Dnevnik

Rasipna sedmica

Pise: Vojislav Donic

Subota, 20. decembar

Dan posle Sv. Nikole. Ili Dan Posle. Gosti otisli u pola sest. Spavali smo tri sata, i onda poceli da spremamo stan. Koji uopste ne lici na sebe. Pokucstvo i sitnice koje cine da kuca lici na domacine, na terasi su, u kutijama, kao da cemo se seliti. Tako smo uvecali nasih 50-ak kvadrata. Zana je bila napravila desetak vrsta posnih kolaca i tri puta vise posnih jela, zet bese pokrovitelj sa Sauvignon blanc, a sestric sa Bitburger-om, pivom koje inace uvozi, a bilo je i drugog pica. Od pola osam do pred zoru kroz kucu je proslo tacno sto nasih rodjaka, prijatelja, sestrica i cerkine studentarije. Generacijski jazovi su kod nas uvek bili uspesno zatrpavani. Slavu smo poceli nesto pre prvog gosta, dok je moja mala porodica bila sama. Ze(a)na, cerka Tijana i ja, obrtali smo kolac i pevali refren tropara od koga nikako da se dalje maknemo (Nikolaj, Nikolaj, Nikolaja ljubim, Nikolaja sluzim...). Upalio sam svecu u porodicnom ciraku, kao sto su i moji prethodnici, otac i deda, a zito je stavljeno na prelep stari srebrni posluzavnik, koji smo ovog leta kupili za male pare na buvljaku. A onda smo se citave noci veselili i plesali. Jednom, kada nam je bio na slavi, moj skolski drug i svestenik je rekao: Lepo je to, ali malo je previse... ili premalo... Uostalom, to je bio Dan Donica. A naj taj dan, odnosno u tu noc, svake od proteklih teskih godina javljali su mi se iz sveta oni koji nas nisu mogli posetiti. Sada dvoje od njih behu prisutni. Jedna devojka je dosla iz Londona, do daljnjeg, a jedan gospodin, izbegavsi najpre u jednu bivsu bratsku republiku, pa dalje, preko velike vode, ostavio je decu koja su lako pustila koren, a on se sa suprugom vratio starom korenju. Jedan se opet uredno javio telefonom i cestitao, vajar Ante Marinovic. Imao sam srece, i jos je imam, da su moji prijateljlji uglavnom tu, i da su prijatelji.

Nedelja, 21. decembar

Nastavljamo s vracanjem stvari i stvarcica. Preostala jela, iz velikih, reprezentativnih posuda prelaze u male, tekuce. Da li cemo ih, zasiceni, baciti, ili ce doci cerkini i sve to pojesti? Jedva sam uspeo da probam aspik od lisicarki, zutih (Cantharellus cibarius) i tamnih (C. tubaeformis), kao i od Judinih usiju (Auricularia auricula - Judae). Bio je odlican, te je prvi i nestao. Oko podne nas je stigao visednevni umor, ali bio je suvise lep dan (17 stepeni u decembru!), te sam setao pored Dunava. Svratio sam na slep na pocetku Zemuna, i seo na samu ivicu, uz vodu. Tekuca istorija pejzaza preda mnom, Ratnog ostrva, vode i neba razdvojenih ili spojenih ravnicom, uopste me nije uznemiravala. Verovatno zbog blagotvornog dejstva sunca. Jedan alas je tik ispod mene cistio mrezu, i s vremena na vreme proveravao ulov u cuvarki. Opsta smirenost. Kao u crkvi, Nikolajevskoj, u koju sam zbog slave hteo da odem pre kafane a nisam. Popio sam veliku kafu i kiselu vodu za cela 3 dinara (jos jedan usklik). Kakav melem posle rasipanja. Ispisivao sam uglavnom cekove na pocek, te cu slavu platiti za Bozic, a Bozic cu za... i tako dalje. Uvece na tv-vestima Predsednik ove moje zemlje, za koju me nisu pitala kakva ce da bude kad su je pravili, izjavio je, prekrsivsi time verovatno izbornu cutnju, da bi zeleo da danas konacno pobedi kandidat levice. E, pa onda su drugovi resili pobednika, rekao sam zeni, koja se mnogo bolje od mene razume u te stvari, ostavio sam je samu s medijima u izbornoj noci a ja sam otisao da spavam. Carska se ne porice. Tu ce mu zelju ispuniti. Kako - to samo oni znaju.

