U kom pravcu je moguca eskalacija sukoba izmedju Beograda i Podgorice

Vojislava Vignjevic

Posto je demonstracija politicke sile dozivela fijasko propalim boravkom visoke delegacije SPS kod Bulatovica, moglo bi doci i do demonstracije druge vrste sile, ma koliko ona sada delovala rizicno. Na to upucuje i podizanje plata delu oficirskog kadra VJ ali i zakonska mogucnost uvodjenja vanrednog stanja u manjoj federalnoj jedinici

Kada su, pre cetiri godine, u saveznom parlamentu crnogorski socijalisti pokusavali da ubede svoje koalicione partnere, srpske socijaliste, da se u takozvani vojni zakon (Zakon o odbrani SRJ) unese resenje po kojem se o uvodjenju vanrednog stanja na delu jugoslovenske teritorije mora prethodno saglasiti republicka vlada odnosno Skupstina, odnosi izmedju dve federalne jedinice bili su, najblaze receno, hladni. Odgovarajuci amandman "bratske" DPS partije glatko je odbila SPS uz pomoc Milosevicu vernih radikala a zakon je usvojen uprkos tome sto je u Srbiji (i dalje) nepromenjen ustav (donet 1990) po kojem ne samo da je predsednik Republike vrhovni komandant oruzanih snaga vec odlucuje i o uvodjenju vanrednog stanja na teritoriji Srbije i vrsi mobilizaciju.

Drugim recima, sporna odredba Zakona o odbrani zapravo je i doneta radi eventualnog "sredjivanja" stanja u Crnoj Gori, a parlamentarne carke i varnice zacete tim povodom predstavljale su samo vrh ledenog brega u odnosima izmedju Podgorice i Beograda. Milosevicu, naime, nisu bile dovoljne sankcije medjunarodne zajednice prema SRJ nego je uveo i interne, prema Crnoj Gori, poznate kao trgovinski rat sto je neodoljivo podsecalo na svojevrsni trgovinski embargo koji je Beograd uveo za slovenacku robu, u predvecerje raspada SFRJ.

Zanimljivo je i da je iste 1993. godine, MUP Srbije zaposeo prostorije savezne policije cime je de facto ista i ukinuta a da je, pripremajuci se za "osvajanje" federalnog trona, Milosevic prvo poceo da premesta proverene policijske kadrove iz republike u federaciju sto je za mnoge signal da, uz pripremanje saveznog zakona o drzavnoj bezbednosti, pokusava i na taj nacin disciplinovanje Crne Gore. Ako se, medjutim, 1993. govorilo kako Bulatovic ne moze uticati na uvodjenje vanrednog stanja u Crnoj Gori, a Milosevic moze, danas stvari stoje sasvim drugacije kad je rec o bivsem predsedniku vladajuce DPS CG. U aktuelnom sukobu sa nekadasnjim partijskim drugovima, posebno premijerom Djukanovicem, Bulatovic bi zapravo jedva docekao da mu sef federacije pripomogne onako kako to Milosevic stalno i cini, vaninstitucionalno, i uvodjenjem vanrednog stanja. Premda formalno-pravno te ingerencije ima Savezna vlada a ne predsednik SRJ, to bi Bulatovicu dobro doslo za kratko vreme koje mu ostaje do predsednickih izbora u Crnoj Gori, to jest do 5. oktobra.

U tehnologiji autoritarne vladavine koju Milosevic za sada bezuspesno pokusava da prosiri i na Crnu Goru, Bulatovic je vazan samo ukoliko posluzi upravo tom cilju. Stoga je i lansirana parola, u sukobu sa Djukanovicem i njegovom proreformskom strujom, koju Beograd kroz drzavne i kontrolisane medije stalnom propagandom podgreva, da su premijer i njegovi istomisljenici "protivnici Jugoslavije". I upravo na toj otrcanoj paroli, a na novom kursu nacional-patriotske politike, SPS i JUL, odnosno bracni par sa Dedinja krenuo je u novu hazardnu politicku igru koja moze poprimiti opasne dimenzije. Buduci da tandemu Milosevic-Markovic nije poslo za rukom instaliranje JUL- a u Crnoj Gori, pa smenjivanje Djukanovica i sefova javne i tajne policije, i najzad, ustavne promene kojima bi se ugrozila ravnopravnost druge clanice federacije, ne bi trebalo iskljuciti i neke druge metode "disciplinovanja" Crne Gore.

