ALEKSANDAR PROKOPIEV, MAKEDONSKI PISAC, TEORETICAR, REDITELJ, EX CLAN "IDOLA",

Geografija licne poetike

Cinjenica je da je moja generacija svet knjizevnosti saznavala preko knjiga koje su stampane u Beogradu. Kada se smanji polje delovanja onda je centar moci jaci, stvaraju se klanovi, kaze Prokopiev

Rade Stanic

Gost Beograda prosle nedelje bio je Aleksandar Prokopiev, makedonski pisac, ciju je zbirku prica pod naslovom "Ars Amateria" objavila "Geopoetika". Iako je iza njega desetak knjiga proze (preveden na isto toliko jezika) Prokopiev je ovde poznatiji kao clan "Idola", a redovan je ucesnik svih skupova i okruglih stolova koji se odrzavaju na prostorima bivse Jugoslavije, gde mu u teoretskim raspravama pomaze i titula doktora filoloskih nauka. Pre svega radoznali Prokopiev, kako ga predstavlja Elizabeta Seleva, koja je takodje bila u poseti "Geopoetici", stigao je da rezira i ucestvujueu performansima, da vodi radio-emisije, a poslednje sto radi jeste smisljanje pitanja za kviz. Osnivac je makedonskog Centra za geopoetiku.

Cerova kaze da "Ars armatoria" obuhvata vise prica iz razlicitih njegovih knjiga, razlicitih vremenskih razdoblja. "Sve price prozete su temom, rekla bih metafizicckim kvalitetom ljubavi, koja se ovde pokazuje kao nesto vrlo raznostrano, intrigantno, provokativno", kaze Seleva.

Nasa Borba: Da li se u Beogradu i Jugoslaviji osecate kao strani pisac ili ih, kao i ex-Jugoslaviju dozivljavate kao prirodan kulturan i duhovni prostor?

Aleksandar Prokopiev: Prvo je kako uopste dozivljavam prostor, prostor knjizevnosti vrednosti, duhovne komunikacije...On je manje-vise odrzan individualnoscu coveka, odnosno, dijalogom, i uvek su u toj igri prepoznavanja dvojice. Na toj lestvici prepoznavanja geografija je malo niza nego osecaj i odnos prema svetu, neka licna poetika. U Beogradu je zivelo desetak ljudi, sada ne zivi, koje ja osecam kao potpuno srodne i svoje. Prema tome, ne bi bilo fer niti bih ja mogao da se prema njima osecam kao stranac. Kao u mojoj ulici u Skoplju ili bilo gde, zive pisci koji zive u Beogradu ili Novom Sadu. To su Vlada Bajac, Djordje Pisarev, David Albahari, Vladimir Pistalo, Milenko Pajic, to su prijateljstva koja ne zavise samo od prijateljskih poseta, prelaska granice autobusima koji moraju da cekaju petnaest minuta ili pola sata, vec su to sustinske veze sa srodnim ljudima, koji pomazu da se duhovnije bolje zivi.

NB: A kakav je odnos makedonske javnosti prema kulturi i knjizevnosti sa Severa?

A.P.: To je prilicno kompleksno pitanje, zavisi od konteksta o kojem sam sada pricao. Ali, sta je cinjenica: cinjenica je da je bar moja generacija saznavala ne samo knjizevnost vec svet knjizevnosti uglavnom preko knjiga koje su u Beogradu stampane. Onda, nesumnjivo je da je sama srpska knjizevnost nudila neke izazove u smislu upoznavanja knjizevnosti. Recimo, dela jednog Crnjanskog, Vinavera, Kisa, novije generacije, recimo Albaharija, pa do nase generacije, neke izazove koji su uopste vezani za knjizevnost. Sto se toga tice, ne samo na polju knjizevnosti, vec i na polju filma, pozorista, rok muzike, postoji nesto jace od momentalne situacije i sto traje. To je nesumnjivo.

NB: Bivsi bubnjar grupe "Leb i sol" rekao je jednom prilikom da makedonski kulturni zivot obelezava klanovsko delovanje. Kakva je zapravo danas makedonska kultura i da li se slazete sa ovom tvrdnjom?

