Bizarni svet domace advertajzing produkcije

Vampovi novog srpskog primitivizma, jos tragicnijeg zbog cinjenice da je pracen finansijskim uspehom, svojom estetikom postavljaju krajnje repere mentalnog neukusa jednog dela domace populacije, za koju se ranijim jezikom govorilo "da na njoj lezi buducnost". Mozda, ako pod time podrazumevate nesto nalik "Blejdraneru". "Nove srpske zenske" su totemi posadjeni u centru sela koje pripada plemenu cija je religija arogancija, politika sila, a osnovni model delovanja egoizam. Naklonost tih totema se ne dobija finim molitvama. Da bi funkcionisali, uobicajeno je da ih par puta sutnete

Lazar Dzamic

Neko je jednom kompjutere nazvao "funkcioidnim" proizvodima. Zeleo je da kaze sledece: za razliku od, na primer, kondoma, kalasnjikova, pendreka ili politicara, kompjuter nema unapred zadatu funkciju ili svrhu (mada se i za politicare o tome da raspravljati...). Vecina proizvoda nije takva. Vec na crtacoj tabli, cak i pre toga, u glavi svog pronalazaca, predmet koji se tretira kao proizvod ima svoju jasno definisanu upotrebnu situaciju, tacan zadatak (ili nekoliko, desava se) koji treba da ispunjava. Zna se za sta treba da sluzi. Kompjuter je postavljen drugacije. Kupujemo ga kao Veliki Potencijal, pa mu tek tada zadajemo funkciju. Ubacivsi jedan softver, masina ce sluziti za pisanje i prelom teksta. Drugi softver ga pretvara u mali SDK. Treci u dizajn studio. Cetvrti u kucni bioskop. Kompjuter je olicenje Bodrijarove recenice da je "era znacenja i funkcije prosla, a da sada pocinje era nosilaca znacenja i kodeksa".

Sta nas dovodi do upotrebe kompjutera u srpskoj advertajzing produkciji. Mada se, cesto mocne, masine i softveri raznih srpskih produkcionih kuca uglavnom koriste na nacin koji je uobicajen u svetu, domace kulturne specificnosti donose i posebne, antropoloski dragocene, produkcione zahvate. Jedan od bizarnijih i nedavnih vezan je za spot poznatog domaceg proizvodjaca sladoleda, uocljiv na nekoliko televizija i u trenutku objavljivanja ovog teksta. Po scenariju, spot se zavrsava primamljivim kadrom jedrih zenskih grudi (valjda asocijacija na mleko?!), napetih ispod tesne majice bez rukava. Da bi utisak bio bas onakav kakvim ga je zamislio kreator oglasa, manekenka je bila pazljivo birana medju ne tako slabasnom ponudom na domacem trzistu zenskih fizickih atributa. I konacno je nadjena. I sada: sve je lepo snimljeno, citav spot je koloritno vrlo savremen, kadrovi su evropski. Ukljucujuci i poslednji. Sem jednog detalja: idealnu sliku primamljive devojacke biste, asocijativnu na skoro bazicnom frojdovskom nivou materinskog sisanja, kvarilo je cupavo i neobrijano pazuho aerodinamicnog modela!

Banalni civilizacijski propust na licnom nivou koji se pretvorio u produkcionu katastrofu. Jer, priznacete, tesko je autenticno uzivati u mastanju o jednom socnom lizanju omiljene poslastice dok vam u vidnom polju neprestano trepere stabljike atavisticke prasume, iskljucivo namenjene prikupljanju znoja sa jednog prilicno neprovetrenog telesnog mesta. Sem ako vam seksualne preference nisu u maniru kneza Milosa koji je, po predanju, bio sklon znojavim partnerkama. Slucaj zaraslog pazuha, medjutim, govori i na jednom visem, simbolickom, nivou. Pripoveda i o tome kako svi mi, kolektivno, zelimo da se igramo sveta, dok smo, istovremeno, jednom nogom i dalje u predcivilizacijskom vremenu. Da mislimo da smo moderni i "in", ne videci praziluk koji nam (skoro bukvalno) viri iz raznih telesnih supljina. Da se igramo glamura manekenskih situacija zapostavljajuci, spontano, "sitnice" sopstvenih telesnih nesavrsenosti. U sustini, sta dete misli o sebi kada ostane samo u kuci i krisom se "ulepsa" majcinom sminkom.

Ova frankenstajnijada od filozofije je tako tipicna za kulturni obrazac koji je u Srbiji poznat kao "turbo folk", olicen na zenskom planu u dve devojacke pojave koje se odazivaju na etikete "sponzoruse" i "dizelasice". Ovi vampovi novog srpskog primitivizma, jos tragicnijeg zbog cinjenice da je pracen finansijskim uspehom, svojom estetikom postavljaju krajnje repere mentalnog neukusa jednog dela domace populacije, za koju se ranijim jezikom govorilo "da na njoj lezi buducnost". Mozda, ako pod time podrazumevate nesto nalik "Blejdraneru". "Nove srpske zenske" su totemi posadjeni u centru sela koje pripada plemenu cija je religija arogancija, politika sila, a osnovni model delovanja egoizam. Naklonost tih totema se ne dobija finim molitvama. Da bi funkcionisali, uobicajeno je da ih par puta sutnete. Da je Francisko Goja nas savremenik, i da prvi put slika svoju "Golu Maju", verovatno bi bila gradjena kao "persing" projektil, imala blajhovanu kosu, ves (ili bar posteljinu) fosforescentno-zelene boje sa oznakom D&G i dovoljno zlata na sebi da omoguci neometani visednevni promet istambulske Kapali carsije. Slika bi, najverovatnije, bila prodata kao slajd za katalog agencije za poslovnu pratnju.

I tako su, dakle, u kriticnom produkcijskom trenutku, na scenu stupili kompjuteri. Mocni "Pentium II" procesor sa radnom knjizicom u domacoj produkcionoj kuci na visokom nivou, konstruisan sa ciljem da PC tehnologiju popne na novu stepenicu razvoja, da se na njemu brze modeliraju sateliti, avioni, automobili ili fabrike, izveo je, besprekorno, zahvaljujuci svom produzetku u vidu sjajnog softvera za obradu slike, i tako delikatan zadatak glatkog brijanja sa izbrijavanjem dubokog devojackog pazuha. Digitalizovana igra ekranskih piksela savrseno je kreirala novu realnost, lepsu, glatkiju i pozeljniju od "realne". Jednostavno poznavanje komandi programa, poput znanja jednog masinovodje o funkcijama poluga i meraca u vozu koji vuce kompoziciju na Azurnu obalu, vodi vas u svet u kome su boje stvar licnog izbora, nijansa neba pitanje upotrebe odredjenog filtera, a bioloske karakteristike osoba u "obradi" varijabilna komponenta prema krajnjim zahtevima rezisera ili umetnickog direktora. Nije slucajno, i pri tome potpuno odgovarajuce, da se jedan od takvih softvera zove "Elasticna realnost". Aktivirajuci ga (a da i ne govorimo o programima tipa "Premijera", "Flejm" ili "Vejvfront") otvarate tunel za realnu iluziju. Paradoks je nameran. Funkcioidnost kompjutera je potencijalno totalna.

Tesko je ne pomisliti na to kada se susretnete sa gornjim primerom u kome je miljenik civilizacije sveden na nivo brijaca za intimnu negu zena, dok je studio u kome se to desava, realno blizi kokpitu svemirskog broda, makar za trenutak upio deo atmosfere Figarove radnje ili prasnjavih zidova sklepane "ordinacije" malog Caplinovog berberina iz "Velikog diktatora". Zivot u nekim podnebljima se ponekad, naizgled kroz demonstraciju uspeha, ipak naruga modernoj tehnologiji. O nama da i ne govorim. Domaca advertajzing produkcija, i pri tome mislim upravo na "tehnicki" aspekt citave price, jos je jedno od polja na kome se prelama sav nas tragizam odnosa sa svetom. Mada su kompjuteri opste mesto i u profesionalnoj i u privatnoj sferi mnogih Srba, citava nasa prica je tako "nekompjuterska". Nema procedura kao proizvoda necije inovativnosti (softver), nema cvrstih procedura uopste, nema ustaljenosti u ponasanju, nema algoritma drustvenog funkcionisanja koji sa velikom sigurnoscu moze da kaze "ako ovde uradite A, kao rezultat dobijate B", nema igre i nema zabave. Nema postovanja sofisticiranosti i nema racionalnosti. Nema zelje za stalnim napretkom. Nema svega sto karakterise kompjuter kao tehnoloski koncept i kompjutersku industriju kao globalni fenomen.

Legendarni kompozitor i izvodjac "ambijentalne" muzike, Brajen Ino, odgovorio je jednom na pitanje sta po njemu najvise fali kompjuterima kao muzickim instrumentima. Rekao je, aludirajuci na sterilnost digitalne obrade podataka i cesto prisutnu nemogucnost da se elektronski uhvate sve dinamicke i vremenske finese ritma koji izvodi ljudsko bice, da u kompjuterima "nema dovoljno Afrike". Pogresno. Prava istina je: u njima nema dovoljno Srbije.