Pismo iz bivse domovine

Lako je, recimo, Slovencima da glasaju za sebe; da ih vidimo da glasaju protiv sebe, kao sto nasi glasaci uporno ali tradicionalno cine poslednjih sedam godina! Nadjite po tzv. Evropi te glasace koji tako dosledno slede put Slobodana Milosevica: na tom putu nema jelki, autobusi su se raspali, zlato je na Kipru, Radovan je na Palama, Lukovic je u Ljubljani - ima li uopste razloga da izbori budu neizvesni?

Petar Lazovic
(Specijalno za "NNB" iz snegom pokrivene Ljubljane)

Tek kad se Srpsko Nacionalno Bice (SNB) odvoji od svoje matice, predje granicu i putovanje okonca, recimo, u Sloveniji - mogucno je zakljuciti da se Zivot ipak ne sastoji samo od mesavine kiseonika, RTS-a, Milutinovica, ugljenika, Seselja, vodonika & Slobodana Milosevica, kao sto nas godinama uce dezurni SPS alhemicari; mogucno je, potom, zakljuciti da postoji drzava (S kao Slovenija) u kojoj gradjani biraju Predsednika, vecinskom vecinom, na licu mesta, odmah, u Prvom Krugu Prvog Kruga (sifra: Kucan), mogucno je, konacno, zakljuciti, da Srbija odavde, 550 kilometara daleko, izgleda kao savrsena Crna Rupa Univerzuma, jedina planeta koja ce se sledecih nekoliko milenijuma organizovati veciti boks mec izmedju F. K. "Seselj" i KUD "Milutinovic", na opstu radost smrznutog stanovnistva koje jedva ceka da po snegu, a posebice po ledu 21. decembra stigne do birackih mesta i tako nastavi svetle tradicije delegata AVNOJ-a koji su u jos gorim vremenskim uslovima, goli i bosi kao danasnji srpski penzioneri, jos 1943. shvatili da parola "I Srbija i svet" ima smisla samo do madjarske granice.

Tragicno saznanje da 21. decembra necu biti u domovini kako bih svojim glasackim listicem fizicki odbranio socijalisticko-radikalsko Ognjiste od najezde pokvarene Evrope - dalo mi je vaskoliku snagu da zamislim Otadzbinu u ovom teskom casu predizborne sutnje, nakon demokratske i, iznad svega, tolerantne kampanje u kojoj je Voja Zemunac, nekadasnji najomiljeniji opozicionar Slobodana Milosvica, odjednom postao politicki nepodoban; mnogi su SPS glasaci preko noci zaboravili kako su se Voja & Slobodan muski voleli dok su zagrljeni posmatrali virtuelnu granicu Karlobag-Karlovac-Virovitica, uglas pevajuci da Srbija nije u ratu, mnogi su, odjednom, dobili napad amnezije, ne, nikad ranije nisu culi za Vojislava Seselja, stvarno, otkud on u Zemunu, sta ce nam taj Seselj kad imamo Milutinovica, vidi samo Milana: cist, osisan, nosi divne prugaste kosulje, voli ga narod, i Srbija i svet, samo jos da na biralista izadje tih pet-sest miliona glasaca da pocnemo da radimo, da proizvodimo, da za mesec dana sjebemo Slovence a do 31. februara 1998. dostignemo trulu Dansku i prestignemo Svedsku ciji nam je standard - u trenucima kad je zbog gripa imao visoku temperaturu - jos 1989. obecao nas i samo nas predsednik Milosevic.

Iz ovdasnje, slovenacke perspektive, sve u Ljubljani kao da je smisljeno da iznervira SNB s pocetka teksta gradski saobracaj, u inat Srbima, funkcionise besprekorno po snegu, tzv. Slovenci u autobuse ulaze hladnokrvno jedan iza drugog, a ne strastveno jedan preko drugog kao u onoj zemlji 550 kilometara istocno; uoci Bozica i Nove godine Ljubljana je namerno, preko svake mere, okicena i ukrasena kako bi se i na taj nacin zutim podvukla razlika izmedju demokratske lepote golog Beograda i disciplinovanog sjaja Srednje Europe; to sto u Srbiji odbijamo da se povinujemo novokomponovanim svetlecim tradicijama, prvenstveno govori o narasloj ekoloskoj svesti u Srbiji da se jelke ne ubijaju, kako bismo sacuvali zimzeleno rastinje za Novi Peti Krug Treceg Kruga januarskih predsednickih izbora.

Povrh svega, vrlo je tuzno boraviti u Ljubljani a ne gledati svake veceri RTS "Dnevnik"; jebi ga, fali mi ozareno promocionalno lice Milana Milutinovica, nedostaje mi njegov neprirodni osmeh, pokusavam da na ulicama Ljubljane pronadjem lik koji ce me slicnoscu s Milanom otkraviti i razveseliti, ali, avaj! Niko nema ono sto Milutinovic ima! Besciljno lutajuci ljubljanskim cestama shvatam da zivot bez predsednickih izbora nije zivot, da je sve obmana, iluzija, tipicna slovenacka zavera koja ne priznaje sukcesiju, traze od nas da podelimo zlato i ambasade, ne dolazi u obzir, nikad, ni u ludilu, traze pare pa da jos okite Ljubljanu, jok, ni mrtvi, ne borimo se mi valjda za kontinuitet zbog para, nisu Srbi takvi, njima je nebesko carstvo vaznije od finansijskog carstva sto ce se, uostalom, dokazati vec 21. decembra kad ce milionska masa srpskih glasaca, dostojanstveno padajuci po poledici, uskratiti svoj glas obojici nebeskih kandidata.

Ponekad, cesto, usred Slovenije, uhvatim sebe u nostalgicnom predizbornom raspolozenju: javlja mi se da Seselja kritikuju njegovi dojucerasnji saveznici, kladim se iz Ljubljane da je ministar srpskih gradjevina Branislav Ivkovic imao izvesnih televizijskih primedbi na falusni oblik stotine miliona kioska u Zemunu, osecam da se Milan Milutinovic pojavio na TV "Pink", prosto znam da se predizborna borba rasplamsala do krajnje demokratskih granica po cemu je Srbija poznata diljem Slovenije.

To turobno osecanje nemoci da istorijskog 21. decembra necu biti na licu mesta, na sopstvenom birackom mestu na Zvezdari, medju svojim narodom - ne ublazavaju ni hektolitri slovenackog belog, prirodno rashladjenog; praznim pogledom zagledanim put istoka, zavidim glasacima koji ce u nedelju, svecano obuceni, sveze obrijani, voskom depilirani i grohotom nasmejani, beznadezno srecni, zagledani u buducnost s Novim Predsednikom na celu jednog od dva razroka oka u glavi, odusevljeni i radosni preplaviti biralista i glasati protiv sebe, jer samo tako glasanje u Srbiji ima smisla.

Lako je, recimo, Slovencima da glasaju za sebe; da ih vidimo da glasaju protiv sebe, kao sto nasi glasaci uporno ali tradicionalno cine poslednjih sedam godina! Nadjite po tzv. Evropi te glasace koji tako dosledno slede put Slobodana Milosevica: druze Slobo, mi ti se kunemo, da sa Milana ne skrenemo. Na tom putu nema jelki, autobusi su se raspali, zlato je na Kipru, Radovan je na Palama, Lukovic je u Ljubljani - ima li uopste razloga da izbori budu neizvesni?