nedelja, 21. decembar 1997. | |
Milan Djurcinov o makedonskoj kulturi posle osamostaljivanjaPosle razlaza saradnja
Bilo bi neprirodno i nepotrebno da se osamostaljenjem i sticanjem punog suvereniteta prekidaju stvaralacki kontakt s kolegama iz bivsih jugoslovenskih republika, sa kojima su nas do juce vezivale srodne ideje i umetnicki afiniteti
Dragan NikolicMilan Djurcinov, poznati makedonski knjizevni kriticar, svojevremeno jedan od lidera makedonskog modernizma i do danasnjeg dana usamljeni makedonski mondijalista, prihvatio je, posle visegodisnjeg muka, da govori za “Nasu Borbu" o stanju kulture i stvaralastva u Makedoniji, posle osamostaljivanja. - Nastupile su mnoge promene, koje su u mnogocemu izmenile globalni topos kulture i njen opsti status o novonastalim okolnostima. Neke od tih promena su pozitivne, a neke su dovele kulturu i umetnicko stvaralastvo u vrlo tesku, krajnje nepovoljnu situaciju. Medju one prve svrstavam: prosirenje licnih sloboda, otpadanje svih tabua i ideoloskih ogranicenja, jacanje nacionalne samosvesti, potencijalne mogucnosti individualnog stvaralackog i kolektivnog izrazavanja i emancipovanja. Ali, na horizontu su i mnoga nalicja - prosirenje licnih sloboda prati praksa “svega dozvoljenog", u kulturu se uplicu, i u njoj arbitrijaju, mnogi kojima tamo nije mesto, jacanje nacionalne komponente, nakon pocetnih euforija, preti zapadanjem u novu vrstu ideologizacije, ispraznim pasatistickim opsesijama i prizemnim populizmom, ukidanjem svih oblika selektivno vrednosne kritike, uzmakom vrednosnih kriterijuma, kaze Milan Djurcinov. Prvih godina nakon “razlaza" bila je veoma izrazena tendencija “prevrednovanja", tj. negacija svega sto je u prethodnom 45-godisnjem intervalu bilo stvoreno. Ovome je veoma doprinelo i zatvaranje i izolacija u uslovima u kojima smo se nasli nakon 1991. godine. Plotovi su odjednom postali mnogo visi, mogucnosti kompariranja sve manje, sto je dalo polet samodopadljivosti, nadrealnim ambicijama i samozavaravanju. Sta je sa starim kulturnim vezana na prostoru bivse Jugoslavije, da li se ponovo uspostavljaju? - Nepobitna je cinjenica da se makedonska nacionalna kultura tokom zadnjih nekoliko decenija slobodno razvijala i da je postigla krupne rezultate, komunicirajuci i uzivajuci, najvecim delom, moralnu podrsku svih jugoslovenskih kulturnih sredina u bivsoj zajednici. To se tesko moze osporiti. Bilo bi nepotrebno i neprirodno da se osamostaljenjem i sticanjem punog suvereniteta - stvaralacki kontakti prekidaju sa kolegama sa kojima su nas do juce vezivale srodne ideje i umetnicki afiniteti. Razume se, uz puno medjusobno postovanje ljudskog integriteta i nacionalnog identiteta, pa i razlika koje su u kulturi neizbezne, cak i neophodne. Mislim da jedno takvo osecanje stvari, nakon smirivanja prvobitnih euforija, dobija sve vise privrzenika i na jednoj i na drugoj strani. Mada i tu ne mozemo biti sasvim zadovoljni, jer je dosta toga propusteno. Evo, u ostalim se kulturnim centrima, stampi, casopisima bivseg ju-prostora sada veoma malo pise o makedonskim knjizevnim i kulturnim temama, daleko je manje prevedenih i novoobjavljenih knjiga, nema medjusobnih