Ponedeljak, 22. decembar

I ispunili su mu je. Mozda su se rezultati mogli znati jos pre nekoliko dana, kada je isti Predsednik, ispred kamina a i ispred tv-kamera, i pred nekolicinom trbatih, raskopcanih graditelja otvarao Ostruznicki most (koga jos nema) u sred Belog dvora, govoreci: Vi, koji gradite ovaj most... (iako mosta nije bilo u Dvoru), a pored njega bese njegov skolski drug i buduci Predsednik Srbije, zbog cega je ovo Potemkinovo otvaranje i upriliceno. Jutarnje drzavne novine su pre Komisije donele da je predsednik izabran (nisam ih kupovao, samo sam ih pogledao na kiosku), a nevladine su govorile nesto drugo (Sto jes jes, pokrade nas SPS.). Onaj nekadasnji pokojni Predsednik, a njihov partijski drug, mora biti da ih prezire iz groba. Imao je kad god je hteo 99 odsto izlaska na biralista, a ovi, uz sav trud, legalan, nelegalan i ilegalan, tek pola procenta preko polovine. Hit zime je izgleda proizvodnja napunjenih glasackih kutija koja se iznose na biracka mesta koja se ne otvaraju. Zato su i pozurili. Ako odmah ne pocnu da slave, onda posle tri meseca izlazi Lex specialis. Opet, cini mi se isti, dvorski kamin (ja sve to zdravlja radi pratim tek prolazeci pored televizora), a mozda i neki elitni hotel, casice i zdravice... I onda se tu bas nasao nekakav posteni ubogi kelner, upravo u trenutku kad je Predsednik pruzio ruku (zasto? da se zdravi s Predsednikom kome je predsednik?), te je i on pruzio ruku (radnik se zdravi s predsednikom), a Predsednik povukao ruku, da bi onda svi zdusno zapljeskali. Tu su sumnjive i casice. Zasto ne sampanjske? (Sampanjac se pije uz pobedu, kristalnu kao i samo pice.) Zasto su male? (A rakija je da te okrepi za muke koje ce tek naici.) Svemu tome posvetio sam vremena koliko i zasluzuje, a u 18 casova bio sam, po obicaju, na ponedeljnikovim otvorenim sastancima Mikoloskog drustva Srbije, u Mesnoj zajednici Cvetni trg Opstine Vracar, u Prote Mateje 36, jer sam i clan Izvrsnog odbora (!), kao i glavni urednik gljivarskog glasnika Svet gljiva. To sa gljivarima nacisto se otelo u Beogradu. Usred zime, kada gljiva skoro da nema (osim mozda onih usiju koje sam stavio u aspik), svaki put je prisutno na desetine ljudi. Hteli smo da prekinemo do proleca i prvih smrcaka, ali clanstvo je nadjacalo rukovodstvo. Tako ce sledecih ponedeljaka biti odrzavana predavanja o gljivama. U dvocasovnom terminu, izmedju skupa nekakve religiozne sekte i modernog baleta (hvala Opstini i na tome), u prostorijama siromasnim, socrealistickim, entuzijasti, znalci i doktori nauka uvodice znatizeljne duhom u jedan za mnoge nov i beskrajan, mikro, paralelan svet. Izlazak iz tog sveta bio je Lovac, (mada bi trebalo da se zove Tiholovac), kafana u kojoj se posle sastanka nalazi Tvrdo jezgro beogradskih gljivara. Kad sam se vratio kuci, jos sam malo vracao stvari na njihova mesta, shvativsi da bez nekih i mogu. Zelim, u stvari, veci prostor, bar jedan metar kvadratni po gostu. Mozda ce i moja zelja biti uslisena, s tim sto zelje ostvarujem sam.

Utorak, 23. decembar

Predsednicki izbori uspeli, a cigarete, kafa, uvozna roba i marka poskupeli... Novinama su dovoljni naslovi. Ili Koraksove karikature. Tako sam video i americkog Predsednika u Bosni. A jedan prijatelj, izbeglica iz Sarajeva od prvog pucnja, inace dobrica po svemu, pohvalio mi se da je konacno dobio nase drzavljanstvo, i da ce od sada moci da glasa za radikale. Moracu jos da radim na svom prijatelju. Nije sasvim usvojio devizu Smrt fasizmu, k.... komunizmu. Sto je donekle i tema dokumentarne drame koju za Dramski program Radio Beograda upravo radi mladi reditelj Nenad Puric, a prema pripovetki - zapisu Borislava Pekica Za kim je zvonilo zvono 1946. godine. Otisao sam kao urednik da vidim dokle se stiglo s dramom o tome kako su mladi skojevci (a i profesori) poizbacivali iz beogradskih skola oko 400 gimnazijalaca, proterujuci ih bukvalno kroz neku vrstu toplog zeca (mozda je to i nasa promocija nesto kasnije cuvene golootocke metode?), samo zbog toga sto nisu mislili kao i vlast koja se upravo uspostavljala. Pekic svedoci za VIII (sada III) beogradsku gimnaziju. Njeni sadasnji djaci uopste ne znaju sta znaju zidovi njihovih ucionica. Zanimljivo vece. Moj kum i gljivarski guru, pesnik Ibrahim Hadzic, proizveo je kao Majstor Djepeto - Tink, mastilo od gljiva. Potpis ispisan ovim mastilom ne moze se falsifikovati, niti njim niti drugim mastilom, jer je svaki jedinstven, buduci da se prilikom potpisivanja stvara uvek nov raspored spora gljiva velicine 10-14 mikrona. Ova divno luda ideja dobila je ovog koncanog utorka rasipne sedmice (dan pogodan za bajanja i lekarije), u 19c u Galeriji 12 plus (pored restorana Vuk) svoj isti takav likovni oblik, jer je desetak nasih umetnika (Otasevic, Portnoj, Bunusevac...) napravilo svoje jedinstvene mastionice. Mastilo je pogodno za potpisivanje vaznih dokumenata, nekoliko puta u zivotu. Nadam se da cu njime potpisati nesto sledece 1998. godine.

Sreda, 24. decembar

Cele jeseni popravljao sam zube. Nisam se dao nekoliko godina, a onda me naterao prijatelj - zubar. Sada imam sve zube u glavi. Hteo sam da ne stavim bar 2-3 zuba i tako ustedim 2-3 puta po 100 DEM ali mi nije dao, te sam potrosio celu svoju ustedjevinu. U nove uspehe ove neuspesne zemlje idem prazan i s punim osmehom. Jutros sam bio na poslednjem dentistickom mucenju. Koje je bilo mnogo ugodnije nego kada sam posle toga otisao u Opstinu i Sud. Imam utisak da stalno nesto fotokopiram, overavam kopije, podnosim ih, jednu mi uvek zadrze, onda mi traze i original (a cemu onda overavanje kopija?), koji izgube, pa ga traze nekoliko meseci, a ja stalno ponovo odlazim i dolazim. A sve to iz zelje da od stana napravim kucicu, i oko kucice basticu. Stari snovi i stalna zelja (Ja zelim da konacno...). Rec je o tome da je, nekoliko meseci pre smrti, kralj Aleksandar Karadjordjevic svom soferu, koji ce ga voziti 1934. godine u Marseju, poklonio komad zemlje i stovario gradju za kucu. Sofer je odavno umro. I njegova zena. Ni njena naslednica, koja me je upravo zvala telefonom kada sam se vratio iz Suda, nije kucu napravila. Ukoliko to ne budem uskoro ucinio ja. Kasnije nas je panicno pozvao telefonom i jedan prijatelj. Slusate li Indeks, pitao je. Zamalo da opet istrci na ulicu. Moja zena ga je umirila da je to samo radijska repriza proslogodisnjeg kontramitinga. Mnogi kukaju da su setnje od lanjske zime bile zalud, i da ce ovi sadasnji predsednici ostati sledecih pet godina i zauvek. Sve ide svojim tokom, doista sporim, mozda ce i tezim i opasnijim, ali svi smo na istom brdu. Nizbrdo klize jedni, neumitno, a uzbrdo se penju drugi, isto tako. I tako do promene i demokratije.

Cetvrtak, 25. decembar

Imam prijatelje koji su poreklom iz raznih vera, svi dolaze kod mene na pravoslavne svetke a niko me ne poziva na Jom Kipur, Bajram, niti cu danas na katolicki Bozic. Veceras cemo u kafanu. Zanin je rodjendan. S porodicom moje sestre od tetke, takodje, jer je i njen. Sestra ce dobiti staru mesinganu vanglu (opet s buvljaka), a zena jedan ne toliko skup koliko ljubak poklon u obliku zutih medvedica na svili. Stenka na Savi, s metalnim tanjirima i ribljom corbom od 2 din, ipak je ispod ovih rodjendanskih dama, a kod Kineza ili Indijaca... hm... Sv. Nikolo... Srpski obicaji.

Nedeljama se nisam vratio svom rukopisu (u kompjuteru!). Petak je za to. Jos pre nekoliko meseci napisao sam 50-ak strana fantasticno realne pikarske proze koja ce se verovatno zvati Plemenita povest o Rbima, a onda sam stao i tek ponesto dodavao i oduzimao. Mozda cekam da se jos malo razviju pa i okoncaju neki dogadjaji koji nas okruzuju, koji su tek platno po kome se slika. Pre dva dana sam ponovo (posle jednog Festa) gledao film o pevacu - kastratu. Divna scena kada veliki Hendl, svestan svoje umetnicke moci, ispravlja note zauvek nepoznatom Broskom. Do genijalnosti se dolazi mozda sa tek po nekom povisilicom. Ali i... nerad je pustos i praznina, a rad i stvaranje jeste punoca i osecaj da nismo ovde zalud.

(Autor je knjizevnik iz Beograda)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /