Pre spavanja

Vule Zuric: U krevetu sa Madonom, Stubovi kulture, Beograd 1998.

Dejan Ilic

Kako vreme prolazi, i kako nam se sve vise cini da je najgore proslo, a valjda jeste, sve cesce postavljamo sebi pitanje sta nam se to u proteklih osam godina dogodilo. I kako pritisak straha koji paralise svaku misao vremenom slabi, sve upornije pokusavamo da odgovorimo na ovo pitanje postavljajuci sebi niz novih pitanja: sta nam se zaista dogodilo, zasto nam se to dogodilo, kakav je smisao svega toga, kakve su posledice, sta nas ocekuje u neposrednoj buducnosti. Sada vec veliki broj proznih knjiga napisanih u poslednjih nekoliko godina uverljivo svedoci o ovoj upitanosti. Razume se, i nacin na koji se ova pitanja postavljaju i odgovori koji se nude razlikuju se od knjige do knjige. Ali kao da odsustvo straha koji paralise misao umanjuje autenticnost kako samih pitanja tako i ponudjenih ili tek naslucenih odgovora.

Zaista, kako verodostojno pisati o najnovijem ratu? Kako izbeci naknadne pokusaje da se ono sto se dogodilo smesti u kontekst ovog ili onog nacelnog i uvek pogresnog razumevanja sudbine nacije? Odgovor na ova pitanja pruza nam knjiga U krevetu sa Madonom Vula Zurica. Izdvojene iz nametnutog im konteksta takozvane velike istorije koja pripoveda o sudbini nacije, “male" povesti o tragicnim sudbinama pojedinaca, koje u nizu kratkih prica pripoveda Vule Zuric, u punoj meri predocavaju besmisao i apsurdnost rata. Vule Zuric je u svojim prethodnim knjigama pokazao da u potpunosti vlada formom kratke price i svedenim realistickim pripovednim postupkom. U ovoj knjizi tu vestinu upotrebio je da uoblici iskustvo steceno u vreme dok je ziveo u - i spolja i iznutra - opsednutom Sarajevu, odnosno izbeglicko iskustvo posle odlaska iz Sarajeva. Na prvi pogled, reklo bi se da je rec o prozi suvog, faktografskog stila u kojoj se cinjenice i dogadjaji nizu bez ikakvih objasnjenja ili naknadnih pripovedacevih komentara. Ali, upravo ovo odsustvo eksplicitnih komentara, odnosno bilo kakvih objasnjenja koja su nam nudjena tokom prethodnih godina; i sva se pokazuju kao nedovoljna, pogresna, besmislena. Kako se, recimo, moze opravdati i naknadno osmisliti ono sto se dogadja devojci koja pokusava da ode iz Sarajeva: nju siluju svi oni od kojih je primorana da trazi pomoc. Ili, kako drugacije opisati zemlju u koju je, kao izbeglica, stigao pripovedac iz price “Svjedoci sopstvene slave" - do upravo ovako: “Ceca je pjevala KUKAVICU okacena o ekser, na golom, od dima pozutjelom zidu. Krcala je. Bio je to star tranzistor, kupljen pre nego sto su Ceci pocele da rastu dude i ostala skalamerija."

S druge strane, pazljiviji citalac ipak ce uociti i razumeti implicitne komentare koje daje Zuricev pripovedac. Pre svega naslovima prica, kao i naslovom same zbirke, ali neobicnom formom, kao u odlicnoj prici “AH UM", Zuric podseca citaoca na ono sto bismo mogli da odredimo kao normalan, obican zivot, i tako jos vise pojacava utisak o apsurdnosti i tragicnosti dogadjaja koje opisuje. Time takodje demonstrira i nemogucnost da se iz perspektive prethodnog, obicnog zivota, pojmi zivot u ratnim okolnostima i u izbeglistvu. Pazljiviji citalac takodje ce primetiti da iako je, kako sam rekao, Zuricev prozni postupak na prvi pogled najtacnije opisati kao dokumentaristicki, to ipak ne bi bilo adekvatno odredjenje. Iz navedenog odlomka uocljivo je da Vule Zuric pazljivo bira detalje o kojima pripoveda i da svaki uvedeni motiv unosi u pricu novo znacenje. Na osnovu toga da se zakljuciti da naizgled faktografski stil Zuriceve proze nadilazi puko nastojanje da se citaocu pruzi verna slika stvarnosti.

Pored nekoliko antologijskih prica kakve su “Miss dzou, Bozo Susec", pomenuta “AH UM" i “Lonnie’s Lament", i za vecinu ostalih prica u knjizi s pravom se moze reci da su odlicne. U odnosu na prethodne knjige, ocigledno je da je zbirka U krevetu sa Madonom daleko pazljivije komponovana i da u njoj nema tematske raznolikosti svojstvene prethodnim zbirkama, sto u ovom slucaju doprinosi utisku o celovitosti i promisljenosti najnovije Zuriceve proze. S druge strane, i u ovoj knjizi Vule Zuric pokazuje sve one kvalitete zbog kojih je vredelo citati i njegove prve dve zbirke. I to je, rekao bih, sasvim dovoljno za zakljucak da je rec o odlicnoj knjizi.