SRJ daleko od svetskih eko-standarda

Eko-kvalitet je u svetu postao sastavni deo “paketa ponude", istice dr. Sreten Cuzovic, docent na fakultetu u Nisu da “dugorocno posmatrano vece trzisne sanse imaju ona preduzeca koja nude proizvode ’prijatelje coveka’ i u skladu sa tim formiraju marketing miks nastupa na trzistu".

Ispitivanje u Velikoj Britaniji, sprovedeno 93. godine je pokazalo da je za potrosace, prilikom opredeljenja za kupovinu nekog proizvoda presudan znacaj imao eko-znak s oznakom “prirodan". To im je omogucilo da razviju strah od pomisli da je proizvod sinteticki - vestacki, i da moze imati negativan uticaj na zdravlje. Ovo je posebno vidljivo kod poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, mada nisu zanemarljivi slucajevi kod sredstava za licnu higijenu, odece, obuce... Da pojmove sinteticko i vestacko povezuju sa losim i nezdravim na potrosace su delovali i razni drustveni pokreti: ekoloski, konzumeristicki, antitehnoloski... Prema istim istrazivanjima potrosaci su spremni za veca izdvajanja za kupovinu ekoloskih proizvoda, do sest odsto u odnosu na cene tradicionalnih proizvoda.

Juna 90. godine ministri za ekologiju 93 zemlje dogovaraju se o stvaranju fonda od 240 miliona dolara, namenjenog za finansiranje uvodjenja “cistih tehnologija", eko-pakovanja i reciklaze otpadaka. Zemlje clanice Medjunarodne trgovinske komore u okviru projekta “Karta o podnosljivom projektu" usvajaju “Kodeks o zastiti kvaliteta covekove okoline". Krece, potom, svetska akcija smanjenja koriscenja sirovina za proizvodnju ambalaze, koja ide dotle da ima predloga da se zabrani proizvodnja pakovanja koja se posle upotrebe bacaju.

Ovi propisi ohrabruju potrosace ali i zabrinjavaju menadzere. Direktor Saveta za pakovanje Australije Tondz O’ Brien je, zabrinut ovim propisima, izjavio da “prosecan supermarket poseduje oko 16.000 proizvoda, i da bi 95 odsto ove robe moglo da bude zabranjeno na osnovu toga sto pripada kategoriji pakovanja za jednokratnu upotrebu ili pakovanju koje se baca".

Kao resenje se namece mogucnost reciklaze pakovanja za jednokratnu upotrebu. Vec je formirano 1.100 reciklirajucih centara u svetu, koji samo sakupljacima aluminijumskih konzervi isplate 25 miliona dolara. Kod nas je do sada donet Nacrt zakona o upravljanju otpacima i sekundarnim sirovinama.

Ekolosko upravljanje je do sada u svetu stiglo do tog stupnja da su u SAD, Japanu, Evropskoj Uniji... interesi drzave, proizvodjaca, trgovine i potrosaca postali jedinstveni. U SRJ je Crna Gora proglasena za ekolosku drzavu, u Beogradu je formiran Pokret potrosaca ali, iako se deklarativno donose odluke o prihvatanju eko- standarda praksa pokazuje nesto drugo.

Sreten Cuzovic istice da upravljanje zivotnom sredinom u SRJ ne bi moglo da se kvalifikuje zadovoljavajucim. U prometu je malo proizvoda s oznakom “prirodan", “zdrav", “ekoloski bezopasan", “bio" i “eko".

“Iako kod nas ovaj koncept jos nema dimenzije kao sto je to slucaj s trzisno razvijenim zemljama ni nasa preduzeca nece moci da ga izbegnu u blizoj ili daljoj buducnosti", zakljucuje Cuzovic.

J. Putnikovic