Gezine Svan, profesorka Slobodnog univerziteta u Berlinu, o odnosu Nemaca prema Drugom svetskom ratu

Zelim da kazem da oni koji su cinili zlocine tacno znaju sta su radili, ali da o tome cute. O zajednickoj odgovornosti Nemaca za nacionalsocijalizam nikada se nije raspravljalo. Postoje oni koji smatraju da su odgovorne strukture a ne ljudi

Dragan Bisenic

Profesorka Gezine Svan, rukovodilac je odeljenja politickih nauka na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a ove jeseni bice kandidat za rektora ove poznate akademske ustanove. Njena poslednja knjiga nosi naslov "Precutana krivica" i obradjuje odnos Nemaca prema Drugom svetskom ratu. O toj temi profesorka Svan je odrzala i predavanje prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu. Tu priliku smo iskoristili za razgovor o preispitivanju nacionalsocijalizma i antifasizma.

Profesorka Svan, inace, pre dvadesetak godina ucestvovala je u radu filozofskih Letnjih skola na Korculi i pripadala levicarskoj tradiciji politicke misli. Angazovana je u nekoliko vodecih tela nemacke Socijaldemokratske partije.

Po uverenju gospodje Gezine Svan, Nemci u svom emotivnom i psiholoskom svetu imaju manjkavosti koje otezavaju neposrednost i otvorenost u socijalnom okruzenju. Sa tom konstatacijom smo poceli razgovor.

- Cinjenice iz proslog svetskog rata imaju bitan uticaj na psihu Nemaca i na njihovo politicko drzanje. To vazi, kako za generaciju koja je odrastala u nacionalsocijalizmu, tako i za generacije njihovih naslednika. Posle ucesca u ratu i zlocinu Nemci su se tesko razvili u demokratske gradjane. To zvuci iznenadjujuce jer zapadnonemacka demokratija vazi kao stabilna u ekonomskom i socijalnom smislu. Posledice su teske za pojedince i one imaju velike teskoce u spontanoj, solidarnoj kooperativnosti. Njihov svet osecanja je veoma ostecen, hladan. Postoji zaista prava fiksacija oficijelnim pravilima, cak i kada je u pitanju saobracaj, prijava stanova i slicno... Otvorenost nije jaca nemacka strana i za Nemce je autodistanca nacin zivota a nikako samo pitanje humora. Kod mladjih generacija delimicno to je bolje - kaze dr Svan.

Nacionalsocijalizam za mladje generacije je samo nesto o cemu su ucili jer one nemaju nikakva licna iskustva s njim. Sta predstavljaju nove diskusije, posle okoncanja "hladnog rata", o prirodi nacionalsocijalizma, u cemu je posebno istaknuta ogromna proslogodisnja rasprava o knjizi Daniela Goldhagena "Hitlerovi dobrovoljni izvrsioci".

- Goldhagenova knjiga prodata je za veoma kratko vreme u 100.000 primeraka. To je podebela knjiga i takvo interesovanje pokazuje da se u Nemackoj veoma neuralgicno reaguje na problem krivice. Goldhagenova optuzba je jedna od najtezih koje su se pojavile, a ona upozorava da su Nemci bili zlocinci i da su pri tome znali kakve se kriminalne akcije preduzimaju. Reakcija publike bila je "progoldhagenovska", a ne protiv njega. To je bilo suprotno reakcijama istoricara kao sto su Momzen i drugi, jer mnogi Nemci taj problem osecaju upravo kao Goldhagen. Utemeljenje tog osecanja ne dolazi iz javnosti ili skole, nego preko porodice. Starija, odnosno srednja generacija, identifikuje se s generacijom dedova. To je narocito snazno u nekadasnjem DDR-u. Odnos u porodici markira identitet. Oni ciji su dedovi bili u pokretu otpora i oni kojima su dedovi bili u SS jedinicama svoju proslost vide sasvim drugacije. Nove generacije nisu ideoloski slobodne, jer i oni zive u senci proslosti.

Zasto govorite o "precutanoj krivici"?

- Time zelim da kazem da oni koji su cinili zlocine tacno znaju sta su uradili, ali da o tome cute. Ako neko to zna i ako svojoj deci kaze da je to ucinio jer su njegovi motivi bili ovi ili oni, onda ta osoba ponovo moze postati moralna. Ako neko to ne objasni, onda takav vise ne moze biti moralna osoba. To je veoma tezak problem za generaciju naslednika. To stvara ne samo psihicke probleme, nego i krizu zivotnih vrednosti. U politici ujedinjene Nemacke to je postalo kristalno jasno. Hriscanski - demokrati (CDU) pokusali su nedostatak solidarnosti da kompenzuju nacionalnim osecanjima, nekom vrstom patriotizma kako bi nacionalni osecaj ujedinio sve Nemce. Nemci, medjutim, ne znaju sta ih povezuje kao Nemce. Oni ne mogu biti povezani ponosom na proslost, jer to najlakse povezuje naciju. Oni takodje nisu povezani ni u zajednickoj odgovornosti.

Nemci su ponovo ujedinjeni, ali koliko je tome prepreka razlilcit odnos istocnih i zapadnih Nemaca prema nacionalsocijalizmu?

- O zajednickoj odgovornosti Nemaca za nacionalsocijalizam nikada se nije raspravljalo. Govori se o krivici istocnih Nemaca za vreme diktature ili o krivici zapadnih Nemaca koji su se privikli na podelu Nemacke. O diskusijama koje su se vezivale za ujedinjenje nije bilo govora o zajednickoj proslosti u periodu nacionalsocijalizma. Velika opasnost po stabilnost nemacke demokratije nalazi se u sve manjem poverenju u institucije tradicionalne demokratije.

Moze li doci do zajednicke interpretacije proslosti?

- Postoje mnogi razliciti subjekti koji na svoj nacin interpretiraju istoriju. Socijaldemokratska interpretacije je drugacija od hriscanske - demokratske. U bivsoj istocnoj Nemackoj situacija je jos slozenija, jer tamo postoji druga interpretacija. Zapadni Nemci pokusavaju da reinterpretiraju antifasisticki pogled koji je u "istocnoj" Nemackoj vladao u vreme diktature, a istocni Nemci prebacuju da je rec o nametanju pobednicke interpretacije. Postoje oni koji smataraju da su odgovorne strukture, a ne ljudi. To je interpretacija Hansa Momzena koji je bio narocito ostar u kritici Goldhagenove knjige. Goldhagen, medjutim, akcenat stavlja na ljude, a ne na strukture.

Kako je hladni rat uticao na raspravu i na proces denacifikacije i nije li on zapravo prekrio i prekinuo taj proces?

- Zaustavljanje denacifikacije i to od americke strane tokom hladnog rata imalo je velike negativne moralne i politicke posledice. Nastavak postojanja nacionalsocijalistickih elita u pravnom sistemu, ali i u Ministarstvu spoljnih poslova, bila je velika hipoteka za Nemce. Ona nije nemacku poziciju cinila jacom i uverljivijom. Iz komunisticke vizure, to je znacilo i diskreditaciju Savezne Republike Nemacke.

Zasto samo iz komunisticke vizure?

- Javnu politicku retoriku u Nemackoj, cini mi se, nisu produzile elite s nacistickim opterecenjem, jer elite u obe velike politicke partije, Socijaldemokratskoj i Hriscansko-demokratskoj, po pravilu nisu bile opterecene nacionalsocijalizmom. Postojao je nacionalsocijalizmom inspirisani antikomunizam, ali oficijelni politicari bili su drugaciji. Iza njih su se skrivali nedemokratski ljudi. Licno dolazim iz porodice s jasnom levicarskom tradicijom, politicki veoma angazovane. Moja porodica ucestvovala je u otporu nacionalsocijalistima zajedno s komunistima. U Nemackoj je postojalo nekoliko razlicitih vrsta antikomunizma. U Berlinu on je bio socijaldemokratski i liberalno zasnovan. Drugde u Nemackoj postojao je antikomunizam zasnovan na tradicionalnom antislovenstvu i antisemitizmu koje su cuvali nacionalsocijalisticki elementi. Mnogi studenti '68. su iz protesta prema tom antikomunizmu s kojim su se sretali u vlastitim porodicama, bili anti - antikomunisti. Istrazujuci elite, zakljucila sam da je kod elita nestao tradicionalno anatikomunizam. Te elite poticu delimicno iz sezdesetosmaskog pokreta i jasno je zbog cega je nestao.

Pomenuli ste i antiamerikanizam?

- Antiamerikanizam je vazan fenomen u ovom veku, ne samo u Nemackoj, nego i u celoj Evropi. Na pocetku postojao je konzervativni, antidemokratski i antiliberalni antiamerikanizam. U medjuratnom periodu, evropske elite zastupale su tu vrstu antiamerikanizma. Zatim dolazi jedan levicarski antiamerikanizam. U Nemackoj se levicarski antiamerikanizam cesto podudarao s konzervativnim antikapitalizmom.

Konzervativni antiamerikanizam bio je nedemokratski antiegalitaran i antikapitalisticki. Pretezno se zasnivao na kulturnim postavkama da Amerika donosi povrsnost, atomizaciju, sve lose kulturne stvari u Evropu. Amerika se dozivljavala kao velika sila, a osim toga, za Nemacku dva puta imala je odlucujucu ulogu: Porazila je Nemacku oba puta. Komunisticki antiamerikanizam bio je prvenstveno ekonomski zasnovan, takodje antiliberalan, ali nije bio protiv napretka buduci da su komunisti zaista bili napredni. Oni su se podudarali kako u odbijanju americke ekonomije, tako i neprihvatanju demokratskog sistema. Motivi su bili razliciti, ali neprihvatanje je bilo zajednicko.

Sta se promenilo nakon Drugog svetskog rata?

- Nemacki "sesdesetosmasi" bili su jako antiamericki orijentisani, mada je oficijelna retorika bila izrazito proamericka: Amerikanci su veliki prijatelji, braca, Nemci se skoluju u Americi... "Sesdesetosmaski" antiamerikanizam bio je antikapitalisticki, usmeren protiv rata u Vijetnamu. Videlo se da Amerikanci nemaju demokratiju o kojoj su ucili u skolskim knjigama, cim vode jedan genocidni rat u Vijetnamu. Postojala je i jedna druga dimenzija. Ta deca, koja su mnogo puta protestovala protiv vlastitih porodica, socioloski poticu iz srednjih slojeva. Ona su bila protiv Amerikanaca i zbog tradicionalnih motiva antiamerikanizma nemackog gradjanstva,da Amerikanci nemaju kulturu, istoriju... U Nemackoj je gotovo opste misljenje da Amerikanci nemaju kulturu, kako kod starijih levicara, a tako jos vise kod tradicionalnih konzervativaca.

Sezdesetih godina takozvani levicarski casopisi "Stern" i "Spigel" zlocin u Mi Laju porede ga s nacionalsocijalistickim zlocinima. "Sesdesetosmasi" su stoga skandirali "USA - SA (,jurisni odredi' nacista, prim. aut) - SS" (specijalna policija Treceg rajha).

Danas se moze naici na paradoksalnu stvar - antidemokratski proamerikanizam. On se zasniva na apologiji tehnickih dostignuca i snage Amerike i podrazumeva potpunu identifikaciju Nemacke u tom smislu sa Amerikom. Kriticki proamerikanizam, medjutim, mnogo je snazniji. On se oslanja na kritiku politike u Vijetnamu, socijalne probleme i ljudsku dimenziju na osnovu koje se preispituje americka stvarnost.