nedelja, 21. decembar 1997.

Dnevnik

Cutanje (ni)je zlato

U poslednje vreme postoji nesto zajednicko za oba naroda, Srbe i Albance, sto nas po nesreci povezuje. To je policijski teror. Sva ona batinanja i ponizavanja koja su gradjani Beograda otrpeli poslednjih godina, sve one metode kojima je instaliran strah u narodu, to nas cini slicnim Albancima

Pise: Lazar Lalic

Subota, 13. decembar

Subota uvece, ili nedelja ujutro, svejedno. Te noci imam srecu da na veceri kod prijatelja budem u drustvu mladih ljudi koji su napravili predstavu ETNOCIRKUS. Predstavu nisam gledao, ali imam misljenje. Sigurno je sjajna, ne moze da bude drugacije. Uveren sam u to dok slusam i gledam mlade umetnike. Katarina i njena cetiri drugara, jedan glas i jedan gudacki kvartet, a uz njih i ostali koji igraju i pevaju svoju etno-muziku. Kad su pevali dodolske pesme, kao da je pocela da pada kisa, kad se Karanfil na putu spremao, kao da smo svi krenuli za njim... Postoji jos retke lepote u ovom gradu. Zadivljen, slusam violinu. Kad ona zacuti, muci me pitanje - da li u tim strunama trepere i poslednje vrednosti Beograda?

Nedelja, 14. decembar

Nedelja, u pesmama kazu, obicno sumorna za vecinu ljudi. Nama ne treba da kazu, mi ponovo gledamo redove za benzin kao 1993, mi se guramo po autobusima, psujemo i pljujemo jedni druge, mi mrzimo. Kao da smo svi stali u jedan red u kome se ceka proslost. Utoliko mi strasnija izgleda jos jedna prica o Vukovaru. Ekipa Radija B 92, koji ima i video produkciju, u dva navrata bila je u istocnoj Slavoniji. Snimaju dokumentarni film o tamosnjim Srbima. Prica mi sin koji je radio kao asistent snimatelja. I u Vukovaru ima izbeglica. Ili bar blizu njega, u Tenji (Selo Tenja, istoriju menja, podvriskivali su nekad u jeku rata pevaci novokomponovane ratnicke muzike, poput Baje malog Knindze). Sada u Tenji ima malo mladih ljudi. Starac i starica, dosli od nekuda, sin im poginuo u ratu. Zive u napustenoj hrvatskoj kuci, niko ih ne dira, ali zato voda i struja tako cesto nestaju, pa ih gotovo i nema. Niko ne zna da oni uopste postoje, pomoc od Crvenog krsta je simbolicna, gladuju, cekaju zimu i smrt.

Pri sledecem dolasku opet susret sa jednom staricom, samo sto ona ima sina. Otisao je sa porodicom i stvarima u Srbiju, neznano kud. Zove promrzle novinare i snimatelje u kucu, nudi ih toplim cvarcima i hlebom, uz suze. Posle toga razgovaraju sa mladicem koji se sprema na put u Englesku. Nece u Srbiju zbog aktuelne vlasti koja je, kao sto kaze, izgubila rat za zelenim stolom. Napominje, ukoliko bi jednog dana na vlast dosla Srpska radikalna stranka i otvorila rat sa Hrvatskom, vratio bi se. Na velika vrata, kako kaze, u ratu za Veliku Srbiju, u ratu u kome bi cela Srbija zaratila protiv cele Hrvatske. Ipak, sumnja da ce se to dogoditi.

Te nedelje pre podne i ja sam pomislio sta radi Srpska radikalna stranka, odnosno njen vodja Vojislav Seselj, koji je, kao sto je objavila BK Televizija u svojim kratkim vestima, optuzio neke medijske kuce da vode hajku protiv njega. Javno ga podsecam na hajku koju je on pre nekoliko godina, kao najomiljeniji predsednicki politicar, vodio protiv nepodobnih novinara.

Ponedeljak, 15. decembar

Radni sastanak u ANEM-u (Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, cija je okosnica Radio B 92). Cini mi se da je to veoma znacajan posao. Tridesetak lokalnih radio stanica sirom Srbije satelitom je povezano u mrezu koja prenosi sve kljucne emisije Radija B 92, kao i BBC servis na srpskom jeziku.

Najznacajniji dogadjaj u eteru poslednjih godina, u eteru Srbije koji je zagadjen dirigovanim informacijama, ili najcrnjim programskim sundom i kicom. Povecanje cujnosti jednog profesionalno radjenog programa, povecava i nadu za profesionalno novinarstvo na ovim prostorima. A kad je o nadi rec pitam se da li je uopste ima za nas, prisecam se proslonedeljnog zapisa doktora Rubena Hana i mislim na reci koje je uputio sledecem belezniku dnevnika, sa zeljom da mu posao bude laksi. Dopada mi se kako nas je imenovao, ne poznajemo se, ali bliska mi je njegova poruka. Postoji, cini mi se, jedno opste mesto kod svih beleznika ovih dnevnika. To je ocaj. Kad bi stranac, na primer, procitao sve sta je do sada napisano u ovoj rubrici "Nase Borbe", pomislio bi da se mi beleznici dnevnika takmicimo u ocaju, da se utrkujemo u tome ko ce da unese vise beznadja i tuge u svoje redove. Umesto objasnjenja, preporucio bih mu bar tri naslova iz danasnje dnevne stampe:

Trgovinskih olaksica nece biti ni naredne godine

Na pomolu i nestasica hleba

Rat na Kosovu pitanje vremena

U smiraj dana, malo crnog humora. Poceo je gromoglasno najavljivani feljton Bore Jovica u "Dnevnom telegrafu". Pravi covek za prave novine. Objasnjava praskozorje cuvene Osme sednice, odnose izmedju Stambolica i Milosevica. To je ilustrovano velikom fotografijom ove dvojice u neznom zagrljaju kao da igraju tango. Poslednji tango pred Osmu sednicu. Stambolic "vodi". Zivot, nazalost, nije fotografija. I kad smo vec kod te sednice, spadam u ljude koji ne misle da istorija pocinje od nje, kao sto to misli veliki broj komunista i nekih kriptokomunista, koji slove za disidente. Razlikuju se samo po predznaku sto ga stavljaju ispred Osme sednice. Za mene je ona samo zastrasujuci istorijski kontinuitet jednog velikog zla.

Utorak, 16. decembar

Ponovo sastanak u ANEM-u, ovoga puta sa predstavnicima lokalnih TV stanica. Kazem sastanak, zvuci prilicno kancelarijski, a ustvari prilicno spontano razgovaramo, razmenjujemo iskustva i vizit-karte, upoznajemo se... Bile su to pozitivne vibracije. Rezultati i iskustva radio mreze dobrodosli su da podupru jedno uverenje koje hocemo da ojacamo - zelimo pravu, profesionalnu TV mrezu. Autonomnu, koja nece zavisiti od bilo koje politicke partije, od bilo kog lokalnog ili velegradskog mocnika, koja ce uistinu da zavisi samo od gledalaca.

Sve to zvuci kao puka fraza, ali bez te fraze nema nam spasa od pustosi koju za sobom ostavlja drzavna televizija. Namerno biram teske reci, jer kuca u Takovskoj 10 u kojoj sede ljudi koji rade najprljaviju sljaku na svetu (reci iz filma "Geto"), nije birala sredstva da naciju dovede u ovo stanje. Da li su zeleli bas ovakav ishod svih onih vojevanja na koja su palili narod, sada je svejedno.

Kad pocnem o televiziji, ne mogu ni o cemu drugom. Zasao sam duboko u trecu deceniju druzenja sa tim monstrumima, na ovaj ili onaj nacin (mislim na televiziju kao fenomen, ne samo na RTS, ali pre svega na nju). Inace, propagandna tehnologija na drzavnoj televiziji nesto posustaje. Vidi se to najbolje po nacinu kako u TV dnevnicima kritikuju Vojislava Seselja. Ide to iz veceri u vece ali, bar za sada, nekako dozirano, oprezno, oseca se i neka laka panika. Da li je u pitanju strah od cinjenice da svaki napad na Seselja podize njegov rejting kod odredjenih ljudi, ili je u pitanju strah od njega samog? Kao kad u science fiction filmovima konstruktori pocnu panicno da se spasavaju od pobune svojih robota.

Sreda, 17. decembar

Juce je bilo sudjenje, danas su osvanuli naslovi: 186 godina za 17 Albanaca. Povod da po ko zna koji put razmisljam o Kosovu, o odnosima dva naroda koji se vekovima gloze i mrze, a zive na istom prostoru. Lazu svi koji kazu da je drugacije, poznajem tu sredinu, skolu sam zavrsio u Peci. Bilo je samo nekih nagovestaja priblizavanja, mozda bas u mojoj generaciji. Na primer, ponekad na skolskom odmoru, krijuci se, zajedno smo pusili svoje prve cigarete. I nista vise. To je istorija mrznje i nerazumevanja. Ipak, u poslednje vreme, postoji nesto zajednicko za oba naroda, sve one metode kojima je instaliran strah u narodu, to nas cini slicnim Albancima. Trazim odgovor na jedno pitanje - kad su nasi sunarodnici, policajci, nas onako prebijali, sta li su tek radili na Kosovu? Mozda bi odgovor mogao da mi da Radmilo Bogdanovic, cija se izjava od juce svakih sat vremena vrti na BK televiziji. Preti albanskim teroristima i po ko zna koji put uliva laznu nadu Srbima sa Kosova.

Zeleo sam da u ovom dnevniku ne pisem toliko o politici. Nije mi se dalo. Politika kao sudbina, sto bi rekao Esad Cimic. Zeleo sam da pisem na primer o kuckarima. To su ljudi koji cuvaju pse. Moja cerka, moj sin i ja smo kuckari. Za gospodju mamu to vec ne bi moglo da se kaze. Ona nas trpi. Vecernje setnje sa psima obicno su veoma prijatne, ljudi se druze, caskaju, psi se igraju, sve ono sto smo gotovo zaboravili, one sitnice koje zivot znace. Veceras, nenadano, kresnula je politicka svadja izmedju dva kuckara koja se pretvorila u licnu. Dakle, ne mozes pobeci od politike. Zato, pre spavanja, za miran kosmar, jos jedna vest. Vestendorpje u slobodnoj Bosni proglasio svoj zakon o drzavljanstvu, dvojica u Srbiji su pre nekoliko dana proglasila njihov zakon, a tamo gradjani, bar u onom delu koji se zove Republika Srpska, zakonomerno propadaju.

Cetvrtak, 18. decembar

Sinoc je drzavna televizija u Dnevniku plasirala zavrsni paket napretka i blagostanja koji nadiru u Srbiji, a danas pocinje predizborno cutanje. Da ga ne bih narusio bilo kakvim komentarom, zapisacu samo na sta me seca ta rec - cutanje. Nikad nisam mislio da je cutanje zlato, kao sto poslovica kaze. Naprotiv, nikad nisam shvatio one koji su cutali pred pojedinacnom ili opstom nesrecom, koji nisu koliko su mogli ukazali na zlo u svom narodu. Neuporedivo bolje nego sto ja mogu da iskazem to svoje osecanje, ucinice poznate reci jednog pastora, izrecene negde u Nemackoj, na koje me je podsetio moj prijatelj, mirovnjak iz Panceva. Poslao mi je jednom pozivnicu za neki skup na kojoj je pisalo: 

    

Prvo su odveli komuniste,

a ja se nisam protivio, jer nisam bio komunista.

Onda su odveli Jevreje

a ja se nisam protivio, jer nisam bio Jevrejin.

Onda su odveli sindikaliste,

a ja se nisam protivio, jer nisam bio sindikalista.

Onda su odveli katolike,

a ja se nisam protivio jer sam bio protestant.

A onda su dosli po mene,

a tada niko nije ostao da se tome protivi.

(Autor je inzenjer i clan redakcije "Pravo na sliku i rec")

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /