POTONUCE DVADESETOG VEKA

Stice se utisak da je kod nas uzbudjenje zbog nadolazeceg milenijuma nekako splasnulo. Kao da je doslo do velikog zamora od buducnosti, koja kao da nikada ovde i nije bila i koja kao da nikad i nece doci u Srbiju

Pise: Dimitrije Boarov

“Nasa Nedeljna Borba" ce u narednih stotinu nedelja, koliko nas deli do 2000. godine, pokusati da serijom “odbrojavajucih tekstova" o kljucnim fenomenima dvadesetog veka isprica pricu o jednom vremenu koje jos zivimo, pa zbog toga i nismo sigurni sta je u njemu ono sto je doista bitno i trajno, to jest, sta je ono po cemu ce nas vek biti upisan u “knjigu mrtvih vekova", kako bi se mogla nazvati zivahna istorija ljudske civilizacije.

Do 2000. godine deli nas jos tacno 100 nedelja, pa je “Nasa Nedeljna Borba" odlucila da u svom sedmicnom ritmu pokusa da se skromno ukljuci u svetsko uzbudjenje zbog dolazeceg milenijuma, okrecuci se, istina, unazad, prema ovom, prakticno proteklom, dvadesetom veku. Po prirodi stvari, novine ne mogu izvestavati o buducnosti, to jest novinari ne mogu biti vizionari (mada, na zalost, ima i takvih), pa smo se zbog toga opredelili da pokusamo da u narednih 100 nedeljnih brojeva citaocima ponudimo seriju tekstova o najznacajnijim fenomenima 20. veka, sve u slavu 21. veka.

Vec pri proracunu dana kada ce i kod nas doci 2000. godina izlazemo se mogucoj primedbi sto se opredeljujemo za Gregorijanski kalendar, koga se drzi tek oko polovine covecanstva. Ako ovde prenebregnemo kalendare Kineza, muslimana i drugih naroda i religija, koji imaju svoj nacin za merenje dugih otkucaja vremena, moguca primedba bi se oslonila na okolnost da ce nasi pravoslavani citaoci, oni koji se cvrsto drze kalendara koji je prema proracunima aleksandrijskog astronoma Sozigena 46. godine pre nove ere uveo Julije Cezar, a za hriscanske vernike ozakonio Nikejski sabor 325. godine, u 21. vek uci skoro dve nedelje kasnije. Nadamo se, medjutim, da ce i nasi pravoslavni citaoci s razumevanjem prihvatiti okolnost da se drzimo kalendara koji je i ovde postao oficijelan jos s Vidovdanskim ustavom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca donetim 1920. godine. Uostalom, tu je i ono lalinsko zeleznicko pravilo - bolje da mi malo sacekamo njega, jer on nece cekati nas.

Druga moguca primedba nasoj nameri da poput citavog zapadnog sveta pocnemo da odbrojavamo vreme do 21. veka mozda ce doci od onih politickih posmatraca koji depresivno primecuju da je u Srbiji vreme stalo, da je doslo “vreme bez dogadjaja" koje karakterise autoritarne rezime koji su alergicni na promene - te da se otuda nemamo sta radovati dolasku 21. veka. Ti posmatraci smatraju da su slogani poput onog “Srbija u pokretu" i “Godina reformi" u stvari “slogani skrivalice", to jest, da su oni gotovo podsvesna izvrnuta projekcija straha vladajuce elite od bilo kakvih realnih promena.

Jedno vreme najava 21. veka i u nasoj sredini bila je u modi. Setimo se samo one vesele beogradske doskocice od pre desetak godina “Tramvajem u 21. vek" i ne tako davne politicke promocije SPS s “Programom za 21. vek" (ili vec tako nekako). Primetno je, medjutim, da kako se taj 21. vek pribliziva, obecanja o nekakvom “ubrzanom ulasku" u taj vek postaju sve redja, a najave o svestranom razvoju i stvaranju nove Srbije “spremne za 21. vek" formulisu se sve neodredjenije. Recju, stice se utisak da je kod nas uzbudjenje zbog nadolazeceg milenijuma nekako splasnulo. Kao da je doslo do velikog zamora od buducnosti, koja kao da nikada ovde i nije bila i koja kao da nikad i nece doci u Srbiju.

Vladajuca levica sve manje govori o lepsoj buducnosti, valjda zato sto nema hrabrosti da u njeno ime i dalje poziva na tekuce zrtvovanje. One snage u opoziciji, koje su pokusale da se ogreju na uvek snaznim nacionalnim osecanjima, malo su i govorile o “civilizacijskim perspektivama" u dolazecem veku, a koje bi se po njima otvorile tek kad bi se drustvo i drzava vratili na “zlatno vreme srpske demokratije" u cika Perino vreme, na pocetku tekuceg veka. Politicke grupacije s centra, koje su stalno isticale da se s ideologijom iz proslog veka (a ciljali su na marksizam) ne moze ici u 21. vek, nisu, medjutim, precizno opisale svoje vizije tog novog veka, pa im se valjda otuda cesto zamera da i nisu ozbiljna politicka snaga, jer nemaju “Veliku strategiju". Domace fasistoidne stranke koje se drze jedne “Velike strategije" iz taktickih razloga to ne priznaju, a za 21. vek odlazu “konacno resenje" balkanskih nacionalnih pitanja.

U nasim elitnim akademskim i prosvetnim ustanovama cak i kad se raspravljalo o “modernizacijskim procesima", stvar je zapinjala vec kod pitanja ko se i kada za takve procese ovde i zalagao, a ko ih je i kada konzervirao i zaustavljao. Iz ovih krugova cak su dolazili bizarni predlozi da se Srbija i Crna Gora uhvate za peseve 21. veka preko juznokorejskog ekonomskog modela diktatorski dirigovane privrede, modela s pocetka vec okoncanog “hladnog rata".

Sve gore pobrojane hipoteticke primedbe politickog tipa - na nasu ideju da se pridruzimo intelektualnom karnevalu koji je poceo da se odvija u slavu treceg milenijuma - zaobilazimo konceptom analize dvadesetog veka, dakle ne buduceg, vec ovog proteklog. Istina, ta novinarska ideja “revalorizacije" naseg veka u slavu onog dolazeceg ima logike samo ako se u napisima, koje tek treba sakupiti i saciniti, taj vek bude osmotrio s kote 2000. godine - i tu nalazimo opravdanje za najavljenu rubriku.

Uostalom, mada je u svetu vec pocela velika diskusija o tome sta dalje posle Fukujaminog “Kraja istorije" - i vecina svetskih medija se u povodu dolaska novog veka pretezno bavi ovim proteklim. Evo, britanska radio-televizijska kompanija BBC je krenula produkciju serije 100 najvaznijih umetnickih dela 20. veka, a poceli su s Kafkinom pricom “Preobrazaj". Naravno da je vec sam spisak izazvao lavinu reakcija. Zasto u spisak nije usao nijedan Caplinov film, zasto od Felinija nije uzet “Amarkord" vec “Slatki zivot", da li je i Bertolucijev “Dvadeseti vek" zasluzio da bude medju velikim delima dvadesetog veka, itd? Kriticari objavljenog spiska primetili su da u tom BBC spisku nema nijednog dela iz Kine u kojoj zivi svaki treci covek planete. Nema tamo ni nase gore lista, kao da se u nasoj “prokletoj avliji" nista nije moglo pronaci.

Mi nismo definitivan spisak 100 glavnih fenomena 20. veka utvrdili unapred, jer smatramo da bi bilo neumesno i pretenciozno cak i pokusati da se pronadje nekakav potpuno objektiviziran imenikom obelezja jednog toliko burnog veka kakav je bio ovaj nas. Nekakav standardni spisak koji bi poceo komunizmom, fasizmom, svetskim vrucim i hladnim ratovima, trecom industrijskom revolucijom, nuklearnom energijom, plasticnim masama, svemirskim istrazivanjima, filmom, televizijom, umiranjem nacionalnih jezika, avijacijom, rakom i sidom, te drugim fenomenima koji se uobicajeno vezuju za nas vek - lisio bi ovu rubriku autorstva koje bi po prirodi stvari moralo poceti vec kod definisanja sustine osnovnih ovovekovnih pojmova.

Evo na primer, zamoljen usput da predlozi nekoliko osnovnih fenomena ovoga veka, advokat Slobodan Beljanski, glavni urednik “Glasnika Advokatske komore Vojvodine" nabrojao nam je sa svoje tacke gledista, za pocetak, sest “naslova": Destrukcija u veku ljudskih prava; Pokornost, neposlusnost i pobuna; Tiranide ideologija srece; Otpori poezije; Intelektualci i zlo; Etika i prestiz. Vec i letimicni pogled na teme koje nam je predlozio g. Beljanski upucuje nas na zakljucak da verovatno svako ko razmislja o veku koji je za nama ima svoje posebno stanoviste o tome sta ga je zbiljski obelezilo.

Kako je svaki projekat uokviren u tacno odredjenu “okruglu brojku", a kod nas je rec o zavodljivoj “stotinarki", blizi konceptualistickom projektu nego nekakvoj neosporivoj i nepoderivoj istini, zamolili smo pesnika Slobodana Tismu, jednog od nekadasnjih poznatih novosadskih konceptualista (s kraja sezdesetih), da nam on ponudi svoj spisak osnovnih fenomena ovoga veka. Uz pismo koje objavljujemo uz ovaj tekst, Tisma nam je pobrojao i svojih trideset tema koje bi povodom 20. veka, po njegovom shvatanju stvari, trebalo obraditi. I taj spisak objavljujemo (vidi okvir) s pozivom saradnicima i citaocima da se slobodno prihvate nekog od ovih naslova - ako ih oni isprovociraju da nesto napisu. Ili da nam posalju svoj spisak naslova s kojima bi se makar indirektno opisao odlazeci vek.

Sve u svemu, odvazili smo se da krenemo na plovidbu kroz burni 20. vek u narednih 100 sedmica - bez tacno utvrdjenog plana putovanja, sigurni da cemo, ako bog da zdravlja “Nasoj Nedeljnoj Borbi", na kraju sigurno stici u treci milenijum. Vreme je takvo i nikakve “subjektivne snage" dosad nisu uspele da ga zaustave.