SRPSKI NACIONALNI INTERES I DEJTONSKI SPORAZUM

Posle cetiri godine rata cinilo se da ce Dejtonski sporazum oznaciti trenutak opstenacionalnog otreznjenja. Umesto da Dejton bude prihvacen kao cas suocavanja s dugorocnim zabludama naopake (nacionalne) politike, sve je vise znakova da se ciljevi te politike ne smatraju napustenim nego, privremeno, zapustenim

Branislav Milosevic

Onih novembarskih dana 1995. godine, kad se jos uvek nije znalo hoce li se pregovori u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson, kraj Dejtona, Ohajo, zavrsiti sporazumom ili razlazom zaracenih strana, po Beogradu se poceo pricati sledeci vic: kao, tadasnji predsednik Srbije poslao iz Dejtona telegram svojoj supruzi u kojem stoji: "Ja sam ovde prodao zemlju, ti pazi tamo na stoku".

Cinjenica da je potistena javnost u Srbiji docekala jedan istorijski dogadjaj vicom, bila je najbolji znak da je mir poceo, odnosno da se rat nece nastaviti. U taj vic, pored efektnog komentara o porodicnom karakteru vlasti u Srbiji, ugradjena je i sazeta ocena upravo potpisanog sporazuma: predsednik Srbije prodao je srpsku zemlju, to ce reci, deo Bosne, a na vlastoljubivoj gospodarici je da pripazi da 'stoka', tj. narod, ne gundja previse i ne kaze prebrzo ono sto svi mislimo: da je Bosna, i posle Dejtona, ostala srpska, kao sto je bila odvajkada.

Posle cetiri godine rata cinilo se, ipak, da ce Dejtonski sporazum oznaciti trenutak opstenacionalnog otreznjenja, da ce vlast i opozicija, nacionalna politicka i duhovna elita shvatiti da srpski narod u Dejtonu nije izgubio nista sto mu je autenticno pripadalo. Bilo nas je, u zemlji, ali i izvan nje, koji smo verovali da ce nacionalna elita uciniti napor da Dejton bude prihvacen kao cas suocavanja s dugorocnim zabludama naopake (nacionalne) politike, koja je, vremenom, postala deo aktivne i razorne mitomanske svesti nasih savremenika. Verovali smo, jednom recju, da ce Dejton prizvati pameti ili razvlastiti, jednom zauvek, one sto su sebi stavili u zadatak da stite srpski narod od naroda koji ga okruzuju i da mu odredjuju nacionalni interes i istorijske i moralne precice koje ga, navodno, vode ostvarenju tog interesa. Pokazalo se, medjutim, da mi, koji smo tako mislili, odrzavamo veze s nekim virtuelnim narodom, a da onaj 'pravi' narod i njegovi pastiri u mantiji, uniformi ili u civilu, duboko veruju kako oni ciljevi koji su ih uveli u rat ne smeju biti napusteni nego, u najgorem slucaju, privremeno zapusteni. Srpski (i hrvatski) nacionalisti resili su da opstrukcijama zamore medjunarodnu zajednicu i da, polako, ispotiha, postignu ono sto su, isprva, pomislili da mogu postici oruzjem i silom: da Bosna ( i Hercegovina) bude podeljena i mirna, a Srbija (i Hrvatska) - velika. Posle krvavog iskustva na Balkanu, sustinu nacionalizma moguce je izraziti obrnutom Klauzevicovom formulom, po kojoj bi nacionalizam bio produzetak rata drugim sredstvima.

Nacionalni interes i zla vremena

Kad je o Srbiji rec, vazno je uociti i obrnutu vezu: da je srpski nacionalni interes, onako kako je skiciran u poznatom Memorandumu SANU (1986) i nesto blize odredjen u Nacrtu deklaracije o nacionalnom jedinstvu (1991), kao i u mnogobrojnim izjavama istaknutih politickih (pozicionih i opozicionih), javnih i kulturnih licnosti, tokom poslednje decenije, zahtevao rezim autoritarnog tipa koji bi taj interes pokusao ostvariti. Previdjanje ove veze je, s jedne strane, razlog i opravdanje za jadikovke nad sudbinom demokratije u Srbiji, a s druge strane je to previdjanje posledica sirokog i relativno stabilnog konsenzusa unutar nacionalne politicke i duhovne elite, po kojem nisu sporni vrednosti i principi na kojima se nacionalni interes temelji ili od kojih se on sastoji, nego su nepovoljne lokalne i globalne prilike da se on ostvari.

Od dolaska rezima tzv. antibirokratske revolucije na vlast u Srbiji (jesen 1987. godine), predstavnici nacionalne duhovne elite su, gotovo u svakoj prilici u kojoj bi razmatrali stanje nacije, naglasavali potrebu za izradom "novog" nacionalnog programa. "Novost" tog nacionalnog programa imala se ogledati u redefiniciji odnosa srpske drzave prema jugoslovenskoj federaciji, odnosno prema buducim drzavama susednih naroda, u slucaju da se federacija raspadne. U jednom intervjuu iz 1990. godine, akademik Antonije Isakovic kaze da je nesreca njegovog naroda sto nema nacionalni program, da je "osnovna stvar" da se taj program napravi, a da za to "dobru osnovu pruzaju ove ideje na osnovu kojih se proletos kod nas narod pokrenuo, u Milosevicevim govorima ima veoma bitnih momenata".

Cuveni Memorandum SANU, za koji njegovi autori i danas tvrde da je ostao "nezavrsen", iako se njegova zvanicna verzija, koju je Predsednistvo SANU objavilo 1995. godine, ni u cemu ne razlikuje od teksta koji je bio izlozen zestokoj kritici u vreme svog pojavljivanja (1986), ne moze se smatrati "novim" nacionalnim programom. Ovaj tekst je, u najboljem slucaju, dao opste naznake za izradu takvog programa, a politicka sustina tih naznaka bila je sadrzana u tezi da Srbija i srpski narod, kao istorijski tvorci jugoslovenske zajednice naroda, ne mogu biti zadovoljni svojim statusom u toj zajednici.

Argumenti nezadovoljstva srpske nacionalne elite bili su takvi da su bila moguca samo dva resenja: temeljno preuredjenje jugoslovenske federacije, posle kojeg bi "neravnopravna" Srbija postala nesto ravnopravnija od ostalih jugoslovenskih republika ili raspad federacije. Ova alternativa i njene krajnje posledice bile su bez uvijanja predocene jugoslovenskoj i svetskoj javnosti, na Kosovu polju 1989. godine, kada je tadasnji predsednik Srbije, pred milionskim (televizijskim) auditorijumom, rekao da, u borbi za ravnopravnost Srbije, "ni oruzane bitke nisu iskljucene".

Uz obilatu i svestranu podrsku nacionalne elite, politicki vrh Srbije zastupao je tih godina veoma jednostavnu doktrinu srpskog nacionalnog interesa: Srbima je Jugoslavija potrebna kao zajednicka drzava srpskog i ostalih jugoslovenskih naroda, ako se ta drzava raspadne, srpski narod mora biti drzavotvoran u novostvorenim drzavama, drugim recima, Srbi moraju imati svoje drzave unutar Hrvatske i Bosne i Hercegovine jer oni ne mogu biti nacionalna manjina u drzavama koje su nastale raspadom zajednicke drzave, Jugoslavije, koju su stvorili Srbi.

Ova doktrina bila je rezultat istorijskog sazrevanja srpskog nacionalistickog, pevanja i misljenja. Od samog stvaranja Jugoslavije 1918. godine, srpski nacionalisti su zajednicku drzavu shvatali kao drzavu srpskog naroda ("Srbija i njena Jugoslavija", pisao je jedan srpski nacionalista uoci Drugog svetskog rata), u kojoj zive i drugi juznoslovenski (i neslovenski) narodi. Autori Memoranduma SANU, kao autenticni bastinici ovog nasledja, oziveli su ideje o zapostavljenosti i neravnopravnosti Srbije u Jugoslaviji, a novi nacionalni vodja, u liku S. Milosevica, prihvatio se istorijskog zadatka da ovu nepravdu ispravi. Oruzane bitke u Jugoslaviji ne samo da vise nisu bile iskljucene, nego su postale gotovo neizbezne. Na takav zakljucak navodi i jedna, danas gotovo zaboravljena epizoda iz politickog zivota Srbije, s pocetka 1991. godine. Rec je o osnivanju srpskog nacionalnog saveta i o nastanku deklaracije o srpskom nacionalnom jedinstvu.

"Sloga iznad uma i pameti"

Predlog o osnivanjusSaveta potekao je od tadasnjeg predsednika Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini Radovana Karadzica. U sastavu ovog tela trebalo je da budu predstavnici srpskih politickih stranaka, najuglednijih nacionalnih institucija i korifeji integralnog srpstva, uz ciju prethodnu saglasnost je, sudeci po jednodusnoj podrsci, ovaj predlog i obelodanjen.

