DEKLARACIJA MEDJUNARODNE KOMISIJE ZA BALKAN (6. AVGUST, 1997. GODINE)

Posle konferencije strucnjaka za balkanski region koja je odrzana od 25. do 28. jula u Institutu Aspen, u Aspenu, drzava Kolorado, Medjunarodna komisija za Balkan je objavila sledecu Deklaraciju:

Doprinos medjunarodnom naporu za Balkan: Sveobuhvatan izvestaj iz septembra

Pre godinu dana, Medjunarodna komisija za Balkan je objavila svoj izvestaj pod naslovom "Nezavrseni mir". U to vreme, strah i nada za buducnost ratom podeljene jugoistocne Evrope nalazili su se u nelagodnoj ravnotezi. Danas je stanje odrzavanja i izgradnje mira u bivsoj Jugoslaviji veoma nesigurno. Evolucija demokratskih, postkomunistickih politickih struktura i gradjanskih drustava nije odmakla daleko. Na Juznom Balkanu su se pojavile nove zapaljive tacke. Razliciti, ali medjusobno povezani problemi na Kosovu, u Makedoniji i uzoj Albaniji ispisivali su uznemiravajuce naslove.

Imajuci u vidu nestabilnu situaciju koja preovladava sirom Balkana, Komisija ponovo potvrdjuje predloge objavljene prosle godine. Cilj sledecih preporuka je da se oni podstaknu i dopune.

Bosna i Hercegovina

Bilo je izvesnog ogranicenog uspeha. Vojni aspekti primene Dejtona su protekli dobro. Suprotstavljene snage su odvojene bez incidenta; Ifor i Sfor su prikupili njihovo tesko naoruzanje i nacinili dobar pocetak u sustinski vaznom zadatku uklanjanja mina. Ustanovljen je izvestan mali stepen slobode kretanja - cak i izmedju entiteta. Nestale su kontrolne stanice i blokade na putevima koje su nekada bile razasute po zemlji. Rekonstrukcija i ekonomske aktivnosti su nastavljeni, mada anemicno. Zajednicke institucije su uspostavljene i funkcionisu sporadicno, ili to uopste ne cine. Posle duzeg vremena, Predsednistvo, Savet ministara i Parlament Bosne i Hercegovine konacno su usvojili zakone iz "Paketa za brzi pocetak", koji daju zajednicki pravni okvir za ekonomski oporavak Bosne.

Dejtonski sporazumi su, medjutim, do sada sprovedeni slabo, ili nisu sprovedeni uopste. Prakticno, ni jedna od dva miliona izbeglih i raseljenih osoba u ratu nije bila u mogucnosti da se vrati u oblasti u kojima dominira druga etnicka grupa. To je svedocanstvo nastavljanja etnicke napetosti i izostanka napora strana da ponovo stvore multietnicku Bosnu, kako je nevedeno u Dejtonskom sporazumu. Nacionalisticke stranke i nacionalisticke politike jos uvek preovladjuju. I sve bosanske strane snose krivicu zbog odugovlacenja u stvaranju zajednickih institucija. Samo nekoliko ratnih zlocinaca je uhapseno i isporuceno Haskom tribunalu. Hrvati u Mostaru i u okolnoj Herceg-Bosni su odbili da saradjuju u izgradnji Federacije. Kriza u Brckom je odlozena, ali nije resena; ona i dalje predstavlja katastrofu u nastajanju. Najopasnije je to sto je Republika Srpska, suvise dugo pod dominacijom optuzenih za ratne zlocine sa Pala, na svakom koraku pravila prepreke odredbama o ujedinjenju iz Dejtona.

Ukoliko se ovi trendovi nastave, razdvajanje etnickih zajednica na tri strane, a samim tim i propast drzave Bosne i Hercegovine, postace neizbezni. Pa ipak, mada bi neki prihvatili razdvajanje kao najbrzu i najbezbolniju strategiju izlaza za medjunarodne Stabilizacione snage (Sfor), nista nije izmenilo uverenje Komisije da bi to bilo neizmerna tragedija. Malo je verovatno da bi uspelo organizovano razdvajanje, dok bi neuspeh vodio ka daljem etnickom ciscenju u centralnoj Bosni i riziku obnavljanja rata, zato sto bi svaka od tri zajednice tezila ka tome da dobije vise teritorije. Preostali bi sumorni izgledi muslimanske mikrodrzave ukljestene izmedju Velike Srbije i velike Hrvatske - bila bi to evropska Gaza, koji bi proizvela bedu, fanatizam, terorizam i nestabilnost u decenijama koje predstoje. Komisija zbog toga ne vidi zivotvorniju altenativu ozbiljnom sprovodjenju Dejtona.

Osim toga, vise dogadjaja iz poslednjih meseci donose priliku koja moze spasiti Dejtonski proces - ukoliko je Zapad spreman da je ugrabi. Prvo, doslo je do otvorene podele u rukovodstvu bosanskih Srba; izabrana predsednica Republike Srpske, Biljana Plavsic, otvoreno je izazvala Radovana Karadzica i njegov smrtni stisak politike u regionu. To je ucinila iznevsi osiromasenim bosanskim Srbima na videlo prirodu njegovog mafijaskog sistema bogacenja. Ona je takodje usvojila kooperativniji stav prema sprovodjenju Dejtona. Sve dok je spremna da saradjuje, uprkos njenoj ekstremnoj nacionalistickoj proslosti, gospodja Plavsic predstavlja bolju opciju od nastavka Karadziceve dominacije u Republici Srpskoj. Drugo, Sfor je prvi put upotrebio mere prisile da bi priveo optuzene za ratne zlocine.

Ovi dogadjaji ohrabruju, ali jos uvek nose mogucnost povratka na staro; mane mirovnog procesa su jos uvek jace od progresa. Da prilika ne bi bila propustena, sile koje su podrzale Dejton moraju da je ugrabe kako bi stvorile istinski mir. U tom smislu, nalazemo sledece mere:

1. Optuzene za ratne zlocine treba privesti i isporuciti Sudu za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji. To ne bi posluzilo samo odbrani pravde; uklonilo bi, takodje, prepreke za razvoj miroljubive demokratske drzave koja funkcionise u skladu sa vladavinom prava. Medju beguncima od medjunarodne pravde najvazniji je Karadzic, ne samo zbog njegovih navedenih ratnih zlocina vec i zbog toga sto je on i "mirnodopski zlocinac" koji se bogati pomocu korupcije i istovremeno remeti proces izgradnje mira i demokratskog razvoja u Republici Srpskoj. Ali, drugi ratni zlocinci koji se nalaze sirom bivse Jugoslavije moraju takodje biti isporuceni ili privedeni.

2. Kancelariji Visokog predstavnika (OHR) treba dati veca ovlascenja, a aparaturu za primenu civilnih apekata Dejtona treba pojednostaviti da bi se omogucilo jedinstvo, povezanost i bolja uskladjenost. U ovom trenutku ima suvise organizacija koje se medjusobno nadmecu, a inostrane vlade cesto rade bez uzajamnog razumevanja. Kao i tokom rata, lokalni protagonisti su u miru takodje naucili da koriste takvu situaciju - najcesce vidljive razlike izmedju Sjedinjenih Drzava i Evrope. Oni zapravo umeju da se cenjkaju kako bi dosli do bolje pogodbe. To objasnjava greske kao sto je nedavni neuspeh u uspostavljanju jedinstvene zajednicke valute - to je bio ozbiljan udarac nadama za ponovno uspostavljanje zajednickog bosanskog politickog prostora. Do takvih gresaka ce dolaziti i nadalje, sve dok ne bude jasno da Kancelarija Visokog predstavnika uziva podrsku svih pokrovitelja Dejtona i da pojedinacne vlade ne mogu postici nista ukoliko ga zaobilaze.

3. Politiku uslovljavanja pomoci za rekonstrukciju u zavisnosti od pridrzavanja Dejtonskog sporazuma treba nastaviti i uciniti jos efikasnijom zato sto je to bio glavni faktor koji je doneo nedavni razvoj dogadjaja. To sto je Republika Srpska do sada primila manje od tri odsto medjunarodne pomoci ubedilo je, kako se cini, gospodju Plavsic i druge u Banjaluci da je u interesu Srba da okoncaju politiku nesaradnje koju je nametnulo politicko rukovodstavo sa Pala. Takodje bi trebalo omoguciti da se srpskom entitetu dopusti ucesce u rekonstrukciji, tako sto bi "uslovljenost" bila pretvorena u precizniji isntrument. Na primer, pomoc bi mogla da se usmerava kooperativnijim opstinama u Republici Srpskoj i sirom Bosne i trebalo bi sastaviti crnu listu politickih lidera koji su odbaceni kao partneri u rekontrukciji.

4. Medjunarodni davaoci podrske moraju obezbediti da izbori u Bosni unaprede razvoj demokratije, umesto da ucvrste moc nacionalistickih lidera koji mir koriste kao nastavak rata drugim sredstvima. Ovo je bio rezultat opstih izbora odrzanih u septembru 1996: na zalost, postoji rizik da ce se ista situacija ponoviti na opstinskim izborima 13. i 14. septembra 1997. godine. Ali, jos uvek ima sanse da na nacionalnim izborima zakazanim za 1998. godinu bude osigurano nedmetanje opozicionih snaga u postenim uslovima. Ovo zahteva mogucnost pristupa nezavisnim nacionalnim medijima, kao i onu vrstu finansijske i tehnicke podrske sa strane koju su pre dve decenije uzivale demokratske stranke u Spaniji i Portugaliji. Otvorena prevara sa proslogodisnjih nacionalnih izbora mora biti izbegnuta. Na vojnu primenu Dejtona su potrosene milijarde dolara i ne bi bilo nemoguce prikupiti par miliona da bi u politicki proces mogle da udju demokratske snage u povoju.

5. Treba izvrsiti pritisak na sve zajednice u Bosni da prihvate povratak izbeglica u mesta iz kojih poticu, cak i ako bi to znacilo njihovo naseljavanje u oblasti u kojima su u manjine - naravno, uz odgovarajuce garancije za bezbednost. Ukupno uzevsi, povratak izbeglica u Bosni je bio ogranicen ali dobija na brzini. Ocekuje se da ce se do kraja godine vratiti vise od 300.000 ljudi (od toga 100.000 iz Zapadne Evrope). Samo 10.000 izbeglica se vratilo u oblasti u kojima su u manjini, a od tog broja manje od hiljadu njih se vratilo u Republiku Srpsku. Treba ozbiljno podrzati specijalni program nagradjivanja onih opstina koje su se proglasile za "otvorene gradove" (do sada je vise od dvadeset opstina pokazalo volju da pregovara o povratku izbeglica, bez obzira na to iz koje su etnicke grupe). Etnicka odvojenost u Bosni ce se ucvrstiti u onoj meri u kojoj ovo nastojanje dozivi neuspeh. Ukoliko zemlje koje sada pruzaju utociste velikom broju izbeglica insistiraju na njihovom "podstaknutom dobrovoljnom povratku", potrebno je saciniti odredbe o njihovom premestaju. Ali, ekonomski troskovi premestaja - koji bi znacio preseljavanje izbeglica, ali ne u njihove kuce vec u oblasti u kojima cine vecinu - bili bi veoma visoki.

6. Komisija deli snazno misljenje da ce medjunarodno vojno prisustvo - bez fiksnog datuma za povratak - biti potrebno nekoliko godina nakon isteka mandata Sfora u junu 1998. Ukoliko sve trupe odu do tog datuma, postoji realan rizik da rat bude nastavljen. Prerani odlazak bi, u najmanju ruku, unistio bezbednost - kako fizicku, tako i psiholosku - koju ove trupe obezbedjuju. One koji su izbegli bi to odvratilo od povratka, a oni su veoma potrebni radi ekonomskog oporavka i ponovnog budjenja intelektualnog i kulturnog zivota u zemlji. Dalje, povlacenje vojske bi lisilo Medjunarodne policijske snage sustinske podrske; u tom slucaju, one bi takodje otisle. Komisija smatra da bi buduce stabilizacione snage trebalo da predvodi NATO i da bi u njima trebalo da budu ukljucene trupe SAD. Americko prisustvo, cak i ako je brojno ograniceno, ima sustinsku vaznost za kredibilitet izgradnje mira u Bosni. Takodje, prerani odlazak bi potkopao NATO u obavljanju posthladnoratovskih misija. Komisija je uverena da americko ucesce u zajednickoj operaciji treba da bude nastavljeno. Ukoliko zbog domacih politickih razloga to ucesce treba da bude ograniceno, preostali doprinos SAD bi trebalo da se odrazi u vidljivom prisustvu u Bosni. Medjutim, ukoliko Sjedinjene Drzave nacine katastrofalnu gresku i sasvim odustanu od angazmana, Evropljani ne bi mogli da izbegnu sopstvenu odgovornost odrzavanja mira u Bosni.

(Sutra: Srbija, Hrvatska, jug Balkana)