Djordje Balasevic; o utiscima iz Sarajeva i novoj pesmi

Rat je trajao koliko je potrebno da svi ludaci dobiju sansu. Sada je dosao red na nas da sastavljamo pokidane konce. Znam da ce ostati uvek neki cvorici na mestima raskinutog prijateljstva ali ce preko njih biti lakse prolaziti nego preko svih tih protokola i provera na entitetskim granicama.

Zagorka Radovic

- Probirljivi na recima, cuvajuci se prejakih, jer su iskusili razne retorike i njihove posledice, Sarajlije kazu da Sarajevo posle Balasevica nije ono sto je bilo pre njega. Postoji li i obrnuto, Balasevic pre i posle Sarajeva?

- Postoji. Stvar je uzajamna. Sarajevo je, rekao je Zdravko Grebo govoreci povodom moje knjige, a on je valjda jedan od najpozvanijih da to kaze, grad koji je tesko pomeriti. U njemu su Sarajlije pet godina igrale ruski rulet sa sopstvenim zivotima a kad se spustila zavesa rata poceli su da dolaze razni svetski i belosvetski tipovi da se poklone ili popune biografiju. Ja sam takvo Sarajevo pomerio na pre i posle, jer sam dobio u njemu i od njega, posle svih mojih dvadeset godina pevanja i osporavanja, sa svim tirazima i hitovima, ono sto nikad i nigde nisam doziveo. To mi je najveca nagrada za sve, taj koncert u Sarajevu.

- I ulog je bio velik. Sve zalihe tog blaga stavljene na kocku s "prevarantom zivotom"?

- Da, zato smo imali medijsku paznju kakvu valjda nas dvoje, Sarajevo i ja, zasluzujemo. Gospodin Leon Davico je rekao da sam uspeo ono sto politicari, uz sav trud, nisu. Da izmerim dobre vibracije grada. Rat je trajao koliko je potrebno da svi ludaci dobiju sansu. Sada je dosao red na nas da sastavljamo pokidane konce. Znam da ce ostati uvek neki cvorici na mestima raskinutog prijateljstva ali ce preko njih biti lakse prolaziti nego preko svih tih protokola i provera na entitetskim granicama. Sarajevo je uvek bio grad koji se daje bez zadnjih namera, ali posle ovakvog Sarajeva i posle zbira svih tih emocija, mene ce, gde god da sam, pratiti plemenita senka tog grada.

Juce su me vec zvali odatle, kao dure se sto su Sarajlije do karata teze dolazili zbog zelje organizatora da se karte prodaju svuda, multietnicki, pa me nagovaraju da u maju dodjem opet. A, znas mene, ono "metla nogu pa sve vicem necu a na kuma namigujem da se kola krecu".

- Postoji li tacka s kojom se nije racunalo, nepredvidiva i nezamisliva? Sta je "hleb i so" ovog poduhvata?

- Bas-carsija, to je to. Hteli smo malo da provociramo te najavljene atentatore pa smo otisli na mesto gde je Ferdinand pazario, mimo svih koridora obezbedjenja i prosli smo i Bas-carsijom... Kao da sam ja dosao u Sarajevo da njima nesto oprostim. Ne znam kako to da udenem u rec. Evo, izleti neki klinac, dvadesetogodisnjak vec, pa kaze: "Djole, gde si, Tito nas". Ili izlazi tu na Bas- carsiji neki tip iz birtije, fino ali malo ukoso, odmah me skine pogledom i kaze: "Djole, lutko jedna, vala si ti nama doso pa nek ide sve u pizdu materinu". E, tu smo povukli cipzar i do kraja se otvorili jedni drugima. Ja sam se vratio malo postidjen sto ni sebi nisam priznavao da sam se, tu i tamo, pomalo plasio da dodjem.

Bilo je i susreta s ljudima pomenutim u molitvama

- Dotle, do tog susreta sam gajio visokodrzeci gard, kao "nije to nista" i bodrio tako sam sebe. Spomenuo sam na koncertu Mirzu Delibasica, sjajnog kosarkasa i Musemica, nezaboravnog iz Dzajine generacije. Rekao sam da ono vise nije moja zemlja ali da mi uspomenu na Kemu, Indekse i njih dvojicu niko ne moze oduzeti. Dolazim zatim, po nekoj izmaglici pred hotel, sunce se jos nije namestilo, a gde i da se namesta od svog tog obezbedjenja, kad stoje ta dva stuba, Mirza i Vahid, sa svom tom patinom po sebi koja je pala u medjuvremenu na nas, cekaju me. Hej, oni! Nista. Kako nista, knedla utroje. Grlimo se nemo, muljamo adrese i mrmljamo nesto. Tu je negde taj prag posle kojeg bi doslo do raspada strogo kontrolisanog sistema emocija. Grlili bismo se i ljubili svi, sasavi, po sarajevskim ulicama. Preterujem?

- Ne. Da li je to katarzicno osecanje dotaklo i gradove s ove strane reke?

- Cini mi se da nije. Mnogi ovde jos ne mogu da se iskobeljaju iz dileme kakva korist od svega toga. Moj odlazak tamo cini jos besmislenijim sve sto nam se desilo. Omalovazava takozvane junake i zadrigle nacionaliste mada su se mnogi presvukli, ocesljali, pa kao, dosta, vala i tog ludila. Nismo hteli da komercijalizujemo ovaj put, ali smo smislili majicu na kojoj pise Skoplje, Ljubljana, Beograd, Sarajevo. Jos da uvalimo Podgoricu i svi opkoljeni. Kod Zagreba ce zasad stajati znak pitanja. Znam da ce put tamo biti najtezi. Ali, ako neko treba da ide, idem ja, naravno.