Knjizevni izlog
Olga Moskovljevic:
Aleksandar Veliki i ja, Gutenbergova galaksija, Beograd, 1997.
U predgovoru knjizi autorka kaze: "Ali tek kada sam prvi put stupila na tle
Grcke, osetila sam onu neopisivu radost koju covek oseca kada se vrati u svoju
otadzbinu", objasnivsi time uzrok nastanka ovog zanimljivog putopisa. Uspesno
povezujuci svoje poznavanje entologije, istorije i umetnosti s izuzetnim darom da
zapazi, izrazi boje, mirise, promene intenziteta svetlosti, atmosfere i odnosa
starosedelaca i turista, Olga Moskovljevic se s lakocom krece putevima helenskih
zemalja sledeci trag Aleksandra Makedonskog od Pele, preko grckih ostrva i
Bergama do prastarog Efesa, pa dolinom Menderasa do Pamukalea u Turskoj.
Navodeci sve mitove stare Grcke koji svoje korene imaju u tlu kojim se krece,
autorka ne propusta da isprica o svim susretima i usputnim razgovorima, dovodeci
ih u vezu sa tradicijom, a u dodirima starog i novog otkriva tonove dionizijskih
svecanosti. Knjiga je ilustrovana fotografijama u boji.
Pavlos Matesis:
"Drevan od postanja dana", Stubovi kulture, Beograd, 1998.
Sta se dogodi kada covek, nezadovoljan svojim, nastoji da im pridoda bozje moci?
Da li moze, a u kojoj meri hoce da se odupre privlacnim silama zla? Cudom,
stvarnim i mogucim, verom, granicama ljudske spoznaje i pohlepom, oholoscu i
tastinom bez granica, bavi se Pavlos Matesis u svom najnovijem romanu Drevan od
postanja dana. Matesis je izvanredan demistifikator ljudske stvarnosti i nacina na
koji covek funkcionise kada mu se pricini da je u prilici da se izdigne iz
proseka i uzleti iz svakodnevice, gubeci svaki kriterijum za dobro i zlo i sve
karakteristike covecnosti. Likovi Jeliseja i Zagrosa (poput djavola i njegovog
sluge) nose u sebi zlo kojem se klanjaju zeljni cuda, nesrecni bez vere,
koristoljubivi, histericni, ludi od umisljenosti... Situacije u koje ih Matesis
stavlja fantasticne su po svojoj formi, ali su forme ljudskih karaktera surovo
istinite u svom ispoljavanju. Vreme radnje Drevan od postanja dana je drevno koliko
i covekovca potreba da porobi i kontrolise duh bliznjeg, bez ljubavi. Nesreca je
ljudska sto to vreme nije proslo, vec je pre podsecanje na buducnost i poslednji
dan.
Julija Kristeva:
"Nove dusevne bolesti", OKTOIH, Podgorica
Podeljena u cetiri celine (Klinika, Istorija, esej o Autobiografiji Frojdove
saradnice Helen Dojc i esej Vreme zena), knjiga Nove dusevne bolesti u prvom svom
delu tretira problem savremenog coveka u odnosu prema svetu kao proizvodu i
proizvodjacu samog tog coveka. Da li je covek istrazujuci, otkrivajuci,
napredujuci i proizvodeci upao u rupu koju je sam iskopao? Kako stati sa
ukopavanjem dok je jos moguce iz jame izaci uz pomoc psihoanaliticara? I da li se
savremena psihoanaliza razvijala jednakom brzinom kojom se povecavao broj novih
i nepoznatih simptoma bolesti duse? Savremen covek, kaze Kristeva, u opasnosti
je da prevazidje "metafizicki nemir" i "zapitanost nad smislom". S druge strane,
ta opasnost ustukne pred opasnoscu koju dusa tesko podnosi: racionalne i
seksualne teskoce, somatski simptomi, nemogucnost coveka da se izrazi,
nelagodnost, histerija, opsesivnost, inhibicija narcizam... Kristeva postavlja i
daje odgovore na pitanje "cemu psihoanaliticari u nepriznatom oskudnom vremenu?",
zastupajuci tezu da je svako lecenje jedinstveno koliko i jedinka sa svojom
bolescu i da je osnovni problem savremene psihoanalize u oskudici simbolickih
predstava novonastalih "bolesti duse".
