojima kazu 'mi ovo radimo za vas.
Skinite vasu vlast i sve ci biti uredu'. BICE UREDU?! Sta ce, bre, biti
uredu. Hoce, mozda, da nam udju kao heroji, spasioci.. Da nam donesu njihovu
'demokratiju'. Ocete, djavola. Nikada vi ovde necete uci. Sve ovo sto se
desava, zapravo je za nase dobro. Dobro je to sto nasi prijatelji, rodjaci,
deca, braca, sestre, mame, tate, babe, dede ginu. Da, kako to nismo ranije
shvatili. To je u pitanju. Bas mi je to trebalo. Pa onda kazu 'nato ce
intenzivirati napade'. Odlicno.
Bespredmetno je govoriti od tome da cemo mi pobediti NATO. Mi ne ratujemo da
bismo pobedili, mi ratujemo da bismo se odbranili. I, molim vas, nemojte se
busati u grudi, hiljadama kilometara daleko odavde, kako je ovo sveti rat u
kome oni nemaju sanse i u kome cemo ih naterati da klece na kolenima moleci
za milost. Ne, ne kazem, niste vi takvi. Ali ima onih 'cetnika' koji ni
Srpski jezik ne znaju, a pricaju o tome kako NATO nema sanse, kako cemo ih
zbrisati ocas posla. Nasa (i vasa) mala zemlja ratuje sa najmocnijom
svetskom vojnom silom. Oni imaju hiljade aviona, raketa, bombi. Imaju para.
Oni mrze, oni mogu da rade sta hoce. A mi? Sta mi imamo? Imamo to da branimo
svoju zemlju. Neka su i milion puta vojno jaci, nas duh, prkos i ponos nece
ubiti nikada. Makar nas ostalo toliko da stanemo pod jednu sljivu. Mislite
na nas, cinite ono sto nam moze pomoci.
Bas sam nocas gledao film o 'americkom snu u malom gradu', strepeci hoce li
poceti da gadjaju po stambenim zgradama Beograda. U tome, javljeno nam je da
je Novi Sad potpuno pokriven gustim, teskim crnim dimom. Pre neki dan,
prikazali su na televiziji flasu sa 'kisnicom'. To nije bila voda. To je
bilo nesto crno, lepljivo, odvratno.
Jeste, ovde je odvratno, crno, gadno, tuzno, tesko... Ali, kao po obicaju,
navikli smo se. Preko dana vodimo, kakav-takav, iole normalan zivot. Vidjamo
se medjusobno. Poceli smo i da pricamo o nekim drugim stvarima osim o
bombama, avionima, stetama, mrtvima.
Pocinjemo da 'osecamo' nestasice. Gradski saobracaj je od danas znacajno
redukovan. Ponestaje goriva. U radnjama, jos uvek, ima skoro svega. Mada,
alarmantno je to sto proslog jutra u obliznjoj pekari nije bilo bureka.
Sramota, skrenuo sam gazdi paznju. Al' trening za nestasicu imamo, podnecemo
mi to lavovski, cak se necemo ni iznenaditi.
Sta cemo, jedino sto moramo je da izdrzimo... (a sto se mora nije tesko,
pade mi na pamet)
Puno pozdrava
Kao sto verovatno znate, simbol Beograda, toranj na Avali, vise ne postoji.
Nema ga vise. Jednostavno. Bas sam pogledao sa nekog solitera po okolini
Beograda i probao da nadjem Avalu. Nema je! Uvek sam znao gde je Avala.
Vidim toranj, aha, tu je Avala. Odlicno. Kao dete uvek sam 'razveseljavao'
najblize kako znam gde je Avala. Cime ce sada deca razveseljavati najbilze,
ako nam nema Avale? Prepoznavace sirenu za pocetak opasnosti, pa za
prestanak. Razlikovace zvuk aviona od zvuka rakete. Raspoznavace da li je
geler od krstarece rakete, ili neke druge. Rasce po sklonistima, udisuci
memljiv vazduh.
No bilo kako bilo, pored svih pokusaja da taj mrski RTS uniste i zauvek
zakopaju ispod zemlje, RTS se i dalje vidi. I bas na tom RTSu, danas, jedan
ciga dere se iz petnih zila 'NATO PREDAJ SE SVI CE IZGINEMO!'.
Setajuci se gradom, zapazio sam nesto cudno. Na skoro svakom prozoru moze se
videti jedno veliko X, napravljeno onim debelim selotejpom. Pomislih, zar je
toliko fanova Dosijea X, i zar bas svi sada traze da im Mr.X dodje i kaze
sta zna? Onda sam primetio da osim veliko X ima raznih oblika. Od cik-cak,
preko zvezdica, do potpuno izlepljenih prozora selotejpom. Dosao sam kuci, a
na stolu su me cekala dva debela selotejpa. Eh... i moj stan ce postati
Dosije X ljubitelj, i zeljno ce iscekivati Mr. X-a. Jos da mogu i lampu da
uperim u to X, al vraga, ne smem, zamracivanje grada je s vremena na vreme.
Uskoro, svi mi koji idemo u skole, krenucemo ponovo. Ali, ovaj put, pod vrlo
promenjenim uslovima. Jasno je dato na znanje da u jednom trenutku ni u
jednoj skoli ne sme da ima vise od 30 ucenika, jer su skole, bilo srednje,
bilo osnovne, realne mete. Svaki put, kada neki ucenik ili nastavnik dodje u
skolu, stavljace svoj zivot na kocku. Nece biti predavanja, nego tek ponekih
'konsultacija'. U slucaju vazdusne opasnosti icicemo u sklonista obliznjih
zgrada. Neki nece moci da dodju u skolu, jer stanuju s' one strane reke, a
prelaziti most u ova vremena je vrlo riskantan potez. Svaki cas, niotkuda,
moze da se pojavi raketa i da u jednom bljesku raznese te divne gradjevine,
gradjene da spajaju ljude.
Jutro je vec svanulo i zeljno iscekujemo sirenu za prestanak opasnosti.
Mada, iskreno, prestali sam da se uzbudjujemo oko tih sirena, iako negde
duboko, svako od nas se ozari kada cuje tu sirenu kako jednolicnim tonom
udara sa svih strana. I uvek pomislim, kako bi lepo bilo kada bi ovo bila
poslednja sirena koja se cula u ovoj zemlji. Barem za sledecih 50 godina.
Puno pozdrava
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------