Naime, posto je demonstracija politicke sile dozivela protekle nedelje potpuni fijasko propalim i kratkim boravkom visoke delegacije SPS kod Bulatovica, koju su gradjani dobro "isprasili", moglo bi doci i do demonstracije druge vrste sile, ma koliko ona sada delovala rizicno. Rec je o Vojsci Jugoslavije koju po nekim poverljivim informacijama federalni sef i vrhovni komandant u poslednje vreme pokusava da izvuce iz materijalnog kolapsa. Prvi potezi su vec povuceni, Milosevic je podigao oficirske plate (a i vojne penzije) sto u delu vojnog kadra, osramocenog i porazenog u ratu za "odbranu srpskog naroda" moze popraviti i poljuljani moral i borbenu gotovost. Indikativne su i informacije iz nekih inostranih izvora da se VJ sprema za modernizaciju, posebno protivavionski sastav, uzdajuci se u vec duze vreme ocekivanu pomoc Rusije, te da su jugo-generali na osnovu ekspertize ruskih strucnjaka izradili model modernizacije VJ koji, kako se planira, treba sprovesti do 2005. godine.

Vlastodrsci su, medjutim, svesni da bi prejako zveckanje oruzjem moglo izazvati velike lomove ne samo unutar SRJ nego i na citavom prostoru bivse Jugoslavije na kojem jos nije uspostavljen dovoljno cvrst i stabilan mir. S druge strane, medjunarodna zajednica nece odustati od isporucivanja svega onoga na sta se obavezao potpisnik Dejtonskog sporazuma, sadasnji predsednik SRJ a to sto su i druga dva potpisnika (Tudjman i Izetbegovic) dejtonski "duznici" ne deluje nimalo olaksavajuce za Milosevica. Zanimljivo je stoga sto se upravo u jeku sukoba izmedju Beograda i Podgorice iznosi na svetlost dana jedna mracna ratna prica o "trgovini" ljudskim zivotima izmedju tadasnjeg crnogorskog policijskog vrha i Radovana Karadzica za sta se zainteresovao i Haski sud, a u price se pojavljuje i ime aktuelng vojnog ministra Pavla Bulatovica. Sve to moze navesti i na zakljucak da borba beogradskog rezima protiv podgorickih reformista zapravo ima i dublju i mnogo siru dimenziju koja bi mogla pokazati jos mnogo toga sto brizljivo cuvaju i skrivaju tvorci politike "ratom do mira" odnosno politike "mira koji nema alternativu".

Iako Milosevic ocito vise ne kontrolise isprobanom boljsevickom partijsko-policijskom metodologijom Podgoricu, sto ne znaci da ce od nje dici ruke, a slicno izgleda stoji i u Republici Srpskoj, jer tamo nije uspeo da Biljanu Plavsic stavi pod svoju kontrolu, njegov rezim moze pasti samo u Beogradu. Zato i ne cudi s koliko "kooperativnosti" sada prilazi opoziciji, nudeci joj u predizbornoj kampanji "med i mleko". Samo naivni i toliko zeljni gole vlasti ne vide da je i to oprobani trik pred svake izbore kome je, sve do novembarske pobede na lokalnim prosle godine, nasedala opozicija. Neizlazak na izbore koji niti ce biti fer niti slobodni, ako nista drugo a ono samo zbog cinjenice sto su izborna pravila promenjena dva meseca uoci glasanja za novi parlament i novog predsednika Srbije, jeste ono sto s pravom ocekuju ucesnici zimskog gradjanskog tromesecnog protesta. Te su mirne demonstracije i otpocele zbog krsenja zakona izbornom kradjom i falsifikovanja rezultata od strane socijalista, a osnovni zahtev i gradjana i koalicije "Zajedno" upravo je bio postovanje zakona i pravne drzave.

Ukoliko parlamentarne opozicione stranke ne izadju na izbore, oni nece imati legitimitet niti ce ih priznati medjunarodna zajednica, a socijalisti ce morati da raspisu nove. Uostalom, u Podgorici je vec odluceno da ce se vanredni parlamentarni izbori odrzati sredinom iduce godine, sto ce sigurno izmeniti sastav Savezne skupstine, a ako u Srbiji dodje do slicne situacije to ce povecati sanse da ovde dodje do mirne smene vlasti i da se otpocne argumentovana javna debata o ustrojstvu SRJ. U protivnom, sve je moguce, od eksplozije socijalnog nezadovoljstva i nekontrolisanog razvoja dogadjaja, do zavodjenja otvorene i cvrste diktature Milosevica i njegove klike. Opozicija mora biti svesna tezine i znacaja trenutka koji je pred njom, ali i duga koji ima prema ucesnicima gradjanskog protesta, pa i prema sudbini trece Jugoslavije. Da se i ne pominje samopostovanje koje bi morala imati, barem u onoj meri u kojoj to pokazuje reformska struja u Podgorici.