IZVESTAJ STEJT DEPARTMENTA O SPROVODJENJU LJUDSKIH PRAVA U 1997. GODINI (7.)HRVATSKA

Na poslednjim izborima vlada se sluzila zakonskim manipulacijama, zlostavljanjem i ekonomskim pritiskom kako bi kontrolisala politicke procese

Republika Hrvatska je ustavna parlamentarna demokratija sa mocnim predsednistvom. Od sticanja nezavisnosti 1991. godine, vladajuca Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) odrzala se na vlasti koristeci svoju ukopanu vecinsku poziciju kako bi opozicionim strankama uskratila mogucnost da se nadmecu na izborima pod postenim i ravnopravnim uslovima. Predsednik Franjo Tudjman, lider HDZ, u junu je ponovo izabran na drugi petogodisnji mandat, na izborima koje su posmatraci ocenili kao “fundamentalno lazirane". Predsednik upravlja kao sef drzave i komandant oruzanih snaga, predsedava uticajnim Savetom za nacionalnu odbranu i bezbednost, imenuje premijera koji vodi vladu i odobrava visoka imenovanja u vladi. Vladin uticaj ogranicava i slabi sudstvo. U .kombinaciji sa prosirenim ustavnim ovlascenjima predsednika, nadmocnom dominacijom HDZ, njenom apsolutnom kontrolom nad televizijom i trajnom koncentracijom vlasti u jednopartijskoj centralnoj vladi, ovo Hrvatsku cini nominalno demokratskim sistemom koji je u stvarnosti autoritaran.

Ministarstvo unutrasnjih poslova nadzire policiju, a Ministarstvo odbrane vojsku. Civilna opolicija nema nikakva ovlascenja nad vojnom policijom ili nad uniformisanim vojnim osobljem. Nacionalna policija je pre svega odgovorna za unutrasnju bezbednost, ali u vreme nereda Vlada moze da pozove vojsku da obezbedi sigurnost. Za spoljnu bezbednost odgovorne su i policija i vojska. Iako civilne vlasti generalno odrzavaju efikasnu kontrolu nad profesionalnim snagama bezbednosti, pojedini pripadnici policije i oruzanih snaga pocinili su krsenja ljudskih prava.

Ekonomija se polako menja u trzisno utemeljeni slobodni preduzetnicki sistem, a poljoprivreda je uglavnom u rukama privatnika. Umnozavaju se mala porodicna preduzeca, ali je industrija jos uvek velikim delom pod drzavnom kontrolom. Vladin program privatizacije bio je podvrgnut sve ucestalijim kritikama zbog toga sto su deonice u glavnim preduzecima dodeljivane onima koji su lojalni vladajucoj partiji. Iako se ekonomija donekle oporavila od velike stete koju je prouzrokovao rat iz 1991. godine, zivotni standard je ostao je ispod predratnih nivoa.

Vladin ucinak u oblasti ljudskih prava i dalje je nezadovoljavajuci, iako je u izvesnim oblastima zapazeno znacajno poboljsanje. Vlada je nastavila da dozvoljava ozbiljna krsenja, posebno kada je rec o postupanju prema etnickim Srbima. Vlada jos uvek nije ustanovila odgovarajucu civilnu vlast u nekada okupiranim teritorijama (Krajina i Zapadna Slavonija), a policija je bila nespremna ili nesposobna da preduzme efikasnu akciju protiv kriminalnih aktivnosti pocinjenih protiv Srba. Pljackanja i pretnje bili su uobicajeni. Jos uvek dolazi do prebijanja i ubistava, iako ne tako cesto kao u proslosti. Reakcija policije cesto je bila ravnodusna, a Vlada je preduzela malo ili nimalo napora da otkrije, ispita i kazni one koji su odgovorni za takve slucajeve. Slucajevi zloupotreba iz 1995. godine, u kojima su zrtve bile gotovo iskljucivo etnicki Srbi, uglavnom jos uvek nisu reseni.

Prema pouzdanim izvestajima, policija povremeno prebija osobe. Vlada ne postuje uvek odgovarajucu proceduru hapsenja i pritvaranja. Sudski sistem je podvrgnut izvrsnom uticaju, a Vlada je uklonila sudije i drzavne tuzioce koji su dovodili pod sumnju nezavisnost sudstva. Sudovi su optereceni ogromnim brojem zaostalih slucajeva i gradjanima ponekad onemogucavaju postene procese.

Iako Ustav i zakoni generalno predvidjaju siroku skalu ljudskih prava, Vlada je u praksi nastavila da sprovodi zakon na diskriminatorski nacin. Vlada se okomila na slobodu stampe i koristila je sudove i administrativna tela da bi selektivno zatvorila ili ogranicila listove i radio stanice koje su je kritikovale. Zastrasivanje od strane Vlade podstaklo je autocenzuru medju novinarima. Vlada je primenila odredbe Krivicnog zakona koje su joj omogucile da krivicno goni one koji su u stampi uvredili visoke zvanicnike ili davali izjave koje bi mogle da prouzrokuju javnu nestabilnost (povremeno jednostrano definisane kako bi omogucile sudsku akciju protiv misljenja koja nisu po volji vladajuce stranke). Pravo na udruzivanje ograniceno je novim zakonom koji je donet u junu. Vlada je na dva izbora ozbiljno pogazila pravo gradjana da slobodno promene svoju vladu, svojom gotovo apsolutnom kontrolom nad elektronskim medijima. Vlada se takodje sluzila zakonskim manipulisanjem, zlostavljanjem i ekonomskim pritiskom kako bi kontrolisala politicki proces.

Iako je ostvaren znacajan napredak u obezbedjivanju dokumenata o drzavljanstvu etnickim Srbima iz Istocne Slavonije, poslednje preostale srpske enklave, Vlada je odbila da dopusti etnickim Srbima - koji su izbegli iz Hrvatske tokom vojnog konflikta 1995. godine - da se vrate ili da glasaju, prakticno proterujuci ili lisavajuci gradjanskog prava najmanje 180.000 ljudi. Iako manje nego proteklih godina, vojne i policijske snage nastavile su da sprovode prisilna proterivanja, sto je suprotno od javno proklamovane politike Vlade. Takodje, lokalni zvanicnici dopustili su etnickim Hrvatima, izbeglicama iz Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore, da prisvoje imovinu etnickih Srba. Kada je rec o saradnji vlasti sa medjunarodnim organizacijama za ljudska prava i posmatrackim organizacijama ucinak je raznolik.

Nasilje prema zenama i njihova diskriminacija i dalje je problem. Uobicajena je administrativna diskriminacija etnickih Srba i onih koji nisu clanovi vladajuce stranke u sudstvu, stambenoj politici i zaposljavanju. Zbili su se izolovani incidenti ubistava i nasilja mafije koji su etnicki motivisani. Romi su takodje suoceni sa diskriminacijom. Prelazna administracija Ujedinjenih nacija u Istocnoj Slavoniji (UNTAES) sprovodila je izvrsnu vlast u regionu do 15. januara, kada je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija zakljucio da je postignut dovoljan napredak u reintegraciji i okoncao njen mandat. Vlada je do avgusta obezbedila dokumente o drzavljanstvu za vise od 145.000 etnickih Srba u regionu, od kojih znacajan broj cine hrvatski Srbi koji su sada izbeglice u Saveznoj Republici Jugoslaviji (“SRJ") i Bosni i Hercegovini i koji su presli poroznu granicu sa Jugoslavijom da bi podneli prijave za dobijanje dokumenata. Vlada je izdala ugovore o zaposljavanju za Srbe koji rade u preduzecima i javnim sluzbama reintegrisanim u hrvatski sistem, cime je povecala poverenje lokalnih Srba kada je rec o njihovoj buducnosti u regionu. Izbori za lokalnu vladu i gornji dom parlamenta su odrzani u aprilu, a predsednicki u junu, simultano u regionu i u preostalom delu Hrvatske. U tela lokalne vlade izabran je znacajan broj predstavnika etnickih Srba. Iako su pripadnici policije ostali pod kontrolom UNTAES, oni su vremenom bili sve vise povezivani sa Ministarstvom unutrasnjih poslova. Nakon izbora u aprilu, za pomocnika ministra unutrasnjih poslova imenovan je etnicki Srbin. Od svega je najznacajnije to da je oko 8.000 hrvatskih Srba napustilo region UNTAES do septembra i uputilo se svojim kucama u drugim delovima Hrvatske, dok se priblizno 1.500 Hrvata vratilo u svoje domove u Istocnoj Slavoniji. Znacajno se povecala sveukupna sloboda ulaska i izlaska iz regiona UNTAES-a.

Iako su visoki zvanicnici vlade bili kooperativni, pojedini vladini zvanicnici i lokalne kancelarije odbijali su da sprovedu direktive centralne vlade. Poboljsani pristup dunavskom regionu doveo je do veceg broja incidenata zlostavljanja etnickih Srba u regionu od strane etnickih Hrvata, iako je broj tih incidenata mali kada se uporedi sa velikim brojem ljudi koji dolaze i odlaze. Znacajan broj ovih incidenata zlostavljanja pocinjen je od strane hrvatskih pripadnika Prelaznih policijskih snaga ili lokalnih hrvatskih zvanicnika. Etnicki Hrvati iz redova prelazne policije povremeno su bili pristrasni u postupanju prema etnickim Srbima u regionu.

Pomake u oblasti ljudskih prava ukljucuju septembarska ratifikacija Evropske konvencije o ljudskim pravima, vidljivo ubrzanje u povratku interno raseljenih Srba u njihove bivse domove na teritoriji pod kontrolom Vlade i donosenje zakona koji dozvoljava osnovno obrazovanje na jezicima manjina. Uz sve to, sudovi su krajem godine izvrsili reviziju nekih diskriminatorskih delova zakona, kojima je prakticno eksproprisana imovina mnogih manjinskih Srba izbeglih iz Hrvatske 1995. godine, ali jos uvek ne postoji efikasan mehanizam na osnovu kojeg bi srpski vlasnici mogli da povrate svoju imovinu.

Cineci veliki korak, Hrvatska je u oktobru omogucila isporuku 10 bosanskih Hrvata koji su optuzeni za ratne zlocine od strane Haskog medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju (ICTY), ukljucujuci i najtrazenijeg, Darija Kordica. Vlada se u oktobru takodje obavezala na plan prema kojem treba da informise ICTY o novim slucajevima, interesantnim za Haski tribunal.

Ipak, i pored ovih vrlo pozitivnih pomaka, sveukupna saradnja Hrvatske sa Tribunalom ostala je neujednacena. Do drugih isporuka dolazilo je samo pod medjunarodnim pritiskom, predlozeni plan i dalje nije primenjen, a do septembra nije ucinjen nikakav napredak u predaji dokumenata koji bi mogli da pomognu u sudjenjima etnickim Hrvatima koji se nalaze u pritvoru u Hagu.

(Nezvanicni prevod uvodnog zbirnog pregleda Izvestaja o sprovodjenju ljudskih prava u Hrvatskoj 1997 godine.)

(Sutra: Stanje ljudskih prava u BiH)