Vlast je, u najtezem trenutku za sebe, uspela da nametne zajednicku temu opoziciji i svim ostalim nacionalnim ciniocima - ugrozenost srpskog naroda - i da ih sve ujedini oko ove teme. Naizgled nepomirljivi politicki protivnici, vlast i opozicija su se pokazali kao slozni saradnici u "nacionalnom interesu". "Sloga iznad uma i pameti", apsurdni apel uspaljene nacionalne strasti, upucen s jednog politickog skupa, odrzanog uoci prvih visestranackih izbora, u jesen l990. godine, u manastiru Gracanici, na Kosovu, kao da je, iznenada, iskreno bio prihvacen. Odjednom se potvrdilo ono sto su tek poneki naslucivali: da su razlike izmedju srpske opozicije i vlasti u nacionalnoj politici ponajvise retoricke, a u pogledu ciljeva kojima teze - graduelne, a ne principijelne.

Jedan od lidera tada jedinstvene Demokratske strank, Zoran Djindjic, osetio je i sam potrebu da objasni ovaj, pokazalo se u vremenima koja ce doci, salto mortale srpske opozicije: "Mislim da se kod osnivanja srpskog nacionalnog saveta ne radi o popustanju ni na strani vlasti, ni na strani opozicije. Ucinjeno je ono sto je odavno trebalo uciniti. Iz medjustranackih konfrontacija izuzeto je ono sto i inace ne bi trebalo i ne bi smelo da bude svakodnevno instrumentalizovano. A to je - nacionalni interes".

Koliko je veliki interes vlasti bio da svoju opoziciju instrumentalizuje u odbrani nacionalnog interesa, odnosno sopstvenog samoodrzanja, svedoci i cinjenica da je Djindjicu omoguceno da svoja razmisljanja izlozi u listu "Politika". Tu privilegiju ce pripadnici opozicije u Srbiji imati uvek kad budu imali sta da kazu u prilog vlasti.

Opasna pojednostavljenja

Nije cudno sto su se autoridDeklaracije potrudili da njihovo delo sto pre padne u zaborav. Deklaracija je, zaista, jedinstven dokument o netrpeljivosti srpske nacionalne elite prema ostalim jugoslovenskim narodima, napisan ultimativnim tonom koji ne ostavlja prostor za politicke dogovore. Od prvog clana, u kojem se tvrdi da je "srpski narod jedinstven, suveren i drzavotvoran na svojim istorijskim i etnickim teritorijama u Jugoslaviji", do clana 11, u kojem se preti da " nasilje i napad na bilo koji deo srpskog naroda, na bilo kojem delu jugoslovenske teritorije, smatrace se nasiljem i napadom na celokupni srpski narod", Deklaracijom provejava uverenje njenih autora da je kucnuo istorijski cas ostvarenja izvornog srpskog nacionalnog interesa - prosirenja srpske drzave u okvirima Jugoslavije ili stvaranja neke druge drzave srpskog naroda koja bi se mogla zvati, recimo, Velika Srbija. U clanu 6 kaze se, na primer, da ce "jedinstvo srpskog naroda (biti) osnova politickog zahteva da srpski narod zivi u jednoj drzavi", a u clanu 8 se istice da "u preuredjenju Jugoslavije, srpski narod, na onim teritorijama van Republike Srbije gde cini vecinu, suvereno odlucuje u kojoj ce i kakvoj drzavi ziveti".

Ovako odlucnoj saglasnosti o ostrim uslovima zajednickog zivota sa Srbima morala je prethoditi procena vlasti, opozicije i nacionalne elite u Srbiji da su jugoslovenske politicke strukture nemocne i nevoljne da im se suprotstave u hitnoj realizaciji srpskog nacionalnog interesa. Iz ove procene izvucen je tragicno lakomislen zakljucak da ce i nacionalne elite ostalih jugoslovenskih naroda pristati da Srbi, uz pomoc Jugoslovenske narodne armije, stvore drzavu koja bitno premasuje njihova istorijska prava, ali zato vitalno ugrozava prava i interese ostalih jugoslovenskih naroda.

Identitet i nacionalni interes

Zaostalost i nerazvijenost srpskog drustva moguce je, pored ostalog, uociti i u nesposobnosti nacionalne politicke i duhovne elite da, oslobodjena mitskih obrazaca i iz njih izvedenih politickih fikcija, razmislja o nacionalnom identitetu. "Moramo znati ko smo", pise profesor Hantington u svom eseju "Erozija americkog nacionalnog interesa", "pre nego sto mozemo znati sta su nasi interesi". Srpska nacionalna elita je problem nacionalnog identiteta grubo pojednostavila: u njihovoj interpretaciji postalo je jedino vazno da drugi znaju sta mi mislimo ko smo. Nacionalni identitet postao je propagandna floskula koja ne doprinosi samorazumevanju nacije, nego eksternoj legitimizaciji njenih nacionalnih interesa.

Profesor Hantington u pomenutom tekstu navodi niz vrednosti i principa koji cine americki nacionalni identitet: slobodu, jednakost, demokratiju, ustavnost, liberalizam, ogranicenu vlast, privatno preduzetnistvo. Srpski nacionalni identitet konstituisan je, gotovo u potpunosti, izvan ove vrednosne ravni. On se iscrpljuje u poistovecivanju mita i istorije, naroda i drzave, drzave i drustva, uz pretpostavku da su sadrzaj nacionalnog mita i nacela pravoslavlja neiscrpni rezervoar etickih vrednosti i uputstava za uredjenje zivota u nacionalnoj drzavi. Preplitanje mita i istorije, politicke realnosti i pozeljnih politickih fikcija, u pokusajima da se odrede nacionalni identitet i interes, nije samo rezultat patriotske egzaltacije i njome motivisane pristrasnosti. U pitanju je trajni nedostatak bogatije vrednosne matrice unutar kulturnog nasledja, prema kojoj bi se oblikovao nacionalni identitet. Sloboda, nacionalno jedinstvo, nacionalna drzava predstavljaju "sveto trojstvo" nacionalnog interesa kojim je srpski narod, od strane svojih (samo)ovlascenih tumaca, opisan kao zakasnela moderna nacija u nastajanju.

Sukob nadleznosti

Nacionalni interes koji mobilise ogromne materijalne i politicke potencijale medjunarodne zajednice u prilog svom osujecenju, zasluzivao bi, u najmanju ruku, da bude temeljno preispitan. Od Dejtona naovamo, u Srbiji i izvan nje, postojala su ocekivanja da ce biti uskraceno poverenje gradjana rezimu koji je tako cvrsto i, moze se bez patetike reci, tako krvavo, povezao svoju sudbinu s ostvarenjem takvog nacionalnog interesa. Medjutim, manevrisuci u prostoru izmedju implementacije i opstrukcije Dejtonskog sporazuma, rezim Slobodana Milosevica ulozio je napor da svojim pristalicama stavi do znanja kako neprestano drzi otvorenom opciju ujedinjavanja "svih srpskih zemalja", odnosno kako je i sam vodja i dalje ostao privrzen pocetnom cilju koji ga je ucinio nacionalnim drzavnikom par excellance. Samom cinjenicom da je S. Milosevic jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma i da implementacija sporazuma zavisi, u krajnjoj liniji, od stabilnosti autoritarne vladavine u Srbiji, stvoren je opasan sukob nadleznosti u implementaciji ovog sporazuma. Unutrasnju stabilnost Milosevicevog rezima odrzava, izmedju ostalog, i istrajavanje na ostvarenju jedinstvene srpske drzave koja je, opet, u direktnoj koliziji s jednim od strateskih ciljeva Sporazuma.

Ova protivrecnost se tesko moze prevladati politickim kompromisima s Milosevicevim rezimom. Unapredjivanje palikuce od zanata u vatrogasca od poverenja medjunarodne zajednice nije dalo gotovo nikakve rezultate. Opomena u vidu tzv. spoljnjeg zida sankcija, koji deluje pogubnije na srpsko-crnogorsku privredu i drustvo od "pravih" sankcija, jer se ne moze "preskociti" svercom i ostalim vestinama kriminalizovane ekonomije, rezim S. Milosevica je, uz pomoc svog propagandnog aparata pretvorio, paradoksalno, u novu legitimaciju svoje vlasti: on sada stiti svoj narod od zavere medjunarodne zajednice i od njenih, navodno neobrazlozenih hirova i izliva mrznje. Dejton je medju "najboljim" Srbima postao simbol ponizenja, kao sto je Versaj bio medju Nemcima posle Prvog svetskog rata.

Razresenje ove protivrecnosti moguce je, eventualno, u perspektivi snazenja emancipovane elite u Srbiji koja bi morala posedovati snagu da izvrsi temeljnu reviziju nacionalnog interesa i, u tom smslu, da revidira i aktuelnu 'sliku neprijatelja' u liku medjunarodne zajednice. To je dugotrajan proces za koji, u ovom casu, nema dovoljno intelektualnih, moralnih i politickih pretpostavki.