Fatalna veza stranackih protivnika

Poucena bogatim iskustvom na koje ih je rezim terao svih ovih godina, demokratska opozicija bi morala da se cuva bliskih i bratskih veza sa socijalistima, poput onih uspostavljenih izmedju SPS i SPO sto se manifestovalo zajednickim nastupom u Strazburu

Vojislava Vignjevic

Iako je u normalnim zemljama predsednik drzave zapravo predsednik svih njenih gradjana bez obzira na politicku ili nacionalnu pripadnost, u ovoj, preostaloj Jugoslaviji to nije slucaj. Demonstrirajuci silu u stilu poznate izreke "drzava to sam ja" sef SRJ je primio delegaciju svoje sopstvene partije i partije svog posrnulog i kompromitovanog pulena iz Podgorice Bulatovica da bi obznanio kako ce Socijalisticka partija Srbije, pod njegovim vodjstvom, pruzati ovome podrsku u borbi za odbranu dostojanstva crnogorskog naroda i volje gradjana (?!). Pored opisanog manifestovanja cvrste veze sa Bulatovicem, Milosevic je potvrdio i bratsku vezu sa predsednikom Belorusije Lukasenkom. U seriji jugoslovensko-beloruskih razgovora na strani domacina u jednom momentu se nasao ambasador SRJ u Belorusiji Pejakovic koji se (da li i konacno) vratio poslu posto je sest meseci bio Bulatovicev savetnik za bezbednost i aktivni ucesnik demonstracija u Podgorici, sredinom januara. Da koincidencija bude zanimljivija, sve to pada u vreme kada je parlamentarna skupstina Saveta Evrope donela Rezoluciju u kojoj je, pored ostalog, osudila kontinuirane represije protiv Albanaca na Kosovu i pozdravila sporazum izmedju Djukanovica i Bulatovica. I kada su, u Strazburu, predstavnici JUL, SPS i SPO odnosno Ristic, Dacic i Komnenic demonstrirali svojevrsno partijsko jedinstvo u stavovima o Kosovu.

No izmedju pomenutih politickih grupacija bliskost je kod kuce uspostavljena jos ranije, vec od poslednjih izbora u Srbiji, a koliko ce se ista ucvrstiti zavisice, verovatno, od ishoda trgovine oko ministarskih fotelja u novoj republickoj vladi. U svemu tome, medjutim, manje je vazna mogucnost da Draskovic zameni Seselja iz vremena kada je bio blizak Milosevicu od prave ilustracije stanja koje vlada u delu ovdasnje opozicije. Ne predstavlja, naime, nikakvo iznenadjenje to sto Milosevic javno podupire Bulatovica ne priznajuci i dalje novog crnogorskog predsednika Djukanovica. Ili sto se o Kosovu oglasava preko svojih poslusnika i aparatcika vec ovestalom parolom kako je to unutrasnja stvar Srbije.

Milosevic samo nastavlja, autokratski dosledno, svoj politicki kurs koji je zemlju kostao rata, bede i siromastva i koji danas tako zestoko gradjani placaju. Ali, nevolja je u tome sto i deo opozicije svoj "doprinos" resavanju kosovske krize svodi zapravo na istu, pomenutu frazu. Zaboravlja se pritom da su socijalisti i za kradju lokalnih izbora u Srbiji svojevremeno tvrdili da je to unutrasnja stvar zemlje pa je ta stvar pod pritiskom mirnih gradjanskih protesta internacionalizovana. I Kosovo je nazalost internacionalizovano, hteli to vlast i deo opozicije da priznaju ili ne. Jer, pravna drzava ne funkcionise ni na Kosovu koje je u vanrednom stanju vec gotovo deceniju, kao sto je pravo bilo pogazeno i nepriznavanjem izborne volje gradjana, odnosno odbijanjem rezima da preda vlast opoziciji u lokalnim organima sirom Srbije. Poput, nadalje, aktuelne situacije u manjoj federalnoj jedinici jer time sto ne prihvata rezultate predsednickih izbora u Podgorici koje je svet priznao, Milosevic anulira prvi zakon zemlje, produbljuje krizu u federaciji i ugrozava ravnopravnost Crne Gore u Jugoslaviji.

