Povodom otvaranja “dosijea Kazan" u Sarajevu

Za sada, izgleda da ce Bosnjaci smoci dovoljno postenja i hrabrosti da se upuste u najtezu bitku koju su do sada vodili - u bitku s ratnim zlocincima u vlastitim redovima. Sta je sa Srbima i Hrvatima?

Pise: Stipe Sikavica

Iako je o tome prethodno uveliko pisala svetska stampa, vatru pod Kazanom podno Trebevica ipak su potpalila nezavisna glasila sarajevske medijske produkcije. Nacionalisti iz Zagreba i Beograda (ovi drugi narocito) odmah su pruzili ruke ka sarajevskom ognju, ali ako je imalo pravde na ovom svetu, onda bi pre trebalo da oni oprlje prste nego da se ogreju na tom plamenu.

Mali, ali moralno i intelektualno izuzetno hrabar odred sarajevskih zurnalista, javno je ispostavio zahtev sarajevskim vlastima s Alijom Izetbegovicem na celu, da najpre sarajevskoj “raji", pa potom i drugima, otkriju punu istinu o zlocinima sto su ih, tokom prve i druge godine rata u Bosni, nad Srajlijama, najvecima nad civilima srpske nacionalnosti, i to sve u “prisustvu vlasti", pocinile spodobe iz Desete brigade Armije BiH, brigade kojom je komandovao bosanski kriminalac zavidnog formata Musan Topalovic Caco, koji je skoncao pod misterioznim okolnostima u oktobru 1993.

Otvaranje “dosijea Kazan" (Kazan - jama u koju su bacane zrtve) kao da je u pravom casu palo na praznu trpezu patentiranih “zastitnika srpstva" koji su ponovo zivnuli, i kao da se idealno uklopilo u predizborni i izborni ambijent u Srbiji. Broj zrtava Cacine brigade (i drugih postrojbi slicnih ovoj) koji se u tekstovima sarajevskih novina i casopisa pominje, dakako, tek u hipotetickim okvirima, ovde se (bas kao i u Zagrebu, ako je suditi po dostupnm informacijama) uzima kao gotova cinjenica i postavlja kao stub-nosac ne samo pod tezu: “Svi su u ratu cinili zlocine", nego i pod ekstremniju varijablu: “Sada se vidi nad kim je izvrsen genocid u Bosni".

U pomenutim tvrdnjama nije tesko prepoznati izvorni rukopis Slobodana Milosevica. Iako “mirotvorac" takoreci otkad zna za sebe, on je sve tamo do potkraj devedeset trece, kada je srpska vojska drzala maksimum “oslobodjenih" “srpskih prekodrinskih poseda", sto znaci negde oko 70 odsto BiH teritorije, bio zagovornik svojih gazimestanskih ratnih teza i martovskih teza sa sastanka na brzinu sakupljenih predsednika srbijanskih opstina povodom neverovatnog veleobrta Borisava Jovica u onovremenoj Vrhovnoj komandi, devedeset prve, teza sublimiranih u ovaj izraz: “Ako ne umemo da privredjujemo, umemo da se bijemo"! (I to se umece, na zalost, videlo!). Potom je, narocito posto su njegovi ratnici izbili na los glas u svetskoj medijskoj galaksiji, modifikovao svoje ratne teze cija bi sustina mogla da se u grubim crtama redukuje na sledece: tukli smo se svako sa svakim, sada cemo da ostanemo na onome sta je ko prigrabio, i s tih osvojenih pozicija, kao da niceg nije ni bilo, da gradimo neke nove odnose! Buduci da je lepo smisljeno, to je vise puta i ponavljano cak i u svetskim medijima, a izmedju ostalog i tacno pre tri godine, sto ce reci 21. decembra 1994.

Iskoristivsi tada priliku za povlastene da se pojavi u udarnom terminu americke TV mreze CNN, u vrlo gledanoj kontakt-emisiji Larija Kinga, Slobodan Milosevic je o ratu, koji je tada jos uveliko pustosio Bosnom, rekao i ovo: “Ja vam ne kazem da su Srbi andjeli, ali nisu ni demoni. U tom gradjanskom ratu u Bosni i Hercegovini nema nevinih, sve strane su krive..." Dakle, to je to: “gradjanski rat", “nema nevinih", “sve strane su krive"! E, pa, nece biti da je bas tako! Poznati sarajevski intelektualac i osvedoceni borac za istinu i pravdu, dr Zlatko Lagumdzija, kao da je, devet meseci pre tog Milosevicevog intervjua, anticipirao njegove stavove, pa ce preko talasa Radija “Slobodna Evropa", sem ostalog, reci: “Cinjenica je da je na Bosnu i Hercegovinu, ja to znam jer se nalazim u Sarajevu, izvrsena klasicna agresija koja se pokusava na razlicite nacine pretvoriti prvo, u medjuvjerski, pa onda u medjuetnicki rat, i gradjanski rat u krajnjoj konsekvenci..."

Takvu “kategorizaciju", narocito rata u BiH, ne samo da je moguce naci u interpretacijama nacionalista, zagovornika tzv. meganacionalnog projekta, intriganata, smutljivaca i drugog nacionalnog otpada sto se mota oko skuta aktuelne vlasti, nego i u javnom diskursu ovdasnjih intelektualaca provereno demokratske orijentacije. Je li po sredi omaska, nespremnost da se suoce sa zlocinima ciji su protagonisti iz nacije kojoj i sami pripadaju, kukavicluk, ili nesto drugo? Tek, cinjenica je da i oni liferuju fraze tipa: “verski rat"; “medjuetnicki rat"; “gradjanski rat"; “Tudjman, Milosevic, Izetbegovic - negdasnji gospodari rata, sve je to ista bagra"; “Srbi, Muslimani, Hrvati, svi su oni gadno nastradali, i tesko je razluciti ko vise a ko manje". I tako dalje. Naprosto, to nije tacno!

Apsurdno je dokazivati da su Muslimani, alijas Bosnjaci, najmanje vlastitom krivicom, podneli neuporedivo najvece zrtve bestijalnog satiranja na prostorima bivse Jugoslavije. Ne videti to - politicko je slepilo, ne priznato to - necasno je!

Pri tom, ne kazemo da je Bog, odnosno Alah, kaznio Srbe i Hrvate prokletstvom zla, a da je Bosnjake blagodario vrlinom; ne kazemo da i medju Bosnjacima nije bilo (i da nema) idiota-ekstremista (uostalom, kakva bi to Bosna bila bez budaletina i olosa u svakom nacionalnom segmentu!); ne kazemo da nisu ucinjeni grozomorni zlocini nad Srbima i Hrvatima u ime verskog i nacionalnog fanatizma. Ali, bosnjacki nacionalizam i njegovo zlo, pritesnjeni megaprojektima nacionalnih drzava s Istoka i Zapada, nisu imali gde da se razmahnu. To je jedno.

A drugo, ako je bosanskom Hrvatu zapovedjeno iz Zagreba da ne bude Bosanac nego Hrvat, ako je bosanskom Srbinu naredjeno iz Beograda da bude Srbin a ne Bosanac, sto je bosanskom Muslimanu preostalo nego da se identifikuje kao Bosnjak! Ili: Sefer Halilovic, bivsi komandant Glavnog staba Armije BiH, s razlogom zali sto Armija BiH nije zadrzala svoju prvobitnu multinacionalnu strukturu u kojoj je u pocetku bilo “vise od 20 odsto Srba i Hrvata". Medjutim, po kakvoj je formuli i uz kakvu cenu je to bilo moguce postici ako se zna da su obe srpske i obe hrvatske vojske skoro stoprocentno etnicki ciste! Doduse, tuzno je i ruzno, i nicim se osim pomanjkanjem pameti ne moze tumaciti slucaj legende sarajevske odbrane i jednog od osnivaca Armije BiH generala Jovana Divjaka (kojeg poneki ovdasnji rezimski novinar-politikant maloumno, odnosno “omaskom", prekrstava u “Divljaka"!), cija je uloga pre penzionisanja bila svedena, po vlastitoj oceni, na “generalstabnu ikebanu".

Amerikanci (i ne samo oni) rekli su da je Alija Izetbegovic “islamski radikal", mozda i jeste; akademik Muhamed Filipovic tvrdi da je i Izetbegovic “talac nacionalizma", da je i on privrzenik nacionalno rasparcane Bosne i Hercegovine i da silno zeli da bude apsolutni gospodar u “svojoj drzavi", pa makar zaista bila samo “k'o avlija", verovatno je i to tacno. Kao sto su izvesno umesni i drugi prigovori na Izetbegovicevu drzavnicku i uopste politicku pamet i delanje. Pa ipak, Alija Izetbegovic ne spada u istu vrstu s Franjom Tudjmanom i Slobodanom Milosevicem: A. Izetbegovic nije svojom vojskom nahrupio ni na Sumadiju, ni na Zagorje, kao sto su ova dvojica nasrnuli na Bosnu! I to je ogromna razlika.

Da li je Izetbegovic mogao da se, u casu kad se otvorio front u BiH, kad je, kako bezdusno tvrdi S. Milosevic, “nametnut rat Srbima u Bosni", da li je Izetbegovic mogao da se odrekne “patriotskih usluga" Musana Topalovica, Juke Prazine i brigade inih kriminalaca istog i manjeg kalibra? General Blagoje Adzic, u to vreme celni general vojske koja se raspadala uporedo sa svojom drzavom, arogantno je i s podsmehom odbio Izetbegovicevu molbu da jedinice JNA stacionirane u BiH budu oruzana sila mlade, tek medjnarodno priznate drzave Bosne i Hercegovine. S druge strane, F. Tudjman i S. Milosevic i sefovi njihovih policija dobro znaju koje je sve zagrebacko i beogradsko podzemlje pusteno s lanca i napujdano na nesrecnu Bosnu!

Uprkos tome, to ne moze da bude valjana argumentacija za amnestiju vojne i civilne vlasti od odgovornosti za zlocine sto su ih pocinili pripadnici Armije BiH u podrucju Kazana i inih kazana. Zato izjava armijskog generala Rasima Delica o tome da su zlocini o kojima je rec rezultat samovolje odmetnutih pojedinaca - deluje bledo i neuverljivo. No, to je vec u opsegu unutrasnjeg kruga sarajevske vatre koja ne samo da ce osvetliti nego i oprziti (verovatno) mnoga lica s gornjih spratova vladajuce partije Alije Izetbegovica, uz ciji su blagoslov, kazu sarajevski mediji, i odvodjeni nevini ljudi da bi skoncavali u strasnim mukama. Uostalom, to ce se tek videti. Za sada, izgleda da ce Bosnjaci smoci dovoljno postenja i hrabrosti da se upuste u najtezu bitku koju su do sada vodili - u bitku s ratnim zlocincima u vlastitim redovima. Sta je sa Srbima i Hrvatima?

Iako se glavnostozerni dvojac Franjo Tudjman-Gojko Susak na sve nacine dovija ne bi li trajno za Zagreb vezao “svoj" deo Bosne i Hercegovine, Hrvatska je, istina na jedvite jade, “dobrovoljno" u Hag ispratila desetinu svojih “vitezova". Slobodan Milosevic se u odnosu na Hag nije pomerio s mrtve tacke. Niko valjda kao on ne igra na kartu (svi su izgledi: opet pogresnu!) da ce medjunarodna zajednica posustati i dici ruke od Bosne sve s Dejtonom. Zato se njegovi oficiri osumnjiceni za ratne zlocine, umesto u Hag, upucuju u skolu za djenerale. Ko zna, tamo u Bosni “jos nije sve gotovo", upozorava nedavno obicno dobro obavesteni penzionisani general Radovan Radinovic. Znaci li to da cemo se “cerati jos"?