Protiv duha banalnosti

Insistiranje na kulturi nasuprot varvarstvu ili primitivizmu jedina je autenticna ljudska mogucnost. Oni sto "umiru a kradu" - oni ostaju varvari, cak i u smrti. Jer "umiru" jedino gospoda

Pise: Nenad Dakovic

Navescu najpre dela Radomira Konstantinovica, dela najbolje govore o coveku. Covek je svoje delo samo pod jednim, da tako kazem, montenjevim uslovom, na koji ovaj nas - kako sam vec napisao - najveci Montenjevac, posto je poslednja njegova proza, bez definitivnog zanrovskog odredjenja, taj kentaurski diskurs: "Dekartova smrt", u stvari, pohvala Montenju, tom libertinu, coveku pauze ili razlike, ako se dobro secam: "transcendentalne vedrine" - Montenju, "koji bi danas", kako je govorio Konstantinovic 3. marta 1995. godine u Domu omladine u kome radim, u ciklusu "Moje uverenje", "covek koji bi danas bio progonjen svuda, pogotovo i najsurovije valjda kod nas, u ovoj ideoloskoj svevlasti klero-nacionalizma, taj Montenj sanjao je da na kraju progovori prostim jezikom, jednostavnim, jer smrt sve prociscava... i meni zbog toga (veli Konstantinovic), ponekad, padne na pamet da on izjednacava samrtnicku postelju, odar, sa Halama, sa pijacom, pomisljam da bi on, Montenj, voleo da umre valjda na gomilama kupusa, medju ogromnim zaklanim volovima...". Dakle, covek je svoje delo, jedino pod ovim konkretnim, skoro bizarnim, montenjevskim uslovom: da smrt prociscava na pijaci na kojoj se govori obicnim jezikom i medju ogromnim zaklanim volovima, inace je ovo ispravno nacelo apstraktno kao nekadasnje nacelo prakse, koje se danas zatvorilo u nekim starim glavama u ovaj klero-nacionalizam. Jer, smrt je doista uvek smrt na nekoj pijaci...

Poceo je objavljivanjem zbirke pesama "Kuca bez krova", 1951. godine (navodim Radmilu Gligic, koja je vodila razgovor na Trecem programu Radio Beograda, povodom proze "Dekartova smrt"). Potom je pisao dela koja su dvojakog karaktera. I umetnicka i filozofsko-kriticka. Od umetnickih dela objavio je romane "Daj nam danas" (1954), "Misolovka" (1956), "Cisti i prljavi" (1958), "Ilazak" (1960). Pisao je i radio-drame koje su snimane i stampane; smatram da su one posebno karakteristicne za njegov sveukupni rad, dakle i za uoblicavanje traktata "Ahasver" (1964), i esejistickog dela "Pentagram" (1966) kojima su prethodile, buduci da su svojim izvornim jezikom (kako veli Gligicka), recju koja sustice rec i koja se recju igra, uvele imaginarni svet izrazen kao gradilacki element i u raspravu, odnosno u esej. Takve su bile radio drame "Saobracajna nesreca", "Euridika", "Veliki Emanuel", "Ikarov let", "Liptonov caj", ali ce isti markantni elemenat iz kasnije nastale i izvedene drame "Obicna, oh, kokoska" (1966), biti imanentan, kao literarno vezivno tkivo, i kriticko-filozofskim delima koja ce uslediti. Verovatno je najpoznatija demistifikatorska Konstantinoviceva knjiga "Filozofija palanke", velika prethodnica "Dekartove smrti". Usledilo je osam tomova celovitog dela pod naslovom "Bice i jezik", svojevrsne revalorizacije srpskog pesnistva. Proteklo je trinaest godina od objavljivanja tog dela. "Dekartova smrt" objavljena je 1996. godine.

Zahvalan sam Radmili Gligic za ovaj sazet sinopsis ovog ogromnog dela. To su hiljade stranica. Moj posao je izuzetno nezahvalan i pretezak. Ja nisam novinar i ne umem da pojednostavljujem, niti to zelim. Ono sto ipak zelim je da kazem nesto jasno i razumljivo o ovom nasem, kao sto sam vec napisao, najvecem montenjevcu, odnosno postmodernom skeptiku, kako ga ja vidim, koga sam licno upoznao na prvoj sesiji Beogradskog kruga na samom pocetku rata, koji su ovde, u nasoj nekadasnjoj zemlji poveli oni koji, po ovoj verziji, "nisu mogli da zive zajedno". Da kazem to mirno, razlozno i nepateticno, jer ova "zvanicna verzija" skriva u sebi ovo lazno "mi" ili lutajucu totalitarnu mistifikaciju duha banalnosti, zatvorenog zla ili cudovisnosti, o kojoj je na toj prvoj sesiji Beogradskog kruga Konstantinovic rekao:

Ja kao cudoviste

Tako je poceo rad "Beogradskog kruga" pocetkom 1992. godine, u potpunoj izolaciji, dok je ono lazno "mi" bacalo cvece na tenkove koji su krenuli na Vukovar. Imate li utisak da je ovo cudoviste koje je opisao Konstantinovic danas postalo vidljivo da je najzad posle svog krvavog pira izaslo iz svoje spilje, iz tame? Da je najzad postalo vidljivo, da je ovo zlo zatvaranja manje nego juce?

Ali, rekao sam da cu pokusati da budem razlozan, montenjevski konkretan, kao sto je i smrt medju kupusom i volovima sasvim konkretna, kao i razlika izmedju uverenja i stava, o kojoj je Konstantinovic govorio u ciklusu "Moje uverenje", kao i razlika izmedju etike odgovornosti i etike uverenja, pocinjuci svoje izlaganje upucivanjem na svoj razlozni strah od uverenja, jer kako je rekao u Sarajevu pred sam rat: "Glave nam igraju". Zato je verujem ova skepsa, ovaj moderni skepticizam trajno obelezje njegovog misljenja i dela od "Kuce bez krova" do "Dekartove smrti". Zar vec u ovim naslovima nema izvesne simbolike, ili izvesne metonimije kao osnove ove lutajuce i neizvesne identifikacije. To je jedna konstanta ovog misljenja razlike, kako bi se to reklo savremenim zargonom postmoderne.

"Zaista smo danas", rekao je Konstantinovic te 1995. godine, "u zalosno privilegovanoj situaciji da vidimo kako ljudi iz najdubljeg uverenja rade izvanredno lose stvari - ne lose: strasne stvari."

"Veoma je duboka nasa teznja ka zatvaranju... Ali, ko bi jos mogao da posumnja", pita Konstantinovic, "danas, usred ovoga zla koje se, upravo svojim likovanjem otkriva kao zlo zatvaranja - zapravo kao pokusaj zatvaranja u ono apsolutno svoje, nedeljivo, bezuslovno, dakle, bez drugoga i drugacijeg? - ko bi mogao da posumnja da je tu i zariste, pakleno vrelo, smradna utroba najvecih strahota za koje smo sposobni? Otuda, valjda, sve vise je onih koji su za otvorenost. Jos malo, pa ce svi da joj pevaju slavopojke. Ali kako biti za otvorenost? Ne govorim ovo samo zato sto ja", veli Radomir Konstantinovic, "ako se zadovoljim time (ako bih mogao da se zadovoljim time) da sam za otvorenost, mogu samo da je pretvorim u princip i da je tako zatvorim, odnosno izneverim i negiram. (Kao da ovo za uvek zatvara?) Ovo govorim zbog sledeceg: ja jesam za toleranciju, ali nisam tolerancija: ja sam ja, ovaj covek tu, ne svi ljudi, onaj koji izabira (onaj koji sudi, dakle govori): nema nas bez negacije. Covek ide u otvorenost kroz sukobe u ovom svetu... svako od nas je u necijoj koncepciji, ti u mojoj, ja u tvojoj, svi smo mi siluete na horizontu necijeg uverenja. Nema coveka bez uverenja, ali nema ni tog uverenja bez iskusavanja slepila."

