PRIVATIZACIJA - POSAO KOJI MORAMO OBAVITI

Dusan Dugalic

Jedna od najaktuelnijih ekonomskih tema danas, posle ukidanja sankcija, jeste pitanje promene vlasnika danasnjoj drustvenoj svojini ili kako se obicno kaze, pitanje privatizacije.

Zbog izuzetnog znacaja za nas buduci ekonomski razvoj, ovo pitanje ima i neizbezan politicki prizvuk. Zato se sa sigurnoscu moze tvrditi da ce od adekvatnog resenja ovog pitanja zavisiti ekonomski razvoj, a time i standard buducih generacija.

I pored izvesnog zakasnjenja ipak se doslo do neminovnog zakljucka da je predstojeca transformacija na ovom planu neminovnost a da su sporni samo modaliteti. Radi se o izuzetno slozenom i odgovornom drustvenom zadatku. U osnovi, celokupna problematika svodi se na dva osnovna pitanja. Prvo, kako i koliko proceniti danasnju drustvenu svojinu, ko i sa kolikim popustima ce ucestvovati u njenom otkupu, i kome ce i koliko pripasti od prodate imovine. Drugo, koji model vlasnistva ce dati najbolje efekte u buducoj praksi, sto je i primarno u ukupnoj strategiji, buduci da se radi tog cilja i vrsi svojinska transformacija. U prilog ovoj neminovsti je i stanje u mnogim preduzecima jos pre sankcija, da je razvoj stagnirao, a zbog iznudjenih isplata nezaradjenog mnoga se vise nisu osposobila ni za prostu reprodukciju.

U visegodisnjoj dilemi, privatizacija da ili ne, bile su svakako dileme oko toga kome dati prednost, drustvenom ili privatnom sektoru. Istorijski posmatrano, drustvena svojina se kod nas pojavila posle Drugog svetskog rata, ne iz ekonomske logike vec iz politickih razloga, kao rezultat pobede vekovne borbe radnicke klase protiv eksploatacije od strane vlasnika sredstava za rad. Ipak, praksa je nedvosmisleno potvrdila da je drustvena svojina neperspektivna, da ne kazem iluzija i zabluda, jer na osnovnim i najznacajnijim pitanjima nije dala ocekivane rezultate. Ovde, pre svega, mislim na odnos prema radu, odnosno interes i motive kao najznacajniji podsticajni faktor za veci rad i stvaralastvo.

Ako izuzmemo vanredne situacije (ratna i druga vanredna stanja) u kojima se od bogatstva dolazi na brzinu kroz razne zloupotrebe i nelegalno, praksa razvijenih zemalja pokazuje da se do veceg bogatstva dolazi samo spajanjem veceg znanja sa velikim radom, i da taj spoj najbolje moze doci do izrazaja u privatnom sektoru. To je i praksa nase drustvene svojine potvrdila na taj nacin sto talente i izuzetno sposobne stvaraoce (u proizvodnji, nauci, menadzmentu i dr.) nismo adekvatno nagradjivali, mada se zna da sposoban zaradi i za sebe i za drugoga, a nesposoban ni za sebe, pa su natprosecni umovi cesto izlaz nalazili u inostranstvu, buduci da je i najbolji vid nagradjivanja kod nas predstavljao samo neki ograniceni interes za razliku od privatnog sektora gde se moglo steci bogatstvo.

Pored interesa, kao motiva za veci rad, kad pravimo komparaciju izmedju privatnog i drustvenog sektora, moramo imati u vidu i odgovornost. Dok se kod privatnog sektora velikim promasajima gubi i imovina, dotle se kod drustvenog sektora gubi, u najgorem slucaju, samo radno mesto. Nije potrebno isticati razliku izmedju imovine i radnog mesta. Za razliku od privatnog vlasnistva gde interes za stvaralastvo, odgovornost i znacaj izbora kadrova predstavljaju osnovne osobine u obezbedjenju prednosti, dotle drustvenu svojinu karakterisu neefikasnost i neracionalnost, neodgovornost i neproduktivnost, tako da ni najrigorozniji oblici discipline nisu mogli da nadomeste interes koji postoji u privatnom vlasnistvu. U prilog tome je i shvatanje Adama Smita, izreceno jos pre skoro 250 godina u svom poznatom delu "Bogatstvo naroda", da ko nema sansu za privatizaciju taj u zivotu ima samo dva cilja: sto manje da radi, sto vise da jede. Licno sam drustvenu svojinu shvatao, tretirao i stitio bas zato sto je svacija i da je zbog toga treba vise cuvati od licne. Medjutim, praksa je pokazala da je kod vecine shvatanja bilo obrnuto, pa kad je nesto svacije onda nije nicije, a to znaci i bez adekvatne zastite. Ako sa danasnje vremenske distance posmatramo drustvenu svojinu kroz uzrocnoposledicni aspekt, po mom misljenju, generacije formirane u samoupravnom sistemu dugo ce se leciti od hronicne infekcije kulta nerada nastalog kao posledica visegodisnje zivotne filozofije: "uci sine skolu da manje radis". U privatnom sektoru to pitanje se sasvim obrnuto shvata. To je, verujem, pored neefikasnosti i drugih slabosti osnovni i presudan momenat da se pristupi vlasnickoj transformaciji.

Iako praksa razvijenih zemalja nedvosmisleno ide u prilog privatnog vlasnistva, ne treba zanemariti i slabosti tog sistema: prevelika eksploatacija radnika, izbegavanje socijalnog osiguranja zaposlenih i obaveza prema drzavi, predugo radno vreme, usitnjavanje preduzeca i slicno. Ipak, najznacajnije vrednosti idu u prilog prednosti tog modela vlasnistva.

Praksa i iskustvo nedvosmisleno potvrdjuju da u svim oblastima rada (privredi, nauci, sportu, ratu itd.) pobedjuju najbolji uz veliku utakmicu. U privredi prave konkurencije nema bez trzisnih uslova privredjivanja i privatnog vlasnistva, a trzisni uslovi nastace kad nestanu razni vidovi favorizovanja i zastite odredjenih privrednih subjekata (sanacije, dotacije, beneficije, prioriteti i slicno). U Nemackoj, kao jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta, godisnje se ugasi 10.000-12.000 firmi, ali se toliko formira novih. Dakle vladaju prirodni zakoni: ko moze zivi, ko ne moze umire, ali se zato radjaju novi. Takva progresivna utakmica moguca je samo u trzisnim uslovima poslovanja.

Postojeca privredna transformacija nece ni malo biti laka i jednostavna. Treba sto pre doneti nedostajuce pratece propise iz ove oblasti. Oklevanje i dugo odlaganje ocekivanih propisa, po mom misljenju, bili su pored sankcija drugi razlog privredne besperspektivnosti u proteklih nekoliko godina. Uz nedostatak planova i ambicija u razvoju postojao je i vakuum iscekivanja koji je pogodovao "cerupanju" drustvene svojine. Zato svako odlaganje, neizvesnost i dalja pravna nedefinisanost privrednih subjekata, mogu dovesti do mnogobrojnih posledica: potpuna uzdrzanost i usporenost dolaska stranog kapitala u nasu zemlju, koji je u ovakvom stanju privrede izuzetno potreban, odlazak najsposobnijih kadrova, ekonomska i moralna degradacija, zastarelost tehnologije i slicno. Zato, ko pre krene sa vlasnickom transformacijom pre ce savladati pocetnicke hodove i neminovne probleme, ali ce pre doci i do boljih poslovnih rezultata.

Ne treba predstojece promene posmatrati samo kroz prizmu straha. Dobrim i znalackim radom bice to momenat i sansa da se prodajom drustvene svojine, dokapitalizacijom dodje do nedostajucih sredstava neophodnih za tehnolosko osvezenje za privrednu utakmicu u trzisnom ambijentu, pod uslovom da se ne ponovi situacija sa prodajom drustvenih stanova i vaucer ne bude glavni cilj. Najbitnije je odabrati model koji ce dati ocekivane rezultate. Praksu i iskustvo drugih zemalja treba znalacki iskoristiti. Nema razloga da mala preduzeca i usluzne delatnosti (trgovina, ugostiteljstvo, zanatstvo i slicno) odmah ne predju u privatnu svojinu. Velike sisteme bi trebalo po svaku cenu sacuvati i razvijati kao neminovnost u velikoj svetskoj konkurenciji. Nije realno odmah ocekivati njihov potpun otkup zbog velike vrednosti, zato mislim da privremeno moraju biti mesoviti sistemi da bi se kasnije postupno doslo do akcionarskih drustava. Znaci pogresno je pod privatizacijom podrazumevati samo inokosno privatno vlasnistvo, vec su tu i svi drugi oblici preko kojih radnik ucestvuje u dobiti firme a koji predstavljaju motivacioni generator u vecem radu i stvaralastvu, deonicarstvo i slicno.

Pored izbora pravog modela vlasnistva, kadrovski faktor bice presudan u ukupnim naporima da se dodje do cilja. Izuzetno je potrebno veliko kadrovsko provetravanje uopste a posebno privrednog menadzmenta, buduci da su navike stecene u proteklom periodu kod mnogih velika prepreka za promenu poslovne filozofije, da su birani po prevazidjenim i netrzisnim kriterijumima, a da su sankcije pokrivale njihove slabosti i nesposobnosti. Cinjenica je da na danasnjim velikim ovlascenjima direktora u drustvenim preduzecima nisu adekvatne odgovornosti i kriterijum za njihov izbor.

Pri svemu ovome bitan je cilj, a cilj je veci profit, odnosno brzi razvoj i bolji standard u vremenu koje dolazi. Od seljaka pa do industrijalca debela kesa je samo kod onoga ko ima debelo znanje i debele dlanove, a to se postize velikim radom i najbolje u privatnom obliku vlasnistva. Tu lekciju moraju da znaju svi oni koji misle da se bave biznisom u trzisnom periodu koji predstoji.

(Autor je dugogodisnji privrednik, bivsi direktor "22. decembra" u Kragujevcu)