ALEN GINZBERG, 1926-1997.

Krik umesto jecaja

Kao student na univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Alen Ginzberg je u razgovoru o sudjenju americkom diplomati optuzenom za spijunazu rekao svom profesoru Marku van Dorenu: "Ako porota tako kaze, Aldzer His je verovatno kriv". Uobicajeno uzdrzani van Doren je izbacio Ginzberga iz kuce, isprativsi ga recima: "Ne zelim vise da slusam takvo sranje!"

Ova anegdota moze nas podsetiti na cinjenicu da je Ginzberg kao retko ko imao sposobnost da poremeti ustaljeni red, i moze predstavljati i simbolicku prefiguraciju prijema koji ce on kasnije kod kritike doziveti na pocetku svoje pesnicke karijere. Medjutim, i Ginzbergova reakcija dosta nam govori; on je, naime, upitao: "Da li se on stvarno ljuti?". Ginzberg se stalno nalazio izmedju ekstremnih tacaka nepristajanja na konvencije i nerazumevanja mogucnosti da neko ne deli vizije u koje je on iskreno verovao.

Radikalni poetski prevrat

Te vizije, medjutim, nisu bile uvek iste (izmedju ostalog, Ginzberg je kasnije priznao da je izjava o Hisu bila glupa). Ginzberg je sada poznat prvenstveno kao jedan od radikalnih prevratnika u poeziji 20. veka; manje je poznato da je poceo da pise oponasajuci engleskog renesansnog pesnika Marvela i romanticare Bajrona i Verdsverta. Ipak, vec tada je Ginzberg osecao izvesnu izdvojenost - kao homoseksualac u to vreme, bilo je to neizbezno. Ali prezrenost koja je kod mnogih drugih proizvela verovatno samo osecaj nemocnog besa usmerila je Ginzberga ka novim putevima.

Srodnost sa svim vrstama odbacenih i skrajnutih ljudi vazan je element Ginzbergove poezije; uostalom, on je u ludnici upoznao Karla Solomona, coveka koji ga je naveo da pocne da na drugi nacin razmislja o pisanju i da preispita svoj odnos prema Voltu Vitmenu. "Ja sam Miskin", rekao je Ginzberg pri prvom susretu, a Solomon odvratio: "Ja sam Kirilov". Vitmen ce kasnije biti jedan od najcesce spominjanih Ginzbergovih pesnickih izvora, a Karlu Solomonu je posvecena pesma "Krik".

Prvo citanje "Krika" u jesen 1955, u galeriji "Sest" u San Francisku oznacilo je pocetak Ginzbergove javne faze; bio je to i redak trenutak kada su na sceni bili Ginzberg, Filip Lemensa, Majkl MekKlur, Geri Snajder i Filip Vejlen, uz svog mentora Keneta Reksrota, dok su u publici sedeli, medju ostalima, Nil Kesejdi i Dzek Keruak. Sledila je fascinantna, mada neravnomerna karijera pesnika, propovednika i proroka.

Americka poezija posle toga vise nije bila ista. Jezik visokog modernizma, koji je od pobune prerastao u vladajuci poredak, odjednom se mnogima ucinio suvim i nedovoljnim. "On pise kao sto govori", tvrdi Ginzberg da je pomislio slusajuci po prvi put Vilijema Karlosa Vilijemza. Istina najcesce nije tako jednostavna, ali tacno je da su Ginzberg i drugi pripadnici bit generacije vratili govorni jezik u poeziju.

Bitnici nude promene

Jos jedan razlog sto se modernizam cinio tako bespomocnim pred poezijom bit generacije bio je taj sto je postao ne samo vladajuca knjizevna snaga, vec i knjizevnost vladajucih snaga, statican i paradoksalno konzervativan. T. S. Eliot je tada upozoravao da se ni u drustvu ni u knjizevnosti "ne moze ziveti u stanju stalne promene", a Amerika je zivela u naizgled beskrajnom dobu Ajzenhauera; vreme je, medjutim, zahtevalo promene, i bit generacije ih je ponudila. Ginzberg se suocio sa temama ludila, rata, narkomanije, moralne korupcije, pohlepe, seksualnosti, razlicitih vrsta zla olicenih u Molohu. Ako je prosirivanje svesti zahtevalo upotrebu opojnih sredstava, bila je to cena koju je on bio spreman da plati. Nije, medjutim, imao razumevanja za one koji su zeleli da citaju njegov rad samo u "kljucu" morala ili psihologije: "Nikoga ne zanimaju knjizevnost i tehnika, oni misle samo o svojim prokletim usljivim predubedjenjima o tome sta je knjizevnost i MENI JE MUKA DA TO SLUSAM (...) Oni mi nisu potrebni i ja njima nisam potreban", pisao je Ginzberg posle objavljivanja "Krika".

Bio je zato potreban citaocima; samo "Krik" je - neuobicajeno za poeziju - prodat u stotinama hiljada primeraka. Ginzberg je za mnoge postao neka vrsta olicenja 60-ih godina, a sam je skovao izraz "flower power", koji je obelezio taj period. Medju njegovim brojnim knjigama vredi svakako pomenuti i zbirke "Kadis i druge pesme", "Planetarne vesti" i "Ankor Vat" kao i sakupljena predavanja, memoare i prepisku sa Vilijemom Barouzom. Na kraju je i kritika popustila: Ginzberg je 1972. dobio Nacionalnu nagradu za knjizevnost i postao je clan americke Akademije umetnosti i nauka.

Ako je Ginzbergov ljudski kraj bio isuvise predvidljiv, delo koje je stvorio nije jecaj o kojem je govorio njegov antipod Eliot, vec krik-urlik, koji ce nas jos dugo drzati budnima.

Srdjan Vujica

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /