Dnevnik

Ako poverujemo u intuiciju o osvetoljubivom jeziku koji apsorbuje nasilje tako sto dekonstruise znacenja i smislove, sto maskira, i igra karnevalsku orgiju iscezavanja, moramo biti oprezeni. Potrebno nam je lukavstvo koje nece biti ofucana filozofska fraza poznata kao "lukavstvo uma". Potreban nam je govor oprastanja. Poluizgovor koji nije mucanje

Mirko Sebic

Petak, 6. februar

Cujem da se "Novosadski nedeljnik" negde snasao za papir ali ih jos nema na kioscima. Ocigledno je, i oni kasne. U novinama pise da ce "Matroz" poceti proizvodnju hartije za vikend. Sta ce se desiti ako ne pocne? Da li to znaci da "Nezavisnog" nece biti u utorak na kioscima i da li bi se neko potresao zbog toga? Koliko bi ljudi zvalo redakciju da pita sta nam se to desilo?

Dinko me pita da li da otkazuje narucene rubrike. Racuna ako vec nema hartije mogli bismo za vikend na partiju bilijara. Nemoj da se salis, decko. Vrtim jos neke telefonske brojeve, ponovo stampariju. Ima nade, male, ali ipak nade. Definitivno cemo znati popodne. Dotle cu se praviti lud, kao, sve je u redu, izaci cemo mi nekako.

Materijal za naslovnu stranu kasni. Plakat za Djoletov sarajevski koncert koga smo planirali za naslovnu stranu putuje dzipom UNHACER-a. Pored desetina fotografija Djordja Balasevica koje imamo u redakciji cekamo bas ovaj plakat. On je vise od slike Djordja Balasevica u B1 formatu.

Izaci cemo mi vec nekako.

Recenica zvuci kao spasonosna mantra, zamenjuje papir, fotografije.

Postoji jedno stanje, osecaj, na koji se moze svesti sav nas trud. To je onaj trenutak posle okrenutog telefonskog broja dok iscekujes da li ce se javiti glas sa druge strane zice. Taj neizvesni trenutak, sadrzi mesavinu strepnje, isekivanja, upitanosti i bojazni da nam se na poziv nece odgovoriti, ili jos gore, da nas poziv nece biti razumljiv, da ce proci mimo komunikacije. Svi mi koji se bavimo medijima (bez obzira koje vrste oni bili) podsecamo na strastvene telefoniste - jedino nam je vazno da neko odgovori na nas telefonski poziv. Zato ne verujem da je medij poruka. On je prazan prozirni put.

Telefoniram Esadu Kocanu u Podgoricu, telefon dugo zvoni, niko ne odgovara.

U obliznjem Art klubu, nedaleko od redakcije, pijem kafu s direktorom novosadskog Kulturnog centra Brankom Bjelajcem i nasim dizajenerom Veljkom. Pricamo o Brankovim planovima za buducnost, o mrezi kulturnih centara Vojvodine koju smo osnovali sa institucijama kulture iz Vrsca, Kikinde, Kanjize, Beceja... i za cije funkcionisanje ocajnicki trazimo novac. Razgovor se dotice vecite teme korumpiranih politicara i amoralne politike i naravno, provincijalnog sindroma koji gusi vertikalni Novi Sad.

Napokon, plakat je stigao. Veljko i ja odlazimo da napravimo korice za novi broj "Nezavisnog".

Hartije ce biti ili nas nece biti, jednostavna i umirujuca formula.

Subota, 07. februar

Na telefonskoj sekretarici u redakciji "Nezavisnog" zaticem poruku Svetlane Slapsak iz Pariza, ne moze da posalje tekst zbog kvara na stampacu. Ne, to se meni ne dogadja. Svetlani ostavljam nekoliko E-mail adresa, neka pokusa elektronskom postom.

Ceo dan u redakciji, tekstovi, zarezi, tacke, recenice.

Nedelja, 8. februar

Starica vodi malu devojcicu, verovatno unuku. Dete baca ljubopitljive poglede na mene. Mogao bih da joj licim na nekog ciku izgubljenog u vremenu, koji je pobrkao radne i neradne dane. Pre desetak godina ovakva nedeljna prepodneva odvela bi me do nekog slucajnog voza, do nekog slucanog putovanja. Danas, drugi putuju a ja cekam njihove put - opise.

Put je postao tekst. Moram u redakciju.

Kutuzov je dok je oficirski kor pripremao plan austerlicke bitke dremao, znao je da jos niko nije isplanirao pobedu. Nesto je slicno i s reportazom, ne mozete planirati dobru reportazu. Mi ovu nasu, dugoocekivanu sarajevsku, nismo planirali. Zato mi se cini da je dobra, ima neki reciti poluton, nagovestaj, poseduje snagu svedenog izraza. Kad je napokon stigla iz Sarajeva, negde predvece, Zagi sam rekao preko telefona: "U redu je, citko je. Da li je to sve?" Ni sam ne znas kad ce te rutina svesti samo na brojaca redova u tekstu. Kad se to desi treba otvoriti butik ili "second hand shop" i ziveti mirno i uspesno.

Ponedeljak, 9. februar

Izlozeni smo svakodnevno kombinatorici reci i recenica, tkanju zvuka i znacenja u tekstu. Cinjenica sto zivimo ovde i sto nasi tekstovi gotovo uvek nastaju za potrebe nekih ovdasnjih dnevnih ili nedeljnih novina ne govori nam mnogo o prirodi te volje da se stalno iznova pocinje. Sigurno je da ima mnogo onih koji su spremni da razresavajuci ovaj problem ponude pregrst jasnih definicija ili da svoje objasnjenje zacine parom suprotnosti lazno/istinito misleci da su uspeli da umaknu konacnom pitanju. A ono se neumitno priblizava kucajuci na vrata svesti oblikovano u upitni sapat: zasto pri prvom iskliznucu reci od referenta, pri prvoj izdaji smisla i prvom nagovestaju manipulativne snage javne reci nismo, jednostavno, odustali i napustili taj nesigurni medij? Zasto, nastavljamo tu igru? Mozda vise vredi jedan uzviseni moralni cin pokajanja, jedan pustinjacki zavet cutanja od svih pokusaja da se saopsti "prava informacija".

Medjutim, govoriti se hoce bez obzira na dileme. To je inercija geste jednog drustvenog tela koje hoce da signalizira, da se postavi kao granica, moc ili distanca. Ali jos nismo pokusali da izgradimo govor oprastanja - ne retoriku, jer bi ona podrazumevala pateticnu emfazu, kitnjastu tugu koja je sama sebi dovoljna - vec glas koji je utemeljen na svojoj neutemeljenosti, pricu nesigurnu i neizvesnu poput nocnog putovanja vozom.

Analizirajuci jezik rata i reci kao oruzje ratne propagande profesor Ranko Bugarski, konstatovao je stanovito semanticko praznjenje i isklizavanje, izokretanje znacenja "svojevrsnu osvetu jezika za nasilje nad kojim je izlozen". Svaki decidni sociolingvista s ambicijama da se bavi "naukom" potrudio bi se da ovaj izraz oslobodi njegove metaforicnosti jer sta je to "osveta jezika". Medjutim, upravo njegova metaforicnost otkriva vise nego njegova moguca egzaktnost, ona nagovestava, sapuce o jednoj katastrofi. Ako poverujemo u intuiciju o osvetoljubivom jeziku koji apsorbuje nasilje tako sto dekonstruise znacenja i smislove, sto maskira, i igra karnevalsku orgiju iscezavanja, moramo biti oprezni. Potrebno nam je lukavstvo koje nece biti ofucana filozofska fraza poznata kao "lukavstvo uma". Potreban nam je govor oprastanja. Poluizgovor koji nije mucanje.

Potreban nam je alternativni medijski prostor.

Utorak, 10. februar

U redakciji zaticem Mariju i Zagu, umorne od puta, u maloj zaveri zajednickog iskustva, zajednicke tajne, prepricavaju put, koncert, boravak, susrete...

Iz sarajevskog radio Zida traze da se Marija ukljuci u program i preprica im reagovanja ovdasnjih medija na Djoletov sarajevski koncert.

Sad je vec sasvim vidljivo da ovaj sarajevski dogadjaj dobija fantasticno post festum ubrzanje. Reaguju gotovo svi relevantni mediji rezimski i nerezimski. Bojim se da pocinje ono dobro poznato skracivanje secanja, medju onima koji ce danas izgovoriti hvalu Djoletovoj hrabrosti bice sigurno i onih koji su juce, njegove kasete mirno sklanjali u stranu praveci se da "samo rade svoj posao". Oni se naravno, niceg ne secaju jer i dalje samo rade svoj posao a on iskljucuje secanje. Secam se jedne fraze, gotovo neprevodive, koju sam cuo pre mnogo vremena u Sarajevu. Ona glasi: "Covek bez trunke hilne". To bi znacilo covek bez zlobivosti, bez one sitne zluradosti. Iza toga stoji nekakva setno-melanholicna zica, blagost kao forma, melanholija kao jezik. Moguce je da se u tom panonskom molu zgusnutom u Balasevicevoj pesmi prepoznaje taj nedostatak hilne. Najbolje tamo gde je hilne bile previse.

Sreda, 11. februar

Kad sam prvi put cuo Lajka, u Novom Sadu, na festivalu Interzon 97. cuo sam neprepricljivu mesavinu panonskog zvuka. Nekakav neuhvatljivi sentiment koji dolazi iz podsvesti podneblja iz poetike tla i vazduha. Momak koji je izbacen iz svih muzickih skola jer muziku nije hteo da ponizava uceci je. Demonski violinista. Nadam se da ce mu demoni biti jos dugo naklonjeni.

Cetvrtak, 12. februar

Svetlucavi ekran kompjutera privlaci mog dvogodisnjeg sina Aleksu. Kompjuterska tastatura melodicno skljoca proizvodeci promene na ekranu. Aleksa bi rado ostavio svoj trag u ovom tekstu. Malopre mu je to i uspelo. Ukucao je neku nerazumljivu kombinaciju slova, znakova i brojeva. Trenutak- dva razmisljam da li da ostavim potpis moga sina u ovom dnevniku. Ipak, odlucio sam da ga obrisem. Bolje je, bar za sada, sacuvati njegovu igrivost od tvrdoce Teksta i terora Konteksta.

Autor je glavni i odgovorni urednik novosadskog nedeljnika "Nezavisni"