Lazar Stojanovic, o neprekinutom pruzanju otpora

Nekada je vlasti bilo vazno da je ne uhvatite u lazi. Danas to nije bitno. Jedino je vazno - da im ne dirate u kes

Radovan Kupres

U Cinema "Rex" ove nedelje premijerno je prikazan novi film Lazara Stojanovica, dokumentarac "Priblizno Srbi", u produkciji B92. Kao i obicno, radikalan u provokaciji, kako i dolikuje nekome ko se uverio da biti disident nije narocito elegantno i ko je zbog umetnickog pogleda isao i u zatvor, Stojanovic se u ovom filmu bavi Romima, odnosno, kako je sam objasnio, njihovim nastojanjima da budu Srbi, ili nesto kao Srbi, te cinjenicom da oni opsluzuju najveci deo industrije zabave svojom samoukom muzikom i spremnoscu da, obuceni u srpsku tradicionalnu nosnju, s uzivanjem odglume vernost tradiciji s kojom nemaju nikakve istorijske, kulturne i moralne veze. To je direktan povod i jedan od mnogobrojnih razloga za razgovor sa zanimljivim sagovornikom kao sto je Stojanovic, danas stanovnik Njujorka, cest posetilac rodnog Beograda, sa izgledima i zeljama da se za koju godinu srecno skrasi u Nepalu.

Mislim da se ovaj film bavi nasim (srpskim) stidom u vezi s nesumnjivom bliskosu nase i romske ili ciganske kulture?

- Celokupan nas odnos prema sopstvenoj kulturi bitno je obelezen tim nastojanjem da se zaboravi jedan ogroman deo sopstvene istorije. Kad slusamo svoju muziku, dozivljavamo je kao specificnu evropsku muziku. Medjutim, bilo kojem strancu sa zapada je to bliskoistocna muzika. Ne bi trebalo toga da se stidimo. Nastojimo da predstavimo sebe onako kako mislimo da bismo najbolje izgledali, a onda cesto ne izgledamo tako. Nasi filmovi i ono nesto proze sto je imalo uspeha u inostranstvu najcesce je imalo taj uspeh upravo zato sto su stvari predstavljali onakvim kakve jesu, u njihovim realnim dimenzijama. Oni filmovi koji su u komunisticka vremena pokusavali da predstave nasu borbu u Drugom svetskom ratu kao herojsku ili nasu takozvanu socijalisticku obnovu i izgradnju kao nesto sto nas pretvara u razvijenu sredinu delovali su komicno. Kada bi se u Beogradu sazidala zgrada visa od pet-sest spratova u ono vreme, pojavila bi se u nekoliko filmova iste godine. To pateticno izgleda kada se pokaze u nekoj industrijskoj zemlji gde velika kuca i nije simbol blagostanja i visoke kulturne razvijenosti. U vremena kada su ovaj prostor delile dve velike imperije, Austro-Ugarska i Turska, sve do Prvog svetskog rata, na Zapadu se ovaj deo sveta nazivao Bliskim istokom. Otuda se danas u engleskom jeziku za ono sto mi zovemo Bliskim istokom koristi termin Middle East, dakle, Srednji istok. Posto je raspadom turske carevine, barem administrativno ako ne i kulturno i socijalno, to postalo kao neka Evropa, taj posprdan termin, Bliski istok, ispao je nekako iz upotrebe i u engleskom jeziku. Kad covek posedi ili izgubi zube i dobije bore, pametnije mu je da to prizna nego da se pravi da je mlad, lep i snazan do prve katastrofe iza ugla. I za nas bi bilo mentalno zdravo da imamo jasnu sliku o svojoj istoriji, o svojoj velicini, dometima svoje kulture i iz tog ugla pronaci ono sto nas u svetu predstavlja na relevantan nacin. Ne ruzicast ili crn, nego na nacin koji je za svet vazan i iz kojeg onda proistice ta lokalna specificnost o kojoj treba da znaju svi. Ako mi pokusavamo da prodamo neke svoje male, lokalne domete, kao sto je metro, u Evropi gde svako ima metro, to je pateticno. Zbog toga sto su izlozeni nevidjenom pranju mozga, nasi ljudi su obeshrabreni u pokusaju da svoju poziciju sagledaju realno. Narocito posle iskustva velike, hrabre pobune protiv rezima koja nije uspela, kod nas se pojavio simptom, vrlo karakteristican za stav lisen realizma depresivno-manicno ponasanje. Strasno smo veseli, ponasamo se aktivno i agilno ako nam se cini da stvari teku u dobrom pravcu, ako nam se cini suprotno, depresivni smo, ponasamo se iracionalno, fatalisticki, dizemo ruke od svega. To je u vezi s vrlo niskim statusom cinjenica u nasim kognitivnim naporima. Kod nas mitovi, verovanja, glasine, ocene drugih ljudi i narocito mediji, koji se uzimaju takvi kakvi jesu, niko im mnogo ne veruje, ali se trose u velikoj meri, sve to utice na nizak status cinjenica.