Nisam tolerancija

Zato je u Sarajevu, na skupu posvecenom dvadesetogodisnjici "Filozofije palanke", na dan 21. marta 1989. godine rekao i ovo: "Dovoljno sam patnik da ne bih imao dovoljno razloga da se plasim svog sopstvenog pretvaranja u teroristu". "Govorio sam", veli Konstantinovic, "o nacionalistima, kojima dugujemo tolika nasa zla i koji nam svima rade o glavi (a glave nam igraju, to da znate), govorio sam da na dnu njihovog zla ima neka skrivena suza, kao suza samoizdane covecnosti, koja, usred ovog protivrecnog, dakle krajnje konfliktnog sveta, pokusava da ostvari, hic et nunc, idealno - "beskonfliktan svet", i da svi ti, kojima su oci oslepele od idealno "beskonfliktnog sveta", nesposobni da nas vide, takve kakvi jesmo, pa nas zato vide samo kao simbolicne znake nadlicnog jedinstva, ili kao simbole izdaje tog jedinstva - ti zamucenog pogleda, ti su najopakiji: svakog jutra sa strahom gledam svoje oci u ogledalu".

Tako je govorio Radomir Konstantinovic. Nema dela bez ovog montenjevskog prociscenja u samoj smrti. Ja jesam za toleranciju ali nisam tolerancija. Ostajem dakle na poslu one "cudne identifikacije", onoga menjanja lica iz treceg u prvo. Tamo gde prestaje mogucnost ovakve identifikacije, tamo pocinje nasilje. Strah me je od uverenja, jer vera znaci zatvaranje, ili zatvaranje u ono lazno "mi", onu cudnu identifikaciju, ono menjanje prvog lica u trece.

Obecao sam da cu nastojati da budem razlozan.

Krik u tami

Jer, simbolicna ptica "Ciril filozof" simbolizuje antifilozofski stav ove civilizacije. Taj stav nedvosmisleno izrazava da je filozof za nju nesrecnik i onaj ko je prepusten samoci. Ako je filozofski stav (kao stav izvan-ljubavni) stav usamljenosti, on je neizbezno posvecivanje u smrt: prezivljava samo pleme. Zato je smrt Cirila filozofa za Konstantinovica i konacni odgovor palanackog bica na filozofski stav uopste.

Medjutim, u pogledu ove trece konstante doslo je verujem do preokreta. To pokazuje recepcija "Dekartove smrti". To ce verujem pokazati i zbornik posvecen ovoj recepciji. Pisac je docekao svoje citaoce. Jer, ova neadekvatna recepcija je mozda najuocljivija konstanta ovog velikog dela nase kulutre. To nije neocekivano posto je Konstantinovic od samog pocetka, kao sto sam rekao, insistirao na ovom "kriku kulture", ili na kulturi kao na procesu kultivisanja varvara ili "nasilnika" u "gospodu", na ovom "izlasku u kulturu", kao sto se u "Dekartovoj smrti" "izlazi u jezik", odnosno, montenjevski "prociscava u smrti". Zato to delo u celini vidim kao ovaj proces kultivizacije, ili ovaj "izlazak u kulturu", proces oblikovanja ovih "nasilnika" u ovu "gospodu" cija je osnova ona "cudnovata identifikacija" treceg u prvo lice.

Kada velim da se sa "Dekartovom smrcu" dogodio preokret, onda imam u vidu obe dimenzije ovog preokreta, i njegovu literarnu i njegovu eticku dimenziju. Jasno je da u literarnom pogledu transformacija ovog modernog skeptika iz "Pentagrama" ili "Ahasvera" ili njegovo dalje usloznjavanje kao ovaj "izlazak u jezik", Konstantinovica uvodi u postmodernu. Sa druge strane, osnova ovog etickog procesa je ono Montenjevo insistiranje na tome da "filozofirati znaci pripremiti se za smrt", ili "procistiti se u smrti". To je ogromna odgovornost, jer ja jesam za toleranciju ali nisam tolerancija, veli Konstantinovic. Zato je "Dekartova smrt" i ovaj eticki preokret od Dekarta prema Montenju koji bi da "umre vedro", sto je gotovo nemoguce, pogotovo u kulturi u kojoj, kako to veli majka u "Dekartovoj smrti" (tu je Dragan Stojanovic u pravu) "umiru a kradu". Kulturi cija je matrica ova etika uverenja ili stava, kako precizira Konstantinovic, ovaj palanacki stil zivota ciji je dictum oduvek bio ovo "zlo zatvaranja", rat a ne trpeljivost, plot (ograda) a ne ona montenjevska odgovornost ili vedrina pred smrcu. Etika odgovornosti, a ne stava. Ti sto "umiru a kradu" - oni ostaju varvari cak i u smrti.

Jer, "umiru" jedino gospoda.