SOKANTNI FILM O DECJOJ PROSTITUCIJI

Danka Nikolic

Prag. - Donedavna dobrodusni i pitomi Prag, odavno priznat za jedan od najlepsih gradova Evrope, u poslednje vreme kao da naglo poprima sve pratece odlike mnogoljudnih, vrijucih svetskih metropola. Na Vaclavskim namjestima, usred podneva, odigravaju se krvavi mafijaski obracuni, u podzemnim prolazima dogadjaju se ubistva, o preprodaji droge i pratece naraslom broju narkomana gotovo da nema dana da se ne pise u novinama, a klasicni nocni prizori prepoznatljivih prostituki, postrojenih duz centralnih ulica i trgova, postali su uobicajena slika ponocnog Praga. To je, dakle, ona druga, mracna strana ovog lepog grada, koja, naravno, ne zaobilazi interesovanja i imaginacije stvaralaca.

Jedan domaci film (koji je pre nesto vise od mesec dana krenuo u bioskop istovremeno s nevelikom aferom, proisteklom iz rediteljeve optuzbe da distributeri sabotiraju prikazivanje njegovog dela - odlazu ga i ne stavljaju u centralne bioskope) otvorio je jos jednu sokantnu i do sada malo pominjanu temu: "Mandragora" je delo (rezija, scenario i montaza) Poljaka Viktora Grodeckog, koji je po osnovnoj vokaciji dokumentarista i kome je ovo treci film sto ga je snimio u Ceskoj (radi, inace, i u Los Andjelesu i Poljskoj). Ovoga puta napravio je igrani film o prostituciji decaka, pedofiliji, makroima sto podvode (musku) decu, o stecistima i dogadjanjima unutar velegradskog podzemlja. I sve to - na primeru Praga. Cela prica se, naime, dogadja u praskim (specijalizovanim) barovima, podzemnim prolazima, zeleznickim stanicama, hotelima i privatnim kucama. Grodecki tvrdi da je film pravljen iskljucivo na osnovu autenticnih svedocenja i da nijedna scena tog dela ne izlazi iz okvira njegove opsezne dokumentacije.

Na zalost, osim sokantnosti onoga sto prikazuje, Grodeckom nije poslo za rukom da napravi i dobar film. Ako je i tacno da je sve o cemu ovo delo prica preuzeto iz praske savremene realnosti (a tesko da bi se u rediteljeve javne izjave moglo sumnjati), nacin na koji je pravljena prica o surovim i devijantnim zbivanjima, o uzasima i mukama kroz koje deca prolaze - do te mere je mucan i tezak za percepciju, da u gledaocu, vec posle prvog sata filma, gotovo da prevlada zelja da napusti projekciju. Delo se, zapravo, iz vise razloga tesko prati. "Mandragora" je igrani film bez jednog od osnovnih uslova za tu vrstu filmskog iskaza. To je igrana filmska forma bez price, bez zapleta, pravljena po principu slobodno slaganih slika (situacija), koje su same po sebi impresivne i potresne, ali neorganizovane u dramatursku celinu. Kamera puna dva sata (toliko traje film) prati petnaestogodisnjeg Mareka, tinejdzera iz ceske provincije koji stize u Prag, postepeno ga "hvata" podzemlje, prolazi kroz mnogobrojne (sve strasnije od strasnijih) situacije i jazbine, prebijaju ga, siluju, preprodaju, navikavaju na drogu, postepeno ubijaju... Marekova tragicna sudbina, medjutim, i njegovo umiranje u klozetu praske zeleznicke stanice gledaoca ostavljaju gotovo hladnim, jer je - cini se - Grodeckom bilo vaznije da postigne sokantne situacije kroz koje vodi svoje junake i da u film uvede sto vise takvih prizora, nego sto se trudio da dobro oformi, ozivi i ucini uverljivim likove svog filma. Tako sudbine tih nesrecnih decaka-mladica (igraju ih naturscici) kao da ostaju nekako po strani, a sve novi i novi strasni prizori silovanja, prebijanja, drogiranja... produzavaju film nepotrebno. Ali, bez obzira na njegove skromne umetnicke domete, "Mandragora" je delo koje se ne moze zaobici. Pretpostavljamo da ce morati da bude zabelezeno kao ostvarenje koje je otvorilo jednu od bolnih tema savremenog velegradskog zivljenja. Sem nekoliko filmskih kritika, medjutim, o njemu se ovde za sada cuti.

Ne pokrece li "Mandragora", i za ovdasnju otvorenu sredinu, suvise tesku temu?