Navikli ste da onim sto radite "gurate prst u oko", u centar problema i za to ste odavno platili cenu - susrecete li se nekad s dilemama, izazvanim mogucnostima da Vas ponovo nesto moze kostati?

- U retkim trenucima kad kod nas postoji nezavisna televizija - posto ona obicno postoji tri meseca, pa je devet meseci nema, pa onda opet postoji tri meseca - e, kad god postoji ja nesto tamo pricam. Jednom sam tako objasnjavao kako nisam samo protivnik postojeceg rezima nego i postojece drzave sto je ljudima teze da razumeju - zato sto je to jedna rdjavo komponovana drzava s dve ukinute autonomije i dve federalne jedinice neuravnotezene velicine sto jednostavno administrativno nije dobar projekat, na stranu sve ostalo. Tu moju izjavu su izvukli i pustili u prvom "Dnevniku" kao primer neprijatelja koji se sam javlja. To je bilo otprilike pre tri godine, jos je rat trajao, i moja familija i moji poznanici su bili u prilicnoj panici, ocekujuci da ce posle toga uslediti neki represivni udar. S druge strane, u vreme one masovne nacionalisticke euforije pocetkom devedesetih, bilo je i pretecih poziva telefonom, pretecih pisama, vrlo neugodnih situacija na ulici, ali Beograd nije bezbednosni problem u tom smislu ukoliko niste mafija ili politicar. Ja bih voleo da dodju neka druga vremena kada bih se bavio necim sasvim drugim, bez dnevnog politickog angazmana. Bilo je jedno takvo vreme. Tada je premijer bio Ante Markovic, uoci rata, i meni se cinilo izme|u '87. i '89. da, posto je u svetu taj drzavni socijalizam poceo da puca, da se to mora desiti i kod nas, pa sam cak s izvesnom setom gledao na to kao na kraj svojih disidentskih angazmana, na kraj sukoba sa vlascu i pocetak jednog daleko mirnijeg zivota. To se, medjutim, nije desilo. Pauza je trajala godinu i po dana i opet je sve otislo do|avola. Ziveci u Njujorku, moja svakodnevnica nije takva. Nisam ni u kakvim posebnim politickim angazmanima i mnogo vise radim. Ovde se mnogo vise bunim a mnogo manje radim.

Vasa disidentska prica je donekle atipicna u ovoj sredini jer su mnogi disidenti postali vazni drzavni ljudi? Da li su se vise menjale prilike ili ljudi?

Konverzije su fenomen koji pokriva vrlo razlicite modele. Ljudi menjaju ubedjenja zato sto shvate nesto - u verskim knjigama cesto imate konverzije te vrste. Covek se osvedoci u neko cudo i onda stekne novog verskog vodju, promeni veru i obicno ispasta zbog toga. Ta sfera ideja je takva da u njoj ne mozete mnogo postici naucnim dokazivanjem koji je od koncepata bolji. Da li je bolje biti hriscanin ili musliman, jos niko nije uspeo da dokaze. Da li je gore biti komunista ili fasista, takodje niko nije uspeo da dokaze, te jedina mera koja nam ostaje jeste to da li se covek brzo i mnogo okoristio menjajuci svoju veru ili nije. Ako jeste, postoje jake indicije, mada ne nuzno, da je to zbog toga uradio. Ako se nije okoristio, a nemamo razloga da verujemo da je jednostavno napravio pogresnu procenu - ima i takvih slucajeva, ljudi se klade na pogresnog konja, a onda se izdaju za velike borce za slobodu veca je verovatnoca da je covek veran sebi u izvesnom smislu. Posto je moja prva struka psihologija, ja sam navikao da na moralne fenomene gledam prvenstveno kao na psiholoske fenomene i hteo bih da kazem da u tome uvek ima jedan dosta jak element narcizma. Ako covek ne moze da izdrzi s slikom o sebi kao o djubretu, onda je on moralan covek. Znaci, ako to nije kao neko od junaka Dostojevskog, kao covek iz "Zapisa iz podzemlja", koji na pocetku kaze: "Ja sam jedan veoma rdjav covek". Obicno je coveku tesko da zivi s takvom slikom o sebi, pa se onda, kao sto guster zrtvuje rep da bi trcao dalje, zrtvuju neke materijalne pogodnosti u zivotu da bi covek sacuvao bolju sliku o sebi i da bi ziveo u miru sa sobom. Teze je ziveti u miru sa sobom, sa svojom savescu, nego u miru sa svetom. Sa svetom mozete praviti kompromise, sa sobom tesko to mozete jer je tesko slagati sebe. Nekim ljudima, naravno, to je lakse i oni imaju manje hemunge oko promene uverenja i angazmana. Ja ne mislim da je to hendikep. Mozda se tome mogu stavljati moralni prigovori, ali nisam uveren da je psiholoski ta pozicija superiornija nego pozicija doslednosti, jer u teskim vremenima razumnije deluju kompromisi, promene uverenja, nego doslednost koja vas vodi u zatvor, zbog koje gubite posao, zbog koje vas napuste zena i prijatelji. To deluje malo ludacki. Nakon pada drzavnog socijalizma pokazalo se da ti disidentski angazmani u celoj istocnoj Evropi nisu bili bas tako ludacki nego su ipak imali jednu pozeljnu posledicu, na duzi rok su u stvari pobedili. Nase strategije iz onog vremena nisu se pokazale adekvatnim za ono vreme i za izazove koje nudi ovaj pluralisticki model socijalistickog rukovodjenja drzavom za razliku od monistickog modela koji smo imali ranije. Mislim da smo mi i dalje u klasicnom socijalistickom modelu vlasti, s tim sto je on dobio neke pluralisticke ukrase. Ustanove su malo drukcije, a model vlasti prakticno isti. U monisticka vremena se prvenstveno nastojalo dokazati da vlast laze. Oni su imali monopol na istinu i tvrdili su nasa ekonomska politika, nasa projekcija buducnosti je ono sto ce uciniti narod srecnijim i vec ga cini srecnim. Onda vi dokazete da lazu i veliki ste moralni pobednik i to nekoliko deesetina ljudi cuje i to na njih utice, jer je to laze li vlasti ili ne imalo veliki znacaj. Takva je bila ideologija. Danas to nema nikakav znacaj. Danas je njima jedino vazno da im ne dirate u kes. Sve ostalo je dozvoljeno, mozete ih i vredjati, sloboda govora je u tehnickom smislu prilicna ali nema efekata i nema materijalnu podlogu.

Sta bi trebalo da se dogodi da se u ovoj sredini najzad otvori pitanje neciste savesti. U Vasem filmu se govori o ubistvu malog Duska Jovanovica. Kako ocekivati da se probudi osecaj krivice zbog tog groznog dela, kada se retko ko oseca krivim zbog hiljada mrtvih u nedavno zavrsenom ratu?

- Te stvari idu jedna s drugom pod ruku i mislim da je nasa smanjena moralna osetljivost dobrim delom vezana i za to sto nas je vlast gurnula da svaki dan zivimo u kriminalu. Vise nas nista ne impresionira. Kao i u Moskvi, u ovom gradu se desavaju ubistva iz automatskog oruzja na sred ulice, pa nije onda veliko cudo dogodi i neko ubistvo iz razloga nacionalne netrpeljivosti. Kada je o moralnoj obnovi rec, ima tu jedan uslov koji nema veze ni s psihologijom ni s istorijom. Prevashodno je vezan za ekonomiju i za protok vremena. Kada je Hitlerova Nemacka pala i kada je okupirana, taj momenat okupacije omogucio je da se formira prvi medjunarodni sud u Nemackoj i tada su saveznicki okupatori autobusima vodili stanovnistvo u ispraznjene koncentracione logore da im pokazu da se to zaista dogodilo. Jer, kao sto ni Srbi ne veruju da se Srebrenica dogodila, ni Nemci nisu verovali da im se to dogadjalo. Sok od sudara s cinjenicama pomaze da se coveku otvore oci, ali poraz i okupacija pomazu mnogo vise. Nama se okupacija nije desila jer, bez obzira na price o novom svetskom poretku, moze se dokazati da politika savremenog sveta nije u gusenju bilo kakvih rezima silom nego u ohrabrivanju lokalnog stanovnistva da samo promeni rezim. Nemcima se uz okupaciju dogodilo i ono sto je nazvano nemackim privrednim cudom. Stasala je nova generacija ljudi, koji su imali 10 do 15 godina u vreme rata, pa su deset godina kasnije uzeli dizgine u svoje ruke i imali su snage da izjave: mi nismo ti Nemci. Ako nema privrednog cuda, a nema ni okupacije, mi jos nismo ni na dnu da bismo krenuli u nekom drugom pravcu. Pre je verovatno da cemo mi postepeno uspeti da obnovimo privredu a onda svoje svesti i savesti. Jos uvek se zivi od mutnih izvora prihoda, jos uvek se mentalne energije crpe iz suprotstavljanja svetu. Ako bi nekim cudom danas ovde doslo do pozeljnih politickih promena, bilo bi neophodno pet-sest godina da se privreda skromno postavi na noge, bas horizont aspiracija mogao bi biti Portugal, Grcka, juzna Italija. Do tada, novac i potreba za pukim prezivljavanjem bice alibi za sve. Opet, meni nije jasno na osnovu cega ce neke strane investicije poceti da ulaze u zemlju. Jasno je u sta se investira u Hrvatskoj. To je primorje. Jasno je u sta se investira u Sloveniji, cak i Makedoniji. Sem u suvu sljivu i malinu u sta bi se ovde investiralo. Ovo je ozbiljan problem, ova zemlja je kao Moldavija, Rumunija, nema u njoj nekog velikog biznisa na pomolu. Tako da mislim da nam perspektive nisu bas sjajne.