Pluralizam po diktatu SPS vlasti

Nadmoc ugradjena u izborni sistem

Nije preterano tvrditi da promena broja izbornih jedinica predstavlja najdalekosezniju i mozda politicki najhazardniju odluku socijalista od novembarske odluke 1996. da organizuje ponistavanje pobede opozicije na lokalnim izborima. Time je demokratskoj opoziciji nametnuta sledeca dilema: ponovo statirati na izborima ili ih bojkotovati?

Pise: Vladimir Goati

O "slobodnim izborima" govori se kad gradjani mogu bez straha da glasaju za nekog od vise predlozenih partijskih kandidata (ili partijskih lista). Sintagma "posteni izbori" ili "fer izbori" znaci nesto vise od toga; pored mogucnosti gradjana da slobodno biraju nekog od vise kandidata, tom sintagmom se naglasava da su partije, ucesnice izbornog procesa, medju sobom ravnopravne. Iz toga sledi da ocena, da li su neki izbori posteni ili nisu, zavisi od stepena ravnopravnosti partija u izbornom nadmetanju, a ne od toga da li partije (pod bilo kakvim uslovima) ucestvuju u tom nadmetanju.

U postkomunistickim zemljama Centralne i Istocne Evrope odrzani su 1990. "slobodni izbori, ali to nisu bili u svim zemljama posteni ili fer izbori, jer su bivse komunisticke partije u mnogim od tih zemalja bile nadmocne nad tek obrazovanim opozicionim partijama. Nadmocnost tih partija dosla je posebno do izrazaja u tri dimenzije (ne)ravnopravnosti: ekonomskoj, institucionalnoj i medijskoj (posebno elektronski mediji). Superiornost tih komunistickih partija u ekonomskoj sferi na prvim izborima 1990. posledica je kumuliranja resursa koje su te partije ostvarile u razdoblju "diktature proletarijata", njihov privilegovan pristup elektronskim medijima bio je olaksan time sto su u trenutku prvih slobodnih izbora glavninu rukovodece strukture medijskih organizacija cinili jos uvek "komunisticki kadrovi", i najzad ex komunisticke partije su u pregovorima sa opozicijom, po pravilu, uspele da u izborne zakone "ugrade" svoje interese.

Izbori do kojih je u ovom delu sveta doslo posle 1990. odvijali su se po pravilu u znaku bitno vece ravnopravnosti izmedju politickih partija, pa se zato moze govoriti o "postenim izborima". Za razliku od preovladjujuceg trenda demokratizacije u ovom regionu koji se moze, uslovno, oznaciti kao kretanje od slobodnih ka postenim izborima, u Srbiji se moze govoriti o "tapkanju u mestu" ili cak involuciji, jer izmedju prvih slobodnih izbora 1990. i potonjih republickih i saveznih izbora (1992, 1993, 1996) nije doslo do smanjivanja nejednakosti izmedju SPS i opozicionih partija, nego su cak nejednakosti povecane.

Ekonomska sfera

U pogledu ekonomskih resursa vladajuca SPS je imala u svim dosadasnjim izbornim nadmetanjima ogromnu nadmoc nad opozicijom; tu nije samo rec o sredstvima koja SPS dobija od svojih clanova, nego o kontroli koju ta partija ostvaruje nad ekonomskim resursima drzave. U Srbiji je na snazi jos uvek "drzavna ekonomija", jer je "Zakonom o izmenama zakona o uslovima i postupku pretvaranja drustvene svojine" (juli 1994) retroaktivno ponisten proces privatizacije koji je zapoceo jos 1989. Na taj nacin bitno su suzene ranije uspostavljene "oaze" trzisne ekonomije i prosiren radijus delovanja vladajuce partije kao "kolektivnog menadzera". To dobro ilustruje podatak da danas u Srbiji otprilike 85 odsto ukupnog kapitala cini tzv. drustveni kapital. Potpunu kontrolu partije nad ekonomijom u Srbiji personifikuju republicki ministri koji su istovremeno direktori najvecih "drustvenih" preduzeca. Takva fuzija ekonomske i politicke moci ne postoji danas ni u jednoj postkomunistickoj zemlji Centralne i Istocne Evrope. Stavise, takva fuzija nije bila ostvarena ni u razdoblju samoupravnog socijalizma u SFRJ, jer tada nije bilo dopusteno da nosioci izvrsno- politickih funkcija u drzavi i SKJ zauzimaju rukovodece funkcije u privredi.

Izborni sistem

Izborni sistem je "centralni nerv" politickog sistema; izborni sistem snazno utice na nacin formiranja politicke elite, broj politickih partija i njihove izborne strategije, stepen podudarnosti izmedju izborne i parlamentarne snage partija, odnose izmedju izborne i parlamentarne snage partija, odnose izmedju partija, itd. Dobar izborni sistem doprinosi obuzdavanju politickih konflikata, jer daje realnu sliku snage politickih partija i time ogranicava ambicije njihovih lidera. Nasuprot tome, pristrasan izborni sistem neizbezno sam postaje predmetom osporavanja i tako generira politicke napetosti.

O odnosu vladajuce partije nase republike prema izbornom sistemu neka posluzi kratka rekapitulacija. Izborni zakon za prve slobodne izbore 1990. usvojio je jednostranacki parlament bez ikakvih konsultacija sa opozicijom. Taj izborni zakon, zasnovan na vecinskom principu, obezbedio je vladajucoj partiji da sa 46,1 odsto glasova dobije ogromnu, ali vestacki obrazovanu (naduvanu) vecinu od 77,6 odsto mandata u parlamentu. Ovako grubo narusavanje principa pravicnosti predstavnistva, bez premca u Centralnoj i Istocnoj Evropi, onemogucilo je ili bitno otezalo politicku reprezentaciju sirokog spektra politickih snaga, koje su u Srbiji - kao i u ostalim postkomunistickim zemljama - bile pola stoleca u stanju prinudne hibernacije.

Vecina postkomunistickih zemalja Centralne i Istocne Evrope u kojima je izborni sistem ustanovljen kao rezultat konsenzusa izmedju bivse komunisticke partije i tek obrazovane opozicije, nije napravila slicnu gresku nego je optirala za proporcionalnu izbornu formulu (ili redje za kombinovanu formulu sa proporcionalnom dominantom) i tako olaksala adekvatno parlamentarno predstavnistvo relevantnih politickih snaga. Ovde treba imati u vidu da je potreba postovanja principa pravicnog predstavnistva naglasenija u Srbiji nego u vecini zemalja ovog podrucja usled izrazite socijalne heterogenosti drustva nase republike u kojem etnicke manjine cine jednu trecinu populacije. Posto politicko organizovanje cvrsto sledi linije etnickih rascepa, kod nas se moze govoriti o drustvu "segmentiranog pluralizma". U takvim okolnostima koriscenje vecinske izborne formule neizbezno ugrozava parlamentarno predstavnistva malih partija (pa time i predstavnistva etnickih manjina) i bitno otezava postizanje bazicnog politickog konsenzusa. Ali, vratimo se pitanju dosadasnjih izbornih nadmetanja.

Puna repriza
Ukratko receno, nije realno ocekivati da septembarski izbori budu fer, odnosno posteni i to ne samo u smislu nekih "idealno fer" izbora - koji kao ni "idealno trziste" ne postoje nigde u stvarnosti - nego fer na onakav nacin kako su to na primer bili izbori odrzani u Madjarskoj, Poljskoj, Ceskoj, Rumuniji, Sloveniji i u nekim drugim zemljama ovog podrucja. S obzirom na izrazitu nejednakost partija, septembarski izbori za republicku skupstinu bice puka repriza zbivanja sa unapred poznatim ishodom. Posteni izbori ostaju cilj za koji se valja boriti.

Nerealno kratak rok

U maju 1992, odrzani su izbori za Saveznu skupstinu SRJ. Na tim izborima vazila je kombinovana izborna formula do cijeg je usvajanja doslo iznenada, bez ikakvih prethodnih strucnih rasprava. Uz to, vladajuce partije Srbije i Crne Gore raspisale su majske izbore bez konsenzusa sa demokratskom opozicijom, koja je zbog toga bojkotovala izborno nadmetanje. Efekat kombinovane izborne formule na ovim izborima bio je izrazito disproporcionalan o cemu dobro govori podatak da je vladajuca SPS sa 43 odsto glasova u Srbiji osvojila 69 odsto mandata u republickom i saveznom parlamentu. Kriticki stav u pogledu regularnosti majskih izbora iznela je, pored demokratske opozicije u republici, i Misija KEBS-a. U svom izvestaju Misija naglasava: "Jugoslovenski izbori organizovani su u nerealno kratkom roku, njihovu zakonsku i legitimacionu osnova su osporili opozicija i akademski eksperti. Pristup medijima opoziciji izuzetno je ogranicen, a televizija i radio su skoro iskljucivo pod kontrolom vladajucih partija".

Organizovanje izrazito neregularnih majskih izbora dolilo je ulje na vatru politickog nezadovoljstva u Srbiji pa je sredinom 1992. demokratska opozicija (DEPOS), podrzana studentima, zapocela vanparlamentarnu borbu. Suocen sa rastucim talasom protesta, rezim je pristao na koncesije, izmedju ostalog na odrzavanje prevremenih izbora na svim nivoima u decembru 1992. U pripremi tih izbora organizovani su "okrugli stolovi" vlasti i opozicije. Ne ulazeci u podrobniju analizu rada tih stolova, ovom prilikom naglasavamo samo to da je postignut dogovor da broj izbornih jedinica na republickom nivou (kao i na saveznom) bude devet, sto je usvojeno u odgovarajucem zakonu. Na osnovu izbornog zakona i zakona o izbornim jedinicama (koji su usvojeni 1992. god.) odrzani su parlamentarni izbori u Srbiji 1992. i 1993. g. Na oba izborna nadmetanja SPS je dobila znatno veci procenat parlamentarnih sedista od procenta biraca koji su za nju glasali, godine 1992. pozitivna razlika bila je 11,6, a 1993. god. 12,5 odsto.

Na oba izborna nadmetanja (1992, 1993) nije moglo biti ni reci o ravnopravnosti partija ucesnica, ne samo zato sto je vladajuca stranka imala privilegovan pristup drzavnim elektronskim medijima - nego i zbog krupnih izbornih nepravilnosti na koje je istrajno ukazivala demokratska opozicija. Tu pre svega spadaju: manipulacija izbornim listicima, rukovanje izbornim materijalom na nezakonit nacin, selektivna neazurnost birackih spiskova i masovno visestruko glasanje. Imajuci u vidu te nepravilnosti Misija KEBS-a - koja je bila prisutna na parlamentarnim izborima 1992 - zakljucila je da ti izbori ne ispunjavaju minimalne standarde KEBS-a i medjunarodne zajednice.

Nenadoknadiva prednost
Posle svega mogu li naredni parlamentarni izbori biti fer, odnosno posteni? Na to pitanje nemoguce je, nazalost, dati potvrdan odgovor, jer vladajuca partija ima nenadoknadivu prednost nad opozicijom u svim posmatranim dimenzijama (ne)ravnopravnosti. U ekonomskoj sferi nadmoc SPS ugradjena je u sistem, tj. nadmoc je strukturalne, a ne konjunkturne prirode. Svakako, treba pozdraviti upravo doneti Zakon o finansiranju politickih partija, jer ovu vaznu materiju regulise na bolji nacin nego sto je to bilo ranije. Ali, taj zakon ne ukida sustinsku ekonomsku superiornost vladajuce partije, koja proizlazi iz karaktera ekonomskog sistema u kojem ta partija vrsi funkciju "kolektivnog menadzera".

Elektronski mediji

U pogledu pristupa elektronskim medijima pod drzavnom kontrolom u Srbiji se ne moze govoriti o ravnopravnosti partija, ucesnica izbornog nadmetanja, nego o dominaciji vladajuce partije. Sto je jos vaznije, neravnopravnost u ovoj oblasti u korist vladajuce partije u proteklom razdoblju nije smanjena nego cak povecana, sto odudara od svih drugih postkomunistickih zemalja ovog regiona.

U prilog tome govori nekoliko vaznih nalaza iz istrazivanja Jovanke Matic (IDN) i Snjezane Milivojevic (FPN). U poslednje dve nedelje kampanje za parlamentarne izbore 1992. RTS je - prema pomenutim istrazivanjima - posvetila aktivnostima SPS 41:43 minuta, a aktivnostima njenog glavnog izbornog oponenta DEPOS-a, dvostruko manju minutazu 23:07 minuta. Ovde je odnos izmedju SPS i Depos bio otprilike 2:1. Radikalima je na ovim izborima posveceno 10:32 minuta. Potonji izbori koji su odrzani kod nas nisu doneli u ovom pogledu uravnotezenje izmedju partija, nego, naprotiv, eskalaciju neravnopravnosti. O tome svedoci podatak da je SPS na parlamentarnim izborima odrzanim u decembru 1993, u toku dve poslednje nedelje kampanje, kombinacijom "izbornih" i "redovnih vesti", u informativnom programu RTS predstavljena sa 227:14 minuta, nasuprot DEPOS-u koja je bio zastupljen u trajanju od 12:36 minuta. Sportski receno, to je bilo 18,5:1 za SPS. Ujedinjena levica dobila je na ovim izborima vise TV minutaze (34:40) nego cetiri najvece opozicione stranke zajedno (27:07)! Ali i taj u sportskom smislu tesko dostizan rezultat iz 1993. nadmasila je zvanicna TV u predizbornoj kampanji za savezne izbore 1996. U dve poslednje nedelje kampanje za te izbore emitovano je 127 priloga o koaliciji SPS-JUL-ND i 11 priloga o opozicionoj koaliciji "Zajedno". Prvoj je posvecen 187:21 minut, a drugoj gotovo 20 puta manje - 9:29 minuta.

Ali i ako zanemarimo ekonomsku sferu, stanje u druge dve posmatrane dimenzije (ne)ravnopravnosti ne daje nikakve osnove za pozitivan odgovor. Kad je rec o institucionalnoj sferi posebnu vaznost ima promena broja izbornih jedinica sa 9 na 29. Tom promenom, ostvarenom neposredno pred izbore, prosecan broj poslanika koji se biraju u jednoj izbornoj jedinici bitno je smanjen sa 27,7 na 8,6. SPS je povecala broj izbornih jedinica nasuprot stavu svih opozicionih partija i time jednostavno odbacila konsenzus postignut 1992. Direktan efekt te promene, u stvari, "institucionalnog diktata" bice bitno povecanje disproporcionalnih efekata izbornog zakona u korist relativno najjace partije, a naustrb manjih partija. Zato nije preterano tvrditi da promena broja izbornih jedinica predstavlja najdalekosezniju i mozda politicki najhazardniju odluku socijalista od novembarske odluke 1996. da organizuje ponistavanje pobede opozicije na lokalnim izborima. Time je demokratskoj opoziciji nametnuta sledeca dilema: ponovo statirati na izborima ili ih bojkotovati?

Najzad, u pogledu drzavnih elektronskih medija, sve je ostalo kao i do sada: demokratska opozicija se i dalje prikazuje iskljucivo kao "remetilacki faktor", a njeni lideri kao ne samo politicki nego i moralno sumnjive osobe.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /