RAZGOVOR SA SRDJANOM DJILETOM MARKOVICEM, SLIKAREM, MUZICAREM I CLANOM ROK I POZORISNE GRUPE "SUPERNAUT"

Kristina Horjak

Povodom izlozbe slika Srdjana Djileta Markovica, nastalih u periodu od 1987. do 97. godine, koja se otvara danas i trajace do 23. aprila u "Srecnoj galeriji" Studentskog kulturnog centra, razgovarali smo sa autorom o angazovanoj umetnosti, beogradskoj kulturnoj sceni, Fakultetu likovnih umetnosti i jos ponekim institucijama

"Nasa Borba": Vase slikarstvo je naglaseno figurativno i sa vrlo ociglednim uticajima stripa. Da li je to vracanje figuraciji bilo prihvaceno osamdesetih godina, tj. za vreme Vasih studija na Fakultetu likovnih umetnosti?

Srdjan Markovic: Tokom skolovanja na Akademiji, uvek se malo slika 'po modelu', a malo po onome sto profesori misli da bi trebalo da se slika. Naravno, da bi odredjeni profesor postao besmrtan, potrebno je da ima studente cije ce slikarstvo liciti na njegovo. U vreme kada sam ja studirao, na Fakultetu likovnih umetnosti vladala je prilicno benigna atmosfera, a jedina borba koja se tada vodila bila je borba protiv narativnog u slikarstvu jer, kao, slikarstvo nije isto sto i literatura. Mislim da je jedna od glavnih slikarskih zabluda ovog veka ta da slika treba da bude sasvim oslobodjena od pozorista i ideologije.

Sto se tice povratka figuracije u slikarstvo, takav povratak 'na velika vrata' desava se u toku svake decenije, on se nije dogodio samo sredinom osamdesetih godina. No, taj povratak se nikada ne odigrava na nivou ideologije, vec mi uvek vise lici na neki 'zen'snajderaj. A strip, po svojoj definiciji, predstavlja cistu figuraciju, i zahteva savrsenu figurativnu dramaturgiju. Fanzini koje sam svojevremeno radio ("Cica crta", itd.) predstavljali su moje prve, trapave pokusaje da spojim figurativni izraz sa romanom toka svesti.

Vlast voli neutemeljene manifestacije

S.M. : Ono sto radim sa "Supernautom" je socijalno angazovano, i to po 'krstu' muzika - pozoriste - film - slikarstvo. Bend postoji od 1993. godine, no nas cetvorica koji ga cinimo nismo, nazalost, bili dovoljno azurni za klasicnu rok- karijeru. Vidim nas samo kao cetvorku koja se oprobava u razlicitim sferama jezika, a to sto nikada ne uspevamo da stignemo do sustine drustva o kome govorimo - nije nasa krivica. Drustvo se isuvise cesto menja.

Film "Superstvarnost" vidim kao nas sledeci veliki korak u razjedinjavanju vremena i prostora uz repetativnu dramaturgiju, a sto se tice predstave "Supernaut", nju smo igrali 1994. godine u SKC-u, kasnije u Bitef teatru, a na proslogodisnjem festivalu alternativnog teatra u Podgorici, prekinuli smo na pola njeno izvodjenje zbog toga sto su nase dnevnice, sasvim iznenada, 'nestale'. Uostalom, svi ti razliciti "pozorisni eksperimenti" odigravaju se uglavnom samo reda radi, a organizatori takvih manifestacija, cini se, dobijaju vise novca kada ih ne utemelje kako treba. Naravno, i vlast vise voli da pozoriste ne insistira previse na odredjenim stvarima.

Povampireni akademizam

S.M. : Ovde retko sta uspe da se izvede do kraja, jer je kod nas profit uglavnom zasnovan na propaloj investiciji. Za vreme trajanja rata mogucnosti za rad su bile jos suzenije. Svaka naglaseno socijalna slika bila je u to vreme odbijana od strane selektora zvanicnih izlozbi, a izlagao se samo neki povampireni akademizam. Smatram da se mogucnosti za umetnicku produkciju ne mogu promeniti samo jednostavnom promenom vlasti, te mogucnosti mogu da promene samo generacije koje sada studiraju umetnost. Nadam se da ce oni biti jos bezobrazniji nego sto smo mi bili.

NB: Neko je nedavno primetio zacudjujuci nedostatak angazovane umetnosti, s obzirom da zivimo u zemlji koja ima vrlo skorasnje iskustvo rata. Sta je, po vasem misljenju, razlog za to?

S.M. : Takav je trenutni parametar - sadasnjost je, jednostavno, ocigledno vredna samo izbegavanja. Akademija, sa druge strane, takodje ne podstice angazovano misljenje, vec naprotiv, zarad elitnog akademizma ulazi se u estetiku depersonalizacije. Slikarstvo socijalne figuracije, na primer, nikada nije uslo ni u jednu drzavnu selekciju ni u jednoj zemlji gde se pojavilo. Nesto tako angazovano kao socijalna figuracija ima sanse da postane drzavna umetnost i udje u institucije samo onda kada njena ostrica bude bila otupljena, dakle, otprilike za jedno dvadeset godina. Ta situacija moze se porediti sa onom u kojoj ruski predsednik 'oprosti grehe' nekom disidentu samo da bi se razlikovao od svog predsednickog prethodnika.