Enki Bilal u Beogradu

Osnovno sredstvo kojim se Bilal sluzi jeste politicka metafora. Kako sam kaze, istocni deo Evrope ga je uvek inspirisao

Aleksandar S. Jankovic

Enki Bilal, jedan od najvaznijih strip umetnika u poslednje dve decenije, posetio je Beograd povodom premijere svog drugog dugometraznog filma zacudnog naziva “Tdzkho Moon". Bilal je na poziv Francuskog Kulturnog centra iz Beograda, u tri dana posetio Rektorat univerziteta umetnosti, bioskop Rex, Kinoteku i premijeru svog filma.

U rektoratu, Bilal je pricao sa studentima FPU, scenografije, crteza i ilustracije, gde je pokusao da razotkrije svoj vanredni talenat. U Rexu je popricao sa ovdasnjim strip crtacima, dok je u Kinoteci odrzao konferenciju za stampu povodom svog rada.

Na premijeri filma “Tdzkho Moon", pojavio se uz Gorana Vejvodu, poznatog muzicara iz Pariza i Svetozara Cvetkovica, naseg poznatog glumca koji sem toga sto se pojavio u jednoj od uloga u filmu, privatno druguje sa Bilalom.

Enki Bilal je rodjen u Beogradu od oca Hercegovca i majke Cehinje. Na Dorcolu provodi nesto vise od deset godina zivota, te sa roditeljima odlazi u Pariz. Kao dvadesetogodisnjak pobedjuje na konkursu koji je organizovao ugledni strip magazin “Pilot". Odmah zatim sledi susret sa vidjenijim ljudima iz devete umetnosti (strip), pa Bilal lagano izdaje svoja strip remek-dela ukljucujuci: “Sajam besmrtnika" (La Foire aux Immortels, 1980), “Partija lova" (Partie de Chasse, 1983), “Zena zamka" (La Femme Piege, 1986). Jedini strip album kod nas objavljen, nacrtan od strane Bilala je “Falange Crnog reda" (Les Phalanges de l’Odre Noir, 1979), posredstvom gornjomilanovackih “Decijih novina".

Sve ovo eksplicitno znaci da nasa javnost nije ni blizu upoznata sa neospornim genijem Bilalovih dela. Paradoksalno, nasa zemlja u poslednjih desetak godina kao da je postala replika Bilalovih stripova i filmova.

Enki Bilal je u strip svetu ono sto je u slikarstvu Hijeronimus Bos. Price i crtezi Bilala su fantazmagoricni, prepuni najmracnijeg nadrealizma i pored realistickog prosedea na kome umetnik insistira.

Cak i kada se radi o cistoj naucnoj fantastici (Sajam Besmrtnika), atmosfera je uzegla, nedopustivo mracna, depresivna, skoro samoubilacka. Osnovno sredstvo kojim se Bilal sluzi jeste politicka metafora. Kako sam kaze, istocni deo Evrope ga je uvek inspirisao. U neku ruku, njegov pozni rad, najkonkretniji strip album “Partije lova", svoju primarnu atmosferu duguje dekadenciji komunistickog sistema u Sovjetskom Savezu. Glavni junaci su ostarele vojne staresine koje se secaju svojih zlodela u vreme staljinizma.

Od politike Bilal ne bezi, naprotiv, on joj se udvara, dodvorava i na njoj gradi svoj prepoznatljiv kako crtacki tako i filmski izraz.

Drustva u Bilalovim stripovima su korumpirana, totalitarna, memljiva nedvosmisleno u dugom propadanju. Zato i sam autor kaze da mu je najveca inspiracija za ulogu predsednika u “Tdzkho Moon" (Misel Pikoli), bila bas u liku i delu Causeskua, pa zatim i Musolinija, Markosa i ostalih poznatih svetskih vodja slicnih njima.

Bilal 1987. posecuje Beograd, gde odrzava pres konferenciju u SKC-u. Tu je govorio o svom radu i najavio svoj prvi filmski projekat. Dve godine kasnije, Bilal snima u Beogradu film “Bunker Palais hotel". Glume, kako nasi poznati glumci Tanasije Uzunovic, Mira Furlan, Zoran Cvijanovic, tako i legende francuskog filma, Misel Pilol i Karol Buke. Film je mahom snimljen u nasem glavnom gradu, pretezno deo oko Karadjordjeve ulice i pristanista. Bilal je zatim docrtavao i zacrtavao filmsku traku tako da je Beograd dobio dimenziju mracnog, propalog, apaticnog grada nad kojim je uvek oblacno vreme. Radnja se dogadja u jednom bunkeru, koji igra ulogu “Palais" hotela, u kome likovi cekaju smak sveta. Film, naravno, nije zapazen koliko bi trebalo, ali zaokruzuje jednu fazu Bilalovog rada.

Bilal radi i scenografiju za francuski balet “Romeo i Julija", koji je gostovao na ovogodisnjem Bitefu. “Tdzkho Moon" predstavlja neku vrstu pomaka u umetnickom izrazu Enki Bilala. Nema docrtavanja na filmskoj traci, ali je scenografija i vise nego impresivna. Radnja se dogadja na Mesecu u jednoj ljudskoj koloniji koja predstavlja grubu repliku Pariza. Bilalov Pariz je podeljen zidom koji neodoljivo podseca na Berlinski.

Autor insistira da njegov film ne podseca ni na francuski ni na americki film, i da nema zanr. Objektivno gledano, film, osim jednodimenzionalnih likova, ne duguje ni stripu u preteranoj meri. “Tdzkho Moon" je autorsko remek-delo, jedno u nizu genijalnosti svog stvoritelja.

Komparativna ili spekulativna analiza filma je nemoguca ukoliko se ne poznaje rad Enki Bilala. Ta vrsta ulaska u Bilalov svet je kljuc raspoznavanja metafora koje film nosi.

“Tykho Moon" je svet diktatora Mc Beea, i vladavine njegove porodice. Okruzenje je dekadentno i nedoreceno kao i replika neizgradjene Ajfelove kule u filmu. Grubo gledano, “Tdzkho Moon" moze biti i futuristicki politicki triler, ali po strukturi ne pripada nijednoj epohi filmske umetnosti. Po svom znacenju, u Srbiji danas, moze biti prihvacen kao jedno od relevantnih tumacenja apokalipticne stvarnosti koju prezivljavamo.

Glumci, ocigledno zainteresovani Bilalovim izrazom, oberucke prihvataju tipicne uloge u ovom filmu. U tom smislu, kroz film defiluju pored spomenutog Svetozara Cvetkovica, jedna od najsuptilnijih diva francuske kinematografije devedesetih, Zili Delpi, zatim Misel Pikoli, Zan Luj Trentinjan...

Ovi likovi dodaju filmu dimenziju vise i time “Tykho Moon" postaje jedan od najimpresivnijih filmova koje smo imali prilike da vidimo kako na Festivalu autorskog filma, tako i u Beogradu opste u toku ove godine. Bilal se u filmu izjasnjava kao protivnik nostalgije. Glavni lik je izgubio pamcenje i u jednom trenutku tvrdi da proslost jede zivot. Razlog vise da verujemo Bilalu koji je mozda jedan od najvecih tumaca naseg komplikovanog trenutka koji zivimo. Zato Bilal, sem toga sto je autenticni i jedinstveni umetnik, jeste i prvoklasni filozof za kraj milenijuma.