U Istoriji Kristeva se bavi analizom tekstova Biblije, Rusoa, Didroa, Dzojsa,
Dostojevskog, Gospodje de Stal, Gombrovica...
Poslednji esej u knjizi - Vreme zena - analiza je tri faze feministickog pokreta i
znacaj feminizma za mesto zene danas u socio-politickom i kulturnom zivotu.
Kristeva kritikuje borbu za jednakost kojom ova jednakost nije izvojevana ali je
zato zena izgubila u toj borbi polozaj koji je imala samom posebnoscu zenskog
bica i simbolickom razlikom od "onog drugog".
Nove dusevne bolesti nije samo strucna vec "aktuelna i misaona knjiga cije citanje
moze biti tesko, izazovno i visestruko korisno" (iz predgovora M. i Z.
Martinovic).
Veselin Markovic:
"Sta propuste oni koji umru u snu", Beografiti, Beograd, 1997.
Oni koji umru u snu propuste da spoznaju razlicitosti, da izrone iz svog, pa
zarone u novi svet, propuste da imaju i poveruju svom predosecaju, da osete da
jos uvek imaju pratioca, i onda kada su vec sasvim sigurni da ih je odneo sedmi
talas... Propuste da se sledeceg dana probude zeljni da krenu putem svile i
otkriju neke nove topografije. Perpetuum mobile. Mi razliciti, Izranjanje, Novi
svet, Predosecaj, Prostori, Pratioci, Sedmi talas. Sledeceg dana, Put svile,
Topografije, naslovi su nekih cetrnaest prica objavljenih u drugom izdanju zbirke
"Sta propuste oni koji umru u snu". Zbirke koja na cudan ali blizak nacin govori
o strahovima, prvim iskustvima, secanjima koja struje razlicitim nivoima svesti,
snovima, prijateljstvu, ljubavi, smrti... Cesto na granici apsurda, pripovetke
Veselina Markovica otkrivaju o coveku nesto vise od onoga je sam sebi spreman da
prizna, ili sto mozda nije u stanju da primeti, shvati pa objasni, niti da
dosanja, jer... umre onako kako je i ziveo. U snu.
Ljubica Arsic:
"Cuvari kazacke ivice", Radio B92, Beograd, 1997.
Cuvari kazacke ivice je zapravo saga o zivotu-sagu. O postojanju kao beskonacnom
nizu prepletenih niti koje se ukrstaju, teku paralelno do u beskraj, da bi se,
kada su vec svi zaboravili da su krenule sa istog mesta, dotakle, uvezale u cvor
i promenile tok jednog zivota, zivota jednog grada, jedne zemlje, istorije...
Sinhronicitet kao cinjenica koja se uvek gubi iz vida razumu kojim se covek sluzi
da razresi konkretne situacije - povoljne i nepovoljne, tek negde potvrdi sebe kao
proces koji tece, a koji, kada ne moze a da ga ne vidi, razum protumaci kao cudo
pa opet zboravi da je deo tog procesa sve dok ga isti ne podseti pismom, notom,
mirisom, sarom, kaplju krvi... Uzimajuci za osnovu svog romana "najlepsi" kazak
(vrsta nomadskog tepiha koji prave stanovnici sa Kavkaza) "na svetu", Ljubica
Arsic po njemu posipa i preplice ljude i dogadjaje, vere i nacije, srecne brakove i
nesrecne ljubavnike, uporne i stalozene suprotstavlja nesigurnima, povezuje
Beograd sa Kavkazom, Rusiju sa Belgijom, nadu, strahove i iscekivanja pretace u
ispunjenje, razreenje, smrt... Jednostavnim pripovedackim postupkom autorka uspeva
da popravi ostecenje na kazaku dokazavsi da nista nije nemoguce, da sve tece i da
je tokove ponekad nemoguce kontrolisati i da im se treba prepustiti, ostavljajuci
citaocu otvoren put da po istom tepihu gazi, da ga haba i uzdize, kvari i
popravlja. Da napravi svoj i cuvajuci njegove ivice cuva nesigurne ivice svog
postojanja.
|