Tako, "nedopustivoj" internacionalizaciji kosovskog pitanja, predsednik Demokratske stranke Srbije, Kostunica, pridodaje i internacionalizaciju pitanja Crne Gore, smatrajuci da je poziv za prisustvo inauguraciji na Cetinju (koji je on odbio), zapravo Djukanovicevo jeftino ubiranje politickih poena kod srpske opozicije. Najusamljenijem politicaru na opozicionoj sceni Srbije sumnjiva je i nova Dodikova vlada u Banjaluci pa i predsednica Plavsic koju okrivljuje za nejedinstvo Republike Srpske. Uprkos porazavajucim rezultatima dosadasnjeg jalovog i neuspesnog insistiranja na jedinstvu Srba sa kojim ni dan-danas stvari dobro ne stoje a nece, svi su izgledi, ni ubuduce.

Dok protagonisti ovakvih i slicnih stavova brinu nacionalnu brigu na stari i istorijski prevazidjen nacin, medjunarodna zajednica finansijski podupire nosioce pocetnih poteza najavljene nove politike u RS i reformisticke snage u Crnoj Gori. S druge strane, ultradesnicarski politicar, sa potporom stabilnog, poveceg dela birackog tela u Srbiji, Seselj, pokazuje znake omeksavanja u svojim stavovima i istupima. Tako se u Podgorici za vreme demonstracija Bulatovicevih pristalica zalozio za parlamentarno resavanje krize na sta je pledirao i nakon izbora nove vlade u RS, tvrdeci da opozicija treba za svoje stavove da se bori u parlamentu a ne na ulici. Nije prosao nezapazeno ni njegov gest dobre volje prema Muslimanima kada je nedavno primio beogradskog muftiju Jusufspahica sto sve skupa govori da se radikali ozbiljno pripremaju za nove izbore. Ali da mozda racunaju i na popravljanje imidza u medjunarodnoj zajednici onako kako je u tome uspela i Plavsiceva, nekada tvrdi ultranacionalista i zagovornik ratne opcije u Bosni.

Najjaci od stranaka koje su bojkotovale parlamentarne i predsednicke izbore u Srbiji, demokrate, dobro uocavaju ovu promenu i vec najavljuju mogucu koaliciju sa radikalima i to ne samo u Skupstini Beograda. Djindjic se sprema i za koaliciju sa Djukanovicevim poslanicima u saveznom parlamentu i ukoliko njegova stranka prebrodi unutarnja previranja, ukolio ne dodje do njenog cepanja (kroz takva iskustva su vec prosle GSS, SRS i SPO) ona moze imati dobre sanse na prevremenim izborima.

U situaciji kada rezim, iako vidno oslabljen, jos uvek diktira sva pravila i kontrolise sve sfere drustva, nije lako ocuvati opozicione stranke niti otvoriti unutar njih preko potrebne procese demokratizacije. Ali, primer Gradjanskog saveza Srbije govori da se to ipak moze, pre svega zahvaljujuci doslednoj gradjanskoj orijentaciji, spremnosti na dijalog i sirenje tolerancije kao i zahvaljujuci vlascu nekompromitovanim ljudima. Poucena bogatim iskustvom na koje ih je rezim terao svih ovih godina, demokratska opozicija bi morala da se cuva bliskih i bratskih veza sa socijalistima, poput onih uspostavljenih izmedju SPS i SPO, ali i da se oslobadja sopstvenih gresaka, krivih procena i poteza sto bi joj pripomoglo da povrati poverenje biraca poljuljano nakon raspada koalicije "Zajedno". Kao i da, umesto cekanja na to sta ce Milosevic uraditi sa Kosovom, konacno pokrene dijalog sa demokratski orijentisanim partijama medju Albancima.