knjizevnih gostovanja i poseta. A i kod nas se kulturna zbivanja sa drugih susednih prostora prate veoma incidentno. Da li ima znakova jace balkanske kulturne saradnje? - Ima ih, ali daleko od toga da su zadovoljene sve stvarne potrebe i iskoriscene sve mogucnosti. Mislim da smo na planu intenzivinijeg regionalnog povezivanja u velikom zaostatku, s obzirom da su glavni napori u proteklom periodu bili usmereni na sirem medjunarodnom planu. Ipak, kulturi nije svojstveno da ceka. Sa Grckom u poslednje vreme ima vise pozitivnih primera kulturnog susretanja. Pozitivno se odvija saradnja sa balkanskim piscima u okviru inicijativa naseg PEN-a, albanski pisci su cesti gosti na stranicama nase knjizevne periodike, na Struskim vecerima poezije i na ostalim kulturnim manifestacijama. Najteze ide sa nasim istocnim susedom zbog njegovih negacija naseg nacionalnog jezika i kulturnog identiteta. Smatra se da je Makedonija pod najjacim pritiskom Beograda i Sofije. Kako se to reflektuje na duhovnu situaciju u Makedoniji? - Pa, slabim i povodljivim duhovima, netalentovanim stvaraocima, sve moze da smeta. Ne vidim nikakvu opasnost ili “pritisak" u tome kada se vrsni bugarski glumci i uspesne pozorisne predstave iz Sofije pojavljuju na “Ohridskom letu", ili kada veliki broj beogradskih umetnika nastupa na skopskim i ostalim makedonskim scenama i biva veoma srdacno pozdravljen. Kultura, umetnost, pa i sport bi, valjda, morali ostati poslednje utociste onima kojima je dosta uplitanja u politicki “pragmatizam". Sumnjam da bilo koji i bilo ciji “pritisak" moze da poremeti stvaralacke i autenticne tokove makedonske kulture koji se odvijaju samostalno. Pritom, ne mogu a da ne podvucem razliku koja karakterise odnos prema makedonskoj kulturi, posebno knjizevnosti, od strane dvaju centara koje pominjete u vasem pitanju. U Beogradu je, tokom proteklih cetiri i po decenije, preveden i objavljen veoma veliki broj knjiga makedonskih pisaca iz savremenog perioda, ali i iz ranijih razdoblja, veliki broj studija, antologija, panorama, istorijskih monografija iz nase kulturne i knjizevne istorije i umetnosti. Dok to u Sofiji, nazalost, jos uvek ni iz daleka nije slucaj. Treba verovati da ce se u novonastalim vremenima, u kojima otpadaju najtvrdokornije predrasude i zablude. Kako vi gledate na negiranje makedonskog jezika, pa i knjizevnosti, u izvesnim slavistickim krugovima u svetu? - Cinjenica je da najveci broj slavista u svetu odavno ne dovodi u sumnju nas nacionalni i kulturni identitet i postojanje makedonskog jezika, kao posebnog slovenskog jezika. Potvrda tome je veliki broj lektorata i katedri na mnogim univerzitetima u svetu, gramatika makedonskog jezika, ciji su autori stranci, prisustvo makedonskih naucnika po pozivu na mnogim medjunarodnim naucnim skupovima u svetu, veliki broj knjiga makedonskih pisaca objavljenih na mnogim jezicima sveta, da ne nabrajam dalje. Onima koji pred svim tim zatvaraju oci, zeleo bih da postavim pitanje: Kako je moguce da na jednom “spornom" i “nepostojecem" jeziku (kao sto to tvrdi jedan broj bugarskih slavista) bude ostvaren toliki broj autenticnih i nepobitno vrednih knjizevnih dela?
Nedavno je u Institutu za slavistiku u Moskvi objavljena “Istorija knjizevnosti Zapadnih i Juznih Slovena" u kojoj se osporava legalitet makedonskoj knjizevno-istorijskoj tradiciji? - Pa i to dolazi “iz istog lonca", mada su tu potrebna izvesna razgranicenja. Moze se raspravljati o tome u kom istorijskom trenutku makedonski narod dolazi do svog punog nacionalnog osvescenja. Mogu se osporavati stavovi koje u trenucima prenaglasenih nacionalno-romanticarskih zanosa zastupaju pojedini autori, i kod nas. Ali se samo pseudo- naucnom arogancijom i nepoznavanjem istorijskih fakata moze staviti pod sumnju i negirati postojanje makedonskog naroda kroz vekove, na njegovom sopstvenom tlu i njegovo duhovno istrajavanje i stvaralastvo uprkos enormnim i raznostranim pritiscima, aspiracijama i hegemonijama. Odsustvo nacionalno definiranih drzavnih i institucionalnih struktura u makedonskom slucaju nije bilo u stanju da ponisti njegovu kreativnu i duhovnu tradiciju, koja se oglasavala u mnogim oblastima stvaralastva, a mozda najnepobitnije i izuzetno bogatom i danas podsticajnom folklornom nasledju. Da li je s politickim pluralizmom nestala tendencija iz proslog perioda da stvaralastvo bude ideologizirano i partijno? - Mislim da u tom pogledu Makedonija deli sudbinu ostalih zemalja u post-komunitickom periodu. Uz izvesne specificnosti. U prvo vreme sticao se utisak da se nasuprot recidivima nekadasnjeg soc-realizma sada pojavljuje novom ideologijom instrumentalizovana stilska formacija, nekakav nacional-realizam, sa jakim euforicnim nabojem. Ali, srecom, ovo strujanje nema dominantan polozaj u sadasnjim knjizevnim i umetnickim tokovima, iako njegovo prisustvo nije ni danas zanemarljivo. Veci je problem kako izaci iz zacaranog kruga “gubljenja knjizevnog identiteta", koji zamagljuje perspektivu dalekog razvoja knjizevnosti u svim ranijim zemljama Istocne i Jugoistocne Evrope, od cega ni Makedonija nije postedjena. Problem koji pojedini autori formulisu kao novonastalu paradoksalnu situaciju, u kojoj je trijumf izvojevane slobode placen veoma skupom cenom - sumnjom u sebe same, a takodje i u knjizevnost uopste i njen moguci smisao. Mnogo je opasniji po dalji tok naseg literarnog stvaranja u ovom trenutku raskorak, bolje reci, sve prazniji prostor izmedju pomenutog populistickog i indoktriniranog pisma i apstraktnog ezoterickog verbalistickog pisanja, koje uzima i u nasim uslovima sve veci zamah i koje se opravdava toboznjom postmodernistickom poetikom i estetikom. U javnosti ste vise puta istupali na temu “politika i kultura", kao i o mestu intelektualaca u savremenom drustvu. Sta bi o tome moglo danas da se kaze? - Oduvek sam mislio, a tako mislim i danas, da se intelektualac ne sme zatvarati u sebe i zabijati glavu u pesak, posebno ne u burnim, “olujnim" vremenima kakva su danas. Bilo bi to i neopravdano, cak nemoralno. Ali sam to intelektualno angazovanje povezivao sa dva nezaobilazna uslova - angazovati se u politici, cak i dnevnoj, ako to istorijski trenutak nalaze, ali to ciniti kao pisac, kao stvaralac, a ne po svaku cenu nastojati da se izjednaci sa ostalim prihvatajuci bez otpora i nekriticki “pravila igre" politicara. To nije nimalo jednostavno, ali jeste jedino ispravno. Upravo zato sto je tako, to angazovanje je privremeno. Dnevna politika nije jedini nacin na koji se intelektualac moze izraziti i stvarno pomoci svome narodu i svojoj zemlji. A takvih je nesrecnih primera bilo suvise na nasim balkanskim prostorima, i u proslosti i u novijim vremenima. Nasuprot svim dobrim namerama i nacionalnom romantizmu, njihov je ucinak bio uglavnom, u politickom smislu, neproduktivan i zaludan. Ocigledno da je za uspesno vodjenje aktuelne politike potrebna jedna druga vrsta pameti, koju najveci broj kulturnih stvaraoca obicno ne poseduje. Emocije, dobre namere, plemenite strasti, u politici zasnovanoj na strogom pragmatizmu i promisljenoj kombinatorici tu mnogo ne znace. U nasem slucaju, postoji jos jedan aspekt. Ponasanje intelektualaca u jednoj etnicki heterogenoj sredini (u Makedoniji je blizu 30 odsto celokupnog stanovnistva albanskog porekla) u vremenu u kome se politicki odnosi artikulisu prvenstveno na nacionalnoj osnovi, uloga i ponasanje intelektualaca mogu biti od velikog znacaja i uticaja na smirivanje prisutnih tenzija, uspostavljanje klime tolerantnih dijaloga i razumnog razresavanja iskrslih problema. Nazalost, malo je primera intelektualnog angazovanja u stvaranju pozitivnije klime u odnosu dvaju entiteta. Posebno su retki glasovi u krugu albanskih intelektualaca i njihovo reagovanje na cinjenicu da se u poslednje vreme politicki zahtevi Albanaca u Makedoniiji sve vise radikalizuju.
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |