U medjunarodnoj izolaciji privredni razvoj nije moguc, porucuju jugoslovenski ekonomisti

Domacoj privredi neophodan je minimalni dodatni priliv inostranog kapitala od oko dve milijarde dolara godisnje i oporavljena domaca stednja da bi se ta inostrana akumulacija mogla upotrebiti za razvoj, odnosno da se ne bi, poput Telekoma, potrosila za par meseci na iluziju o stabilnosti cena i nacionalne valute

Bojana Jager

Med i mleko su vam obecali trutovi i volovi. Ovom izrekom jedan ekonomista je na tradicionalnom savetovanju jugoslovenske ekonomske struke ilustrovao koliko vrede tvrdnje da je ova godina bila stabilizaciona, a da ce naredna biti reformska i ekonomski jos uspesnija. Ukoliko drzava, koja je potrosila vise godina u medjunarodnoj izolaciji na uzaludnom insistiranju na svom kontinuitetu, bude kontinuirano sprovodila, a bas to se obecava, sadasnju ekonomsku politiku, potrosice i preostale skromne stanse da zemlju izvuce iz sadasnje nerazvijenosti, teske nezaposlenosti i dubokog siromastva njenog stanovnistva. Naucno rasclanjivanje ovog zakljucka pokazalo je da se “med i mleko" lako polizu, kad ih konzumira previse korisnika, distibuiraju “trutovi i volovi", a kosnica i stala je sve manje ili im je krov busan.

I gradjanima i privrednicima, cije je prvo pitanje koliko danas kosta marka, i zaduzenima da administrativno koce cene, koji opet svakodnevno prebrajaju koliko je deviza za to potroseno a koliko je jos ostalo i za koliko ce stotina miliona dolara ovogodisnji spoljnotrgovinski deficit premasiti cifru od dve milijarde dolara, potpuno je jasno o kakvoj je stabilizaciji rec. Na pitanje dr Petra Djukica da li je u ovogodisnji privredni rast bila ukalkulisana i prodaja Telekoma, odnosno koliki bi on i inflacija bili bez ove drzavne transakcije, niko zvanicno nije odgovorio. Posredno, testirajuci razvojne mogucnosti u buducnosti, odgovorili su u Institutu ekonomskih nauka, izracunavsi da je domacoj privredi neophodan minimalni dodatni priliv inostranog kapitala od oko dve milijarde dolara godisnje i oporavljena domaca stednja da bi se ta inostrana akumulacija mogla upotrebiti za razvoj. Drugim recima, da se ne bi kao u ovoj godini prelila u bespovratnu potrosnju.

Kad u cuvenim anketama RTS-a isprepadani gradjani od svetle buducnosti po pravilu ocekuju “da ce biti bolje", oni jednostavno zaboravljaju na sledece cinjenice. Najpre, da je krajem ove godine procenjeno stanje spoljnjeg duga zemlje (uz pripisane kamate) 10,8 milijardi dolara i da, kako su proracunali u Institutu ekonomskih nauka, godisnje dospevaju za placanje kamate u visini prosecno osam odsto stanja tog duga s kraja svake prethodne godine. Sve se to sada ne placa, a morace “kad bude bolje".

Zatim se zanemaruje da ce sadasnje budzetsko ogranicenje razvoja ubuduce biti jos vece, jer tekuce zaduzivanje samo znaci povecanje poreza sutra, bez obzira na visinu rasta drustvenog proizvoda. Kako je izracunao dr Tomislav Popovic, penzije su vec dostigle 15 do 17 odsto drustvenog proizvoda, to fiskalni i ekonomski kapacitet privrede naravno nije u stanju da izdrzi, a istovremeno rec je o penzijama koje jedva pokrivaju egzistencijalni minimum korisnika. Troskovi za zdravstvo dostizu devet do deset odsto drustvenog proizvoda, iako su standard zdravstvenih usluga i uslovi poslovanja ovih ustanova ispod praga drustvene podnosljivosti. Troskovi za odbranu iznose oko sedam do osam odsto drustvenog proizvoda, sto je dvostruko vise nego u razvijenim trzisnim privredama, pri cemu su plate, penzije i investicije u vojnom sektoru ispod standarda uporedivih zemalja. I najzad, troskovi za skolstvo odnose sest odsto drustvenog kolaca i ispod su svih neophodnih standarda, konstatuje ovaj ekonomista.

U drzavi koja ostvaruje najvece stope rasta u Evropi lane je registrovana nezaposlenost iznosila 26,1 odsto, a ako se tome doda i ona prikrivena nezaposlenost u drustvenom sektoru privrede, onda je to vec zastrasujucih 50 procenata. Uz 800.000 nezaposlenih, po pravilu mladih, drzava ima i ogromne troskove za penzije za jedan i po milion njihovih korisnika i cinjenicu da joj stanovnstvo stari. U Institutu ekonomskih nauka su, na primer, izracunali da bi pri sadasnjem ritmu penzionisanja i zadrzavanja nivoa prava (odnosno prosecne penzije) za 15 godina troskovi penzija bili ravno sest puta veci. Prosecna poreska stopa koja opterecuje dohodak prosecnog zaposlenog, sa sadasnjih 34 popela bi se u tom periodu na oko 86 odsto. Niti je to moguce, niti je moguce racunati da ce postojeca privredna struktura, u kojoj rastu proizvodnja i izvoz da bi dobili stalno manju vrednost i vece gubitke, biti u stanju da podmiri takvu potrosnju, da zaradi za otplatu stranog duga i jos osigura za razvoj svoje propale materijalne baze.

Sagledavajuci razvojne mogucnosti - pod pretpostavkom da se vodi politika prezivljavanja i u naredne tri godine, ili da u 1998. politika odradi svoje u korist ekonomije i buducnosti, pa da regulisano clanstvo i sklopljeni stend-baj aranzman sa MMF bude aktiviran pocetkom 1999 - u Institutu ekonomskih nauka dosli su do nedvosmislenog zakljucka da su politicke ocene da se privredjivanje na dosadasnji nacin moze odrzati jos narednih pet-sest godina jednostavno jeftin politicki marketing. I u prvom slucaju u te tri trule godine nedostaje u proseku po milijarda dolara godisnje dodatnog kapitala. Cak i pod uslovom da se on moze obezbediti prodajom drzavne imovine ili novim spoljnim zaduzivanjem, potrosio bi se na to da ceo model pukne i da u novi vek udjemo goli kao crkveni misevi, razvojno obogaljeni i sa svim pomenutim neresenim a uvecanim problemima. A ni u jednoj testiranoj varijanti, pa ni u onoj optimalnoj, koja podrazumeva da reforme pocnu prakticno sutra i da se otkljucaju vrata medjunarodne zajednice, ne moze se dostici ono sto su obecali “trutovi i volovi". Naprotiv, prema procenama ovog instituta ni kroz deset godina ne dostize se drustveni proizvod iz 1989. Takodje, imajuci u vidu sadasnje stanje spoljne likvidnosti zemlje i velike disparitete u odnosima cena, u svim scenarijima je iskljucena politika fiksnog deviznog kursa i apsolutna stabilnost cena (bar u prvim godinama), odnosno upravo ono sto smo imali svega par meseci u 1997. i sto je skupo placeno prodajom Telekoma.

Koliko jos ima naivnih koji veruju da cemo u 1998. imati nultu inflaciju ili da marka vredi 3,3 dinara? Kako rece jedan ekonomista, o stopama rasta i ciframa nije ni pristojno govoriti. Ono sto bi vlast morala da prizna narodu je da u medjunarodnoj izolaciji i s odlaganjem reformi jednostavno nemate gimnastike s kojom je moguce spreciti propadanje nacionalne ekonomije i drustva, ukljucujuci i biolosko bice stanovnistva. I, naravno, da se u skladu s tim ponasa.