Laganje paora

Mihal Ramac

"Nikad seljak nije bio u nepovoljnijem polozaju u odnosu na industrijskog radnika i nikada selo nije bilo dalje od grada kao u vreme autonomaske vlasti i podeljene Srbije. Zna to dobro vojvodjanski seljak i zato mali broj pristalica ove koalicije ne predstavlja ozbiljnu politicku snagu na ovim prostorima, a njihovo demagosko udvaranje ovoj populaciji nailazi na konkretne i odlucne odgovore Socijalisticke partije Srbije - razvojem poljoprivrede, jacanjem ekonomske snage seljaka i unapredjenjem uslova zivota na selu". Ovo je, doslovce, izjavio lokalni vojvodjanski socijalisticki rukovodilac dr Jovan Radic, sekretar necega sto se zove IO PO SPS. Iako u predizborno vreme svi pomalo ili malo vise preteruju, veca drskost tesko da je izrecena u poslednje vreme. Imenovani, uzgred, sve to nije rekao toliko zbog seljaka koliko zbog onih "kojima su govori puni autonomije i navodne brige za budjelare vojvodjanskih seljaka". Jer, da je tako govorio pred vojvodjanskim paorima, bio bi ismejan, a verovatno i najuren iz sela.

U njegovoj prici je, naime, tacno samo to da novi autonomasi posebno ukazuju na izuzetno tezak polozaj poljoprivrede i poljoprivrednika. Ko iole poznaje stanje na vojvodjanskom selu, a drugacije verovatno nije ni u drugim krajevima Srbije, zna da je seljacima bilo teze samo u vreme "obaveza" krajem cetrdesetih i pocetkom pedesetih godina. Razlika je samo u tome sto danas naoruzani crveni komesari, pretece jos uvek vladajuce stranke, ne upadaju u seoska dvorista i na tavane radi otimanja poslednjeg zrna psenice i poslednjeg svinjceta.

Ako su vojvodjanski seljaci ikada dobro ziveli (ne racunajuci secanje na Ferenc Joskina vremena), bilo je to sedamdesetih i osamdesetih godina. Tada su sirom Vojvodine nicale nove kuce, asfaltirane seoske ulice, uvodjeni vodovodi i telefoni, zidani domovi kulture. Paori su, najcesce za gotovinu, kupovali traktore, kombajne, automobile. Cak su i odlazili da letuju na moru, zajedno s Radicevim industrijskim radnicima. Stale i obori su bili puni, ambari takodje, a imalo se kome i posteno prodati. Uvek je ostajalo dovoljno i za drzavu koja, istini za volju, ni tad nije uzimala malo.

Naravno, za relativno pristojan polozaj seljaka nije bila zasluzna samo tadasnja vojvodjanska vlast. O poljopivredi su, mada nedovoljno, vodile racuna i republicke i savezne vlasti. Postojalo je "veliko" jugoslovensko trziste, bila su dostupna i strana... Ukidanje autonomije Vojvodine, rat, razbijanje Jugoslavije i sankcije, sve u verziji Radica i drugova, dicnih naslednika crvenih komesara, dovelo je (i) vojvodjanskog paora na ivicu bede. Zahvaljujuci nemilosrdnoj "brizi" drzave, odnosno SPS, seljak ne moze da kupi ni traktorsku gumu, a kamoli ceo traktor. Mada selo ni ranije nije previse mamilo mlade, danas iz njega bezi svako ko moze da se krece. Dok nisu platili ni lanjsku repu i suncokret, a o ovogodisnjoj psenici da se i ne govori, socijalistima bi bilo najbolje da cute. Ma za koga glasali, za njih vojvodjanski seljaci ovog puta sigurno nece.