Njegovo gospodstvo Uverenje: Zatvaranjem u svoje, bez drugog i drugacijeg - pravo u zlo

Zaista smo danas u zalosno privilegovanoj situaciji da vidimo kako ljudi iz najdubljeg uverenja rade izvanredno lose stvari - ne lose: strasne stvari. Niko u ovaj posao u kome se raspala nasa otadzbina nije usao bez dubokog uverenja da radi pravu stvar. Nijedno od tih uverenja, medjutim, ne moze da polozi istorijski ispit ako kosta 200.000 glava

Radomir Konstantinovic

Kako biti za otvorenost: Radomir Konstantinovic

Slusam, svakodnevno, sve one recite, lakorecive: noc ova sve mracnija, ali ne boje se oni, recenica im tece; slusam ih, ali ne nadam se vise, ne ocekujem u njihovom govoru neki grcaj, a kamoli jecaj - ne, cak ni pauzu: strah je onaj koji produzava pauzu, izmedju dve reci, strah ili ocajanje, ili ljudskost, ali oni se ne boje, a ja se bojim, najvise se bojim tih koji se ne boje, koji ne ocajavaju. Ponekad cak pomislim da covek koji danas ne ocajava, mozda i nije covek. Da onaj koji ne govori sa mukom, da on mozda i nije covek. (...)

- Uverenje, to je, na neki nacin, znanje prozeto izvesnom verom, kao znanje provereno iskustvom, kao u vremenu potvrdjeno znanje, dakle znanje kome moze da se veruje, znanje kome mozete da poklonite svoje poverenje. Znaci, to je znanje koje se okrece verovanju, a verovanje je, svakako, nesto drugacije od znanja. U samoj stvari, u samoj reci uverenje ja vidim susret znanja i verovanja, vidim susret necega razumskog i necega vanrazumskog i, usudjujem se da kazem, samim tim i pomalo protivrazumskog. Taj susret razumskog i vanrazumskog prerasta neumitno u nekakvu vrstu unutarnjeg, vrlo prikrivenog, rekao bih podzemnog, ali jakog sukobljavanja. Sta to znaci? To znaci (i krecem sad ka sredistu onog sto zelim da kazem) da vi zaista morate stvoriti nekakav svoj odnos prema stvarima u totalu i drzati svet u nekakvoj koncepciji sveta. Stvarnost je ipak jedna koncepcija. (...)

Zaista smo danas u zalosno privilegovanoj situaciji da vidimo kako ljudi iz najdubljeg uverenja rade izvanredno lose stvari - ne lose: strasne stvari. Niko u ovaj posao u kome se raspala nasa otadzbina nije usao bez dubokog uverenja da radi pravu stvar. Nijedno od tih uverenja, medjutim, ne moze da polozi istorijski ispit ako kosta 200.000 glava. Osnovno je, dakle, kako se odnositi prema sopstvenom uverenju, odnosno kako nositi ovo o cemu sam govorio, to stalno sukobljavanje vere i znanja. Veliki ljudi raznih epoha - kada kazem veliki mislim na ljude koji su do kraja ziveli svoje misljenje, - ti ljudi ziveli su ovu dramu znanja i verovanja i njihova velicina, za mene, kao da je ravna velicini i dubini ove drame. Takav je Paskal, pre svih, sa njegove dve beskonacnosti (ono nista pre nas, i ono nista ka kome idemo), taj konacan covek izmedju dve beskonacnosti, ali koji konacan covek ne moze nista konacno da nadje ni u jednoj stvari (konacan covek kome izmice njegova sopstvena konacnost) - covek dvojan, covek koji se u svemu dvo-umi.(...)

Zar nema u uverenju ipak i necega od ove nase zavisti prema stvarima, od ove tendencije ka prostom, i u tom smislu bezuslovnom, trajnom? Uverenje je uvek i ovo obecanje prosto-bezuslovnog, obecanje sigurnosti, poziv na uproscavajuce zatvaranje kao na tehniku sigurnosti. Veoma duboka je nasa teznja ka zatvaranju. Moje iskustvo u tome ide od proze Ahasver ili traktat o pivskoj flasi, preko Pentagrama do Filosofije palanke. Verujem da i sam nalog kazivanja podrazumeva ovu teznju ka zatvaranju ili, ako mogu tako da kazem, teznju ka samopostvarenju (kao u nekakvoj "imitaciji" stvari?). Ali - ovo pitanje postavio sam u Pentagramu (1966) - ko bi jos mogao da posumnja, danas, usred ovoga zla koje se, upravo svojim likovanjem, otkriva kao zlo zatvaranja - zapravo kao pokusaj zatvaranja u ono apsolutno svoje, nedeljivo, bezuslovno, dakle bez drugoga i drugacijeg? - ko bi mogao da posumnja da je tu i zariste, pakleno vrelo, smradna utroba najvecih strahota za koje smo sposobni? Otuda, valjda, sve vise je onih koji su za otvorenost. Jos malo, pa ce svi da joj pevaju slavopojke. Ali kako biti za otvorenost? Ne govorim ovo samo zato sto ja, ako se zadovoljavam time (ako bih mogao da se zadovoljavam time) da sam za otvorenost, mogu samo da je pretvorim u princip, i da je tako zatvorim, odnosno izneverim i negiram. (Kao da ovo za uvek zatvara?) Ovo govorim zbog sledeceg: ja jesam za toleranciju, ali nisam tolerancija: ja sam ja, ovaj covek tu, ne svi ljudi, onaj koji izabira (onaj koji sudi, dakle govori): nema nas bez negacije.(...) Covek ide u otvorenost kroz sukobe u ovome svetu, covek je - da parafraziram Matica - uvek jedan pogled na svet, i onda kada to porice: nema cak ni odnosa izmedju dva lica (pa makar to bio i onaj najbanalniji, najsvakodnevniji odnos), u kome se dalje ne razvija, ne ispravlja, ne dogradjuje pogled na svet: svako od nas je u necijoj koncepciji, ti u mojoj, ja u tvojoj, svi smo mi siluete na horizontu necijeg uverenja. Nema coveka bez uverenja, ali nema ni tog uverenja bez iskusavanja slepila.

Dogmatizam, to je uverenje dovedeno do stava: krajnje svedeno, uprosceno. Stav je ekstremni oblik uverenja. Uverenje tezi stavu onako kako tezi sopstvenom uproscavanju, sto vecoj svedenosti, kao jemstvu sigurnosti (i efikasnosti) - u slozenosti mi se osecamo nesigurno. Stav je uverenje u sebe zatvoreno, bez mogucnosti korekture, odnosno bez mogucnosti opstenja (jer nema opstenja tamo gde nema mogucnosti korekture) - tako zatvoren, stav je demonstrativan. Stav je uverenje koje se pokazuje drugima, i to utoliko vise ukoliko je manje otvoreno, manje sposobno za opstenje: to je demonstrativnost kojom se iskazuje nemoc opstenja, pokazivanje umesto govora, ogromna, nezadrziva provala gestikulacije u jezik, rec samo kao naznaka necega o cemu se ne govori zato sto se to pod- razumeva, to se "zna" (stav zahteva ovo pod-razumevanje, zato sto odbija razumevanje - a odbija razumevanje onako kako odbija opstenje), veoma mali broj reci, uz nuznost ponavljanja nekih reci koje su osnovne za stav (stav zahteva ovo ponavljanje, kao sto zahteva svedenost, demonstraciju). Uproscenost, koja likuje u stavu, koja ga gradi, cuva, odrzava, jeste svedenost misljenja na osnovna nacela, sto omogucava reprodukciju stava; ponekad pomisljam da upravo reprodukcija zahteva ovo uproscavanje: slozeno se ne moze reprodukovati, slozeno nije ekstenzivno. Ali, dok pokusavam sebe ovako da uprostim, svoju misao, svoj jezik, svoj svet, u sve dubljem onemogucavanju opstenja, i u tome smislu u sve vecem odbijanju drugih, ne pokusavam li ja, paradoksalno, upravo da nadjem druge, ne da opstim sa njima, i ne zahvaljujuci opstenju, nego da se poznam u njima, i da ucinim da se oni poznaju u meni, da se nadjem sa njima u istom krugu istih nacela, kao u ovome istom stavu? Zbog ove svoje reproduktivne sposobnosti, zbog te svoje reproduktivne "nacelnosti", stav je u funkciji uopstavanja, da ne kazem: kolektivizacije jedinke, tj. u funkciji ovoga njenoga prepoznavanja u drugima kao nosiocima istoga stava. Stav je u samoj svojoj osnovi protiv individualiteta, upravo kao uprosceno "principijelan",, i principijelno-reproduktivan (individualitet se protivi ovakvoj reprodukciji). Individualitet je tamo gde je slozenost, koja ne pristaje na stav onoliko koliko ne pristaje na apsolutnu vladavinu principa, na ovu tendenciju svodjenja misljenja na misao, ili coveka na princip: onoliko koliko ne pristaje na vladavinu principa nad covekom.

U tom stavu, krajnje uproscenom, ponavljam, radikalizovanom uverenju (stav je "radikalisticka" varijanta uverenja?) izvrsena je velika inverzija: to nije vise misao coveka, nego je to covek misli - covek podredjen toj misli, koja je nad njim, utoliko vise sto je to bezizglednije "konacna", u sebe zatvorena, dakle samodovoljna misao, kao neki covekov predikat koji se oslobodio od coveka, postajuci apsolutni "subjekat" (bez lica?), pretvarajuci coveka u sopstveni predikat. To samoobjektiviranje, podvrgavanjem stavu, jeste abdikacija subjekta, odricanje njegovo od same subjektivnosti, od svih iskusavanja, od svih teskoca, na koje ona osudjuje: iza sve one postojanosti, one doslednosti, kojom imponuje covek stava, kao covek koji stoji "iza" svoga misljenja, koji je u punome skladu svoje misli i svoga zivota, koji je visoko moralan - iza svega toga jeste zjapeca praznina: ovo odsustvo subjekta, ovo odsustvo pokreta, a ja bih najradije rekao: odsustvo protivurecnosti, jer gde nema protivurecnosti nema ni kretanja. Stav heroizuje: stav i najgoru kukavicu moze da pretvori u tragicnog junaka, ako ne vec u nekakvu klasicnu figuru (bez ociju, gluvu i slepu), on je moja sudbina, jer stav je manje moj nego sto sam ja njegov. U stavu uvek ima necega od sudbine, jer uvek ima necega od nasilja. Stvar stava, da tako kazem, jeste neizbezno stvar nasilja. Nasilje je, u svakom svom obliku, nasilje nad slozenoscu. Nema terora u ime slozenosti. Nasilje je uvek nasilje u ime prostog, ili jednog, nedeljivog, jedinstvenog, ili cistog (sve teze, priznajem, izgovaram ovu rec), zato sto cisto je ono sto je apsolutno nedeljivo, ono bezuslovno: bozansko.

Nadam se da to znamo. Bar morali bismo danas to da znamo: zar ne zivimo pod terorom cistote, kao pod terorom krvi i djubreta? Nikad vise cistote: nikad vise krvi, moralne nakaznosti, intelektualne prostitucije. Jezik cistote jeste jezik nasilja, kao jezik ovoga velikog uproscavanja, na putu ka nedeljivom. (Ubistvo je uproscavajuce). To je totalitarizam: ne samo ideologija nego i stvarnost jednog, u sebi jedinstvenog, onoga bez kontrapunkta, onoga sto je jednoglasno, i sto je utoliko jace sto je veca nasa izgubljenost, sto je nepodnosljiva nasa samoca. Ovu pesmu o jedinstvu peva usamljenost, unutrasnja razdrtost, i peva je patnja u ovom svetu sukobljavanja (u kome ravnodusnost kao da je jedini oblik mira, ili bar predaha), strah od sukoba, strah od haosa, iz krize u krizu, strah koji u svakom viseglasju vidi pretnju haosa, izraz krize.

Ne izgovaram ovu rec viseglasje sad prvi put. Izgovorio sam je vec sedamdesetprve, koju sam dozivljavao kao izvanredno dramaticnu (ima ih koji veruju da je tada pocelo nase rusenje) "dozivljavamo izvanredno dramatican trenutak u kome se, istovremeno sa viseglasjem, i upravo zbog njega, i naglaseno javlja ova teznja (za apsolutnim jedinstvom), i to tako da ona dostize, ponekada, oblike pune agresije". Objavljivao sam, dakle, agresiju ovoga duha jedinstva, protiv viseglasja: "to je unutrasnja negacija viseglasja. To je uvek duh koji u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijastva, ako ne vec i samu apokalipsu". Rekao sam jos, istom prilikom, da ovom duhu imamo da zahvalimo na tome sto stalno "ostaje nesto neiskazano i da to neiskazano - ja ovo tvrdim, odlucno - raste iz dana u dan, u tajnosti, u podzemlju duha koji se nije artikulisao, u podzemlju drustvenog bica koje nije doslo do svog izraza" (Izmedju viseglasja i apsolutnog jedinstva - citao sam to u Kragujevcu, na Kongresu kulture akcije, 1971). (...) Tu negde zacinjala se moja skepsa prema uverenju, prema njegovom "gospodstvu", pa i vise: cak i moj strah, ne krijem to, od uverenja. Nasilje nije samo privilegija drugih. Totalitarizam i terorizam nisu samo mogucnosti drugih, nego i moje sopstvene. Ja to znam, i ja pokusavam da ostanem (i da opstanem) u tom znanju: drugi nisu samo drugi, oni su moji drugi, moja mogucnost. Ostajem, dakle, na poslu one "cudne identifikacije", onoga "menjanja lica iz treceg u prvo"? Ostajem, uporno ostajem. Tamo gde prestaje mogucnost ovakve identifikacije, tamo pocinje nasilje. Ubistvo je mogucno samo tamo gde trece lice ne moze da se pretvori u prvo (ubistvo je, zbog toga, i ubistvo same ove mogucnosti pretvaranja treceg lica u prvo?). U Sarajevu, na skupu posvecenom dvadesetogodisnjici Filosofije palanke, na dan 21. marta 1989. (pamtim ovaj dan: to je bio dan moga oprastanja od Sarajeva), rekao sam i ovo: "Dovoljno sam patnik da ne bih imao dovoljno razloga da se plasim svog sopstvenog pretvaranja u teroristu". Govorio sam o nacionalistima, "kojima dugujemo tolika nasa zla i koji nam svima rade o glavi (a glave nam igraju, to da znate)" - eto vam moga 21. marta 1989, eto moga oprastanja od Sarajeva: "a glave nam igraju, to da znate; govorio sam da "na dnu njihovog zla ima neka skrivena suza, kao suza samoizdane covecnosti, koja, usred ovoga protivurecnog, dakle krajnje konfliktnog sveta, pokusava da ostvari, hic et nunc, idealno - 'beskonfliktan svet", i da su svi "ti, kojima su oci oslepele od idealno-'beskonfliktnog' svet", nesposobni da nas vide, takve kakvi jesmo, pa nas zato vide samo kao simbolicne znake nadlicnog jedinstva, ili kao simbole izdaje tog jedinstva - ti su, drugarice i drugovi, ti zamucenog pogleda, ti su najopakiji: svakog jutra sa strahom gledam svoje oci u ogledalu".

Totalitarizam cini ljude slepim za cudovisnost, i to je ono najstrasnije: u totalitarizmu je strasno to sto sve manje ima strasnog. Nepostojanje strasnog, nepojmljivost cudovisnog, nevidljivost cudovista, ta fantomalizacija cudovista - da li je to znak da smo utonuli u cudovisnost: ako ne vidim cudoviste, nije li to zato sto sam i sam postao cudoviste. Osnovna teznja svakog totalitarizma, kao demijurga cudovisnosti, jeste ova teznja ka sopstvenoj nevidljivosti: teznja da nas potpuno osvoji, da postane nase "ja".

Delovi izlaganja Radomira Konstantinovica u Domu omladine, 3. marta 1995. kojim je zavrsen tromesecni ciklus "Moje uverenje". Na talasima Treceg programa snimak Konstantinovicevog izlaganja reprodukovan je u sredu, 12. aprila 1995. godine, a potom objavljen u istoimenom casopisu.