A.P.: To je jasno ne samo za makedonsku kulturnu scenu, nego sve ove nase smanjene kulture. To je verovatno i neki fizicki zakon: kada se smanji polje delovanja, onda je centar moci jaci, odnosno, stvaraju se klanovi. To postoji: recimo kada je rec o mocnim izdavacima, koji oko sebe stvaraju krug ljudi koji za njih pisu. Ili odredjenih pisaca koji su blize vlasti i imaju prednost sto se tice nagrada itd. Ali toga ima na polju cele bivse Jugoslavije. Bio sam u Sloveniji i Bugarskoj, iskustva su veoma slicna.

Novi tip intelektualca
Postoji jedna, kako bih rekao, ozvanicena knjizevnost, u kojoj kriterijumi i vrednosni sistem se adaptiraju odredjenim ciljevima grupe ljudi: da li ljudi koji imaju politicku vlast, da li ljudi koji su vezani za drugaciji nacin pisanja, tu spadaju medijumi, novine itd. I - da li je to i najopasnije - stvaraju novi tip intelektualca, narocito u ovim, kao tranzicionim procesima, koji je adaptibilan takvim rizicima. Intelektualac koji je odjednom, u ovim nesigurnim vremenima, dobio nesto sto je delimicina sigurnost. To je pokroviteljstvo mocnika i dolazi u klanovsku situaciju. Medjutim, mislim da je to nedozrelost druge sfere zivota:nedozrelost intelektualne sfere zivota i politicke sfere zivota. A sto se tice umetnickog rada, cvrsto sam ubedjen da je to stvar jednog coveka i da od tog coveka zavisi da li ce se prikloniti odredjenoj klanovskoj politici i biti zasticen od nje, a da cak njegov rad nece biti ugrozen ako je dobar pisac.

NB: A sta se dogadja sa druge strane te zvanicne kulture? Da li koga mozete da izdvojite kao samosvojne figure?

A.P.: Recimo, Elizabeta Seleva i ja smo clanovi jednog udruzenja nezavisnih pisaca, jer smo bili suoceni sa tim problemom: koriscenje neknjizevnih kriterijuma u poslovima koje mi radimo. Onda je grupa od 15 autora formirala to udruzenje. To su pisci svih generacija, cak razlicitih poetickih opredeljenja, ali bliski nekom vrednosnom poimanju knjizevnosti. Tu spadaju Petar Andrejevski, Bogumil Djuzel, Eftim Kletnikov, Solev od starijih, od mladjih Beti i ja. Imamo svoj list, "Nase pismo", veoma otvoreno prema svim knjizevnostima, narocito prema srpskoj (u svakom broju ima bar dva, tri teksta srpskih pisaca) i sam nacin delovanja te asocijacije pomagao nam je da u nekim kontaktima sa drugim ljudima, kao novosadskim K21K ili bugarskim nezavisnim piscima ili sa madjarskim nezavisnim piscima uspostavimo bolje odnose. Razmenjujemo brojeve, idemo van medjudrzavnih okvira razmene, posto se desava da ne tako dobri pisci ili umetnici dobijaju prvenstvo.

NB: Vi ste doktor nauka, reditelj, ucesnik perfomansa, radili ste na radiju, bavili ste se muzikom, pisete... Gde se zapravo ukrstaju svi ti planovi?

A.P.: Momentalno, recimo, pisem scenario za kviz. Za moje prijatelje to je bilo potpuno iznenadjenje. Treba da napisem 3000 pitanja za kviz. Ali u njima moze da bude i pitanje: sta je malo u Skoplju a veliko u Ohridu? (Slovo "o"). Mozes da se igras na toj bazi. Misli da u svemu ovome postoji jedan zajednicki imenitelj, a to je igra. Igra, prvo, na nivou ludizma stvarno je svima nama potrebna u ovom dobu, jer smo svi prenapregnuti, prenervozni, ljuti jedni na druge. I onda je ta igra stvarno oslobadjajuca, narocito kroz sve ove forme delovanja. A vaznije i jos sustinskije za coveka je pronalazenja nekog smisla u svom zivotu, u smislu puta. Ako se covek udubi u samo jednu stvar, a ne poznaje druge, uvek gubi, cak i u onome u sta se udubljuje. Uvek su potrebna neka iskusenja, dileme, porazi, cak i neke nezavrsene stvari, da se bude jaci u onome sto sledi. To se narocito odnosi na coveka koji se bavi kreativnim radom, jer on je svakog dana agresivno napadnut prolaznoscu, prisustvom smrti, skepticizmom.

