Milivoje Nadazdin, naucni savetnik Instituta za primenu nauke u poljoprivredi

"Srbija je, dok je bila u sastavu prethodne Jugoslavije, proizvodila 58 odsto od ukupne proizvodnje psenice, 62 kukuruza, 70 soje, 76 suncokreta i 73 odsto secerne repe. Zbog nakaradne politike prema agraru u proteklih 50 godina, koju je zapoceo da kroji ucitelj, Edvard Kardelj, u Srbiji je smanjena proizvodnja strateskih berzanskih artikala, psenice i kukuruza. Kardelju je, naime, prvom u svetu, poslo za rukom da razdvoji proizvodnju stoke i preseli u Sloveniju od plodnog zemljista u Srbiji na kome se uzgajaju osnovne sirovine za njihovu ishranu. Primena radikalnih socijalistickih metoda u agraru dovela je do toga da mnogobrojne drustvene farme lagano umiru", kaze Milivoje Nadazdin, redovni profesor Veterinarskog fakulteta u Beogradu i naucni savetnik Instituta za primenu nauke u poljoprivredi.

Posledice razdvajanja gajenja stoke od zemljista na kome se uzgajaju zitarice, prema recima Nadazdina, su isposcavanje oranica zbog nemogucnosti da se u njega vrati organsko djubrivo, koje proizvodi stoka. "Istovremeno su oborene cene psenice i kukuruza pa su oni korisceni kao jeftina sirovinska baza za uzgajanje stoke u Sloveniji. Srbija je zato iz Slovenije uvozila mleko s bregov (sa bregova) i piscance (pilice)", kaze Nadazdin.

Ocito je da je smanjenje plodnosti zemlje zbog odsustva organskih materija uticalo na rod, tvrdi Nadazdin jer je u Srbiji 1972. godine proizvedeno 3,5 miliona tona psenice i 5 miliona tona kukuruza. "Srbija je 1990. godine proizvela 3,8 miliona tona psenice i 3,6 miliona tona kukuruza, a 1996. godine 1,5 miliona tona psenice i cetiri miliona tona kukuruza", istice Nadazdin.

Jugoslavija za setvu psenice godisnje koristi od 700.000 do 800.000 hektara sto cini 23 odsto od ukupnih oranicnih povrsina ( 3,7 miliona hektara), a za proizvodnju kukuruza 1,35 miliona hektara sto cini 36,8 odsto oranicnih povrsina. "S obzirom da se prema kategorizaciji Svetske organizacije za hranu (FAO) Srbija nalazi u zitnom pojasu bilo bi logicno ocekivati da su prinosi, bar na nivou proseka u Evropi. Realno bi bilo da Srbija seje 500 hiljada hektara psenice, a 350 hiljada oslobodi za proizvodnju industrijskog i krmnog bilja koje je profitabilnije. Kukuruzom bi trebalo zasejati 700 do 800 hiljada hektara i obezbediti druge uslove koji bi omogucili da se ostvare, bar prinosi koje ima Austrija. Ona u mnogo tezim ekoloskim uslovima ostvaruje sest-sedam tona psenice po hektaru i sedam - osam tona kukuruza po hektarau. Kad bi Srbija obezbedila takve prinose, resila bi, bez sumnje sve ekonomske pa i socijalne probleme", kaze Nadazdin.

"Poseban tragikomican problem jugoslovenske poljoprivrede je 'mucenje' kukuruza pre upotrebe. To se", kaze Nadazdin, "odrazava na kvalitet i masu dobijenu po jedinici povrsine. Sadrzaj suve materije, odnosno najkorisniji deo nije isti u zrnu i celoj biljci, ali prezivari mogu uspesno da ga koriste iz cele biljke sto obezbedjuje najjeftiniju hranu. Medjutim kukuruz se 'muci' na taj nacin sto se plod posle ubiranja vestacki susi pri cemu se potrosi vise nafte nego za ceo ciklus proizvodnje", kaze Nadazdin.