FEST 98, ZAVRSNI DANI - ZAOKRUZENA SLIKA

Kraj 26. FEST-a nije mogao da promeni vec izrecene ocene o dubini globalne filmske krize, ali ju je u svojim najboljim momentima, ipak, prevazisao

Aleksandar D. Kostic

Poslednja dva dana FEST-a 98 su se, kako se to na osnovu ponudjenog programa i moglo pretpostaviti, prilicno lako i ubedljivo pretvorila u sam vrhunac ove manifestacije. Jer, ako su negde na sredini i tokom druge trecine ovogodisnjeg festivala marljivi gledaoci s pravom bili prezasiceni i obeshrabreni kvalitativnim sivilom koje ih je okruzilo sa svih strana, dva pomenuta, finalna dana su im donela nuzno rasterecenje i neuporedivo bolje raspolozenje. Neko ce mozda konstatovati da se sa tih osam zavrsnih ostvarenja moralo postici i znatno vise, odnosno da je najavljen, furiozan finis donekle pokvaren tako sto je proverenim adutima (Sabrol, Bojl, Kasavetis) dodato i nekoliko nesumnjivih promasaja (Hopkins, Hekford, Voters), no takve primedbe ipak ne mogu da naruse ugodne utiske uz koje je spustena zavesa na ovo izdanje FEST-a

Planski ili ne, svejedno, publika je tokom dva doticna dana u velikoj dvorani Centra “Sava" bila u prilici i da - povrh svega - najzad vidi i jedan “film iznenadjenja" koji je u potpunosti opravdao vlastitu najavu, kao i da se - s druge strane - konacno uveri u kontradiktornost i polemicnost kojom svetska kinematografija sagledava rat u nasoj nekadasnjoj domovini, sto su, naravno, opet bili oni neophodni zacini koji su nedvosmisleno podigli ukupnu festivalsku temperaturu i ucinili da se, makar i na trenutak, osecamo kao punopravan deo ostatka kulturne i civilizovane planete. Logicno, uprkos svim tim vedrijim i slojevitijim impresijama, kraj 26-og FEST-a nije mogao da promeni vec izrecene ocene o dubini globalne filmske krize, ali ju je u svojim najboljim momentima ipak nekako prevazisao, dozvolivsi nam da poverujemo u perspektivnost buducih bioskopskih vremena.

Britanski izazov

Zasluzni glumacki veteran, ovencan slavom, prestiznim nagradama i plemickom titulom, Entoni Hopkins je u svom poznom i izlisnom rediteljskom debiju posegao za Cehovljevim “Ujka Vanjom", verovatno verujuci kako ce “Avgust" kao prilagodjena, engleska ili - preciznije - velska varijanta ove cuvene drame brzometno potvrditi ispravnost i slozenost njegovih dokazanih izvodjackih i novorodjenih rediteljskih mogucnosti i namera. Medjutim, Hopkins se kao reditelj ovoga puta pokazao visestruko nedostojnim Hopkinsa kao glumca, pa je u filmu “Avgust" nacinio nepregledan niz pocetnickih gresaka i kreirao arhaicnu i monotonu celinu koja ima malo toga zajednickog sa opusom genijalnog ruskog pisca. Najveci deo nepodnosljive, staromodne izvestacenosti Hopkinsovog ostvarenja proistice iz savrseno pogresno podeljenih uloga i jos slabije obavljenih pripovedackih i dramaturskih zadataka, iako mane dela kakvo je “Avgust" deluju kao male i pitome u poredjenju sa idejnim i stilskim galimatijasom zatecenim u Vinterbotomovom filmu “Dobrodosli u Sarajevo".

Posebno provokativan za ovdasnji auditorijum, ovaj rad - naime - nudi jednu, zurnalisticki davno izraubovanu istinu o ratu u Bosni, nedvosmisleno, kruto i predvidljivo deleci zrtve od dzelata, ali bi cak i takav pristup bio lakse probavljiv da je Vinterbotom uspeo da stvori autorski suvislo delo, sa zaokruzenim likovima i stvarno uverljivom i tragicnom pricom. Umesto toga, “Dobrodosli u Sarajevo" histericno kombinuje dokumentarni materijal sa anegdotalnom naracijom, kao i proverene cinjenice sa poluistinama i falsifikatima, sramno robujuci stereotipnim artistickim i jos stereotipnijim medijskim predrasudama o temi u koju se upusta. Opravdano resen da ne bude sudija vec umetnik, njegov kolega Deni Bojl sagledava isti svet na drasticno drugaciji, plodotvorniji i romanticniji nacin, usled cega i njegov film “Sasvim neobican zivot" vrlo precizno demonstrira razliku izmedju prave umetnosti i Vinterbotomovog ostrascenog i nemustog pamfletizma.

Izvesno silno opterecen neverovatnim uspehom svoja prva dva ostvarenja (“Malo ubistvo..." i “Trejnspoting") i posledicnom, nametnutom rolom novog kinematografskog proroka, Bojl je mimo predvidjanja uronio u sadrzaj koji najvise podseca na idealisticke komedije Frenka Kapre, pokusavajuci i uspevajuci da reafirmise ideju nepatvorene ljubavi u jednoj bezdusnoj i teskoj epohi. Stilski inovativan i originalan koliko i njegovi prethodni radovi, brz i duhovt u skladu sa potrebama modernih gledalaca, Bojlov novi film mozda nema prizeljkivanu energicnost, eksplozivnost i autorsku revolucionarnost, ali hoce i moze da kroz nezlobivu i primamljivu zabavu razmotri mnostvo vrlo bitnih civilizacijskih dilema, i da ih potom - sledeci Bojlova znana autorska uverenja - opovrgne ili okrene naglavce.

Artisticka lutanja

Realizujuci scenario pokojnog i slavnog oca, Nik Kasavetis pak u filmu “Ona je predivna" nastavlja traganje za osnovama Dzonove genijalnosti, verovatno svestan kako se sa takvom, porodicnom opsesivnoscu neprestano krece na samoj ivici umetnickog samoubistva. Kao i u vecini ocevih filmova, ali kao i u njegovom sopstvenom, bledom debiju “Otkaci zvezde", Nik Kasavetis nas i novim filmom vodi u siromasnu i neglamuroznu Ameriku, razapetu izmedju rusevnih stanova, zagusljivih barova i olupanih automobila, i pokusava da na nov nacin ispripoveda staru filmsku pricu o jednoj zeni i dvojici muskaraca koje ona voli. “Ona je predivna" otud nije ni melodrama, a ni komedija, vec najpre ambiciozna i gorko poeticna psiholoska studija glavne junakinje, s tim sto svakovrsna glumacka preterivanja i totalna stilska neodmerenost vremenom razaraju doticni koncept i transformisu kompletan projekat u dvocasovni kurs socijalne i psihijatrijske patologije koji - zajedno sa auditorijumom - vapi za trunkom svetla na kraju ovog turobnog bioskopskog tunela.

Huanma Baho Uljoa i Klod Sabrol, dva reditelja ciji su filmovi “Izgubljena dragocenost" i “Francuski rulet" prakticno zakljucila ovogodisnji FEST, bez ikakve sumnje znatno bolje razumeju neophodnost razdvajanja umetnosti od stvarnosti. Potpisavsi svoj jubilarni, 50-ti celovecernji rad, Sabrol je dosegao dvostruko, prijatno iznenadjenje, u kojem je prvo formulisao simpaticnu, hickokovsku komediju o tandemu prevaranata, da bi je zatim simultano obojio grubim i neznim tonovima u neskrivenom nastojanju da - kao i obicno - unese nemir i provokaciju u okostalu konzumentsku rutinu. “Francuski rulet", u tom smislu, jeste delo kojem se stosta moze i mora zameriti, ali i film uz koji se bezgresno uziva, pa ce zato i konkretne primedbe na racun nedorecenosti onoga sto je Sabrol zaista hteo da ovde ucini sacekati neki adekvatniji i manje svecarski povod.

Najzad, mladi spanski reditelj Huanma Baho Uljoa, koji je vec sa ostvarenjem “Mrtva majka" postao miljenik FEST-a i domace publike, dovoljno je dugo, mudro i - kako se pokazalo - opravdano bio skrivan kao nenajavljeni gost i kao autor “filma iznenadjenja", a njegovo novo delo “Izgubljena dragocenost" nije pred prepunom salom izneverilo takav propagandni tretman. Inspirisan ludorijama Tarantina i Rodrigeza, ali i sam silno i nedvosmisleno nadaren, Uljoa u ovom duhovitom spektaklu slobodno i bez oklevanja kombinuje sve moguce zanrove i stilove, odvazno i zabavno se rugajuci citavom normalnom svetu, ali i svim svojim kolegama kojima strogost i ozbiljnost nisu pomogli da efikasnije ili studioznije od njega prodru u srz problema koji opterecuju nasu civilizaciju. Bezeci iz ocaja egzistencije u logiku crtanog filma, Uljoa je, u stvari, uspeo da nam na samom kraju FEST-a 98. vrati veru u neogranicenu moc iluzija, jos jednom razotkrivsi formulu vrhunskog bioskopskog uzivanja.