NB: Iza Vas je desetak knjiga. Kako bi glasio vas autopoeticki iskaz?

A.P.: Glasio bi da ja nastojim da svaka sledeca knjiga bude bolja od prethodne. Mojoj sujeti prija da se knjiga pojavi u Beogradu, Sofiji, Parizu, ali su to poeni koji su nevazni za samu knjizevnost. Raditi na sebi i pisanju je najvaznije i Bajac i ja smo pricali kako je ucestalost objavljivanja koje ponekad dolazi u grabljenju ka slavi uvek ide na ustrb kvaliteta pisanja, jer covek zaboravi ono sto je njegova sustina.

NB:Vlada Urosevic kaze da u "Ars Ameteria" tezite ka onome sto je neuhvatljivo u odnosu izmedju ljudi. Da li to objedinjuje Vase price?

A.P.: To su price o ljubavi. Sam naslov "Ars Ameteria" koji je preuzet od Ovidija, moze se promenti malom igrom, samo jednom crticom, izmedju "r" i "ia" u Ars Ameter-ia. Dok je u prvom znacenju umece voljenja, ljubavi, u drugom slucaju je umece amatera. Mozda je u tome ceo stos ove knjige: da ljubav nije vestina koja se moze nauciti, evolutivno i stepenasto, vec je to sustina zivljenja u kojoj smo cesto amateri. Postoji u jednom Felinijevom filmu, radjenom prema "Satirikonu", scena kada se dvojica mladica nalaze u gladijatorskoj areni. Treba da se puste lavovi, i jedan od njih kaze: "Ali mi smo samo ucenici". Mi smo samo ucenici, ponovo dolazimo na isti ispit i ponovo ucimo. antrfile

Rok vise ne postoji
Ne bavim se vise muzikom. Posle "Idola" formirao sam grupu koja je bila prilicno dobra, zvala se "Usta na usta". Sto se tice Idola to je lican odnos prema dvojici ljudi: Vladi Divljanu i Srdjanu (Saperu, prim. R.S.). Taj nas sastav prolazio je kroz razne faze: prvo je bio "Zvuk ulice", pa "Decaci". S moje tacke to je bilo nesto mnogo sire od rok grupe, uopste beogradska scena. To je bilo radjanje novog duha, pre svega urbanog novog duha, koji je imao u sebi sarma, nonsalantnosti, elegancije, zajebancije. Zao mi je strasno sto nisam dospeo - mozda nisam bio dovoljno uporan ili nisam dobro procenio stvari - do ubedljivo najbolje ploce "Odbrane i poslednji dani".
Mislim da smo uticali prilicno jedni na druge. Da budem neskroman mislim da sam puno uticao na njih, ali su to bile stvari koje su vezane za sire shvatanje zivota, u koje su usla knjizevnost, sve ono sto je delovalo dovoljno gradski, nomadski ako hoces. Sve je izgledalo kao cudo. To je bila jedna od mogucnosti koja je mogla jos bolje da se ostvari, jer je doba bilo dobro, radoznalost nije bila ogranicena drugim stvarima, necim sto je bilo pragmaticno. I sto je bilo najvaznije to je bilo takvo vreme.
Mislim da rok vise ne postoji. Postoje neke jako uzbudljive druge forme muzike: ambijentalna, etnomuzika, jaz...A rock, ja ga tako slusam i shvatam - mislim da ovo vise nije njegovo vreme. Jedino vreme za rock bili su kraj sezdesetih i pocetak sedamdesetih.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /