Sudbina proganjanih

(Marko Kljajic: "Kako je umirao moj narod", "Hrid", Subotica, 1996)

Mihal Ramac

Jos mnogo godina ce se pisati hronike najnovijeg rata, tuzne i strasne hronike ubijanja, razaranja i zatiranja tudjih tragova. Ginulo se i stradalo ne samo u ratnim podrucjima, vec i tamo gde rata, zvanicno, nije bilo. Knjiga "Kako je umirao moj narod", Marka Kljajica (1950), katolickog svestenika iz Petrovaradina, znacajno je svedocanstvo o zbivanjima u zemlji koja je, na recima, uvek bila za mir i ravnopravnost gradjana. Na vise od 450 stranica, uz nekoliko stotina fotografija te faksimila brojnih drzavnih i crkvenih dokumenata i isecaka iz stampe, autor pise o drami sremskih Hrvata od 1991. do 1996. godine.

Pisana s novinarskom strascu i pesnickim zanosom, satkana od niza izvestaja, reportaza i dnevnih zapisa, ova knjiga ce verovatno biti najvise trazena izvan granica Jugoslavije - tamo gde su se raselili vojvodjanski Hrvati, kaznjeni zbog tudjih krivica. Znajuci da suvi podaci mogu da budu recitiji od najuzbudljivijih opisa, Kljajic navodi kompletne poimenicne spiskove iseljenih iz svakog mesta. Buduci istoricari i istrazivaci migracionih kretanja na ovim prostorima sigurno ce najznacajnijim delom ove knjige smatrati upravo statisticke tablice. Drugi ce, pak, s posebnim uzbudjenjem citati stranice koje ce ih podsecati na zavicaj u kom su jednog trenutka postali nepozeljni. Treci ce se, mozda cuditi da se tako nesto desavalo u zemlji u kojoj oni i dalje mirno zive, dok ce cetvrti besno reci da iseljavanje i nije najgore sto je moglo da snadje hiljade sremskih Hrvata. Ova knjiga izazivace razlicite sudove, ali je nesporno da je njeno objavljivanje hrabar cin.

Veci deo tekstova proteklih godina objavljen je u jugoslovenskoj ili, cesce, hrvatskoj stampi. Medjutim, skupljeni u jednoj celini oni deluju mnogo snaznije Kljajic nije smireni posmatrac, vec ucesnik drame o kojoj pise. I on je proglasavan ustasom, i njegov dom je napadan i ruzen parolama mrznje, uvek od strane nepoznatih ili, eventualno, maloletnih odnosno neuracunljivih pocinilaca. Isto to desavalo se u Hrtkovcima, Rumi, Sotu, Kukujevcima, Gibarcu, Vasici, Golubincima, Beski, Novom Slankamenu i drugim mestima. Drzava je, po pravilu, pravila zapisnike i slegala ramenima, doprinoseci time ubedljivosti i efikasnosti zastrasivanja, ciji krajnji cilj je bilo etnicko ciscenje. U kojoj meri je ono bilo efikasno govori podatak da je samo do avgusta 1996. iz sremskih sela i gradova otislo oko 15 hiljada Hrvata. Onda je dosla "Oluja", novi talas izbeglica iz Hrvatske i novo proterivanje gradjana Srbije hrvatske nacionalnosti.

Od bezbroj dokumenata objavljenih u ovoj knjizi nasumice biramo samo dva. Prvi tekst iz novosadskog "Dnevnika" od 21. febuara 1991. u kom se tvrdi da je petrovaradinskim Hrvatima "podeljeno preko 250 'kalasnjikova' sa municijom". I da nije bilo drugih pritisaka, ovakva tvrdnja, nikad dokazana ali ni javno opovrgnuta, bila bi dovoljna da nekoliko stotina porodica trazi novu domovinu. Drugi primer je sarkasticno pismo direktora Zavoda za zastitu spomenika iz Sremske Mitrovice mesnom zupnom uredu, u kom se od primaoca zahteva da odmah skine daske kojima su spolja zakovani porazbijani prozori. Jer, tvrdio je brizni zastitar, daske "predstavljaju ruglo na zgradi koja je proglasena za nepokretno kulturno dobro".

Pored iscrpne hronologije ratnih zbivanja u dvadesetak sremskih gradova i sela, pri cemu je prvenstvo dato napadima na crkvene objekte i rusenjima crkava, autor daje i kratki istorijat pojedinih mesta, napose crkvenog zivota u njima.

Na naslovnoj stranici nalazi se slika beogradskog umetnika Ratomira Gligorijevica - parafraza Belog andjela, koji ima lik predednika Srbije iz ratnih godina, a medju prilozima treba spomenuti i Kljajiceve stihove iz zbirke "U istini treceg dana", objavljene 1994. godine.

Mada je pisana kao licno svedocanstvo, sto ce reci bez istoriografskih ambicija, knjiga Marka Kljajica, pre svega izvori koje ona navodi ili na koje ukazuje, spada u ona ostvarenja bez kojih se nece moci pisati istorija ovih prostora.