Povodom mera za zavodjenje finansijske discipline Vlade Srbije

Dimitrije Boarov

Famozna Marjanoviceva uredba o totalnoj kontroli svakog ozbiljnog svojinskog prometa samo je jedan u nizu agresivnih poteza srpskih socijalista protiv vlasnistva i slobode, pa i ako bude izmenjena predstavlja smrtnu presudu najavljenoj privatizaciji

Pritisnuta novom monetarnom krizom i budzetskom oskudicom, to jest proslogodisnjim (izbornim) troskovima spasavanja vladajuce pozicije u Srbiji, Marjanoviceva republicka vlada je 5. februara izdala "Uredbu o merama finansijske discipline u izvrsavanju obaveza u 1998. godini", sa paketom mera koji su vec blokirali prakticno vasceli "vlasnicki promet" - sve navodno u cilju da drzava pokupi svoje fiskalne prihode od privrede i gradjanstva. Niko, naravno, ne misli da drzava nema prava da birajuci izmedju inflacije ("dostampavanja" para za pokrice budzetskog deficita) i povecanja poreskog pritiska, izabere neugodniji put, to jest - odluci se da poveca svoje realne prihode. No, taj put bi morao biti pre svega zakonit, a nikako ne bi smeo da bude poplocan starom averzijom prema vlasnistvu, slobodi i preduzetnistvu. A doneta je Uredba s kojom je olako oborena ustavna zastita slobode vlasnistva, jer svojine u pojmovnom smislu uopste i nema, ukoliko vlasnik nema i punu slobodu raspolaganja sa stvari nad kojom ima vlasnicka ovlascenja.

Da podsetimo, ukratko, da se famoznom Uredbom drzava smesta u srce proizvodnje, stavljajuci svoja potrazivanja iznad svih proizvodnih troskova, pa i troskova radne snage (clan 1); da se ukida svaki suverenitet savezne centralne banke i suzava sloboda bankarskog poslovanja (clan 2); da se ogranicava zakonom proklamovana sloboda emitovanja hartija od vrednosti (clan 3); da se zabranjuje radnicima da traze nadnice u gotovinskom obliku i da prime bilo kakvu gotovinu iznad 1.000 dinara (clan 4); da se ogranicava svim pravnim subjektima pravo osnivanja preduzeca i bilo kojeg drugog pravnog lica (clan 5); da se naredjuje krsenje vazeceg zakona o naplati javnih prihoda (clan 6); da se svaka trzisna operacija u robnom prometu uslovljava overom drzave (clan 8. i clan 9); da se sputava sloboda kretanja, jer ni pasos ne mozes imati dok ne platis poreze (clan 10) i da se vlasnicima prakticno oduzima jedno od temeljnih svojinskih ovlascenja, jer nekretnine i automobile mozes akontirati, kupovati i razmenjivati samo na, prakticno, nenovcani nacin, po minimalnim obracunskim cenama koje odredi drzava (clan 11).

Primedbe malobrojnih naivnih, a dobronamernih strucnjaka - da drzava zapravo ne zna sta radi i da radi u korist sopstvene stete, jer ovim "konacnim obracunom" nece stati na put "sivoj ekonomiji", nego ce celu ekonomiju i sav pravni promet potisnuti u sivu, nekontrolisina zonu, polaze od pogresne pretpostavke da je srpskim socijalistima i njihovoj Vladi stalo do slobodnog trzista, do ekonomskih reformi, do privatizacije i tranzicije, do pravnog i finansijskog reda - te da ne znaju da ovom Uredbom sve to ruse i da su nesvesni da time izazivaju dugorocne i prakticno neizlecive posledice po ekonomsku perspektivu drzave. Cak i ako izjava Milana Milutinovic, predsednika Srbije (data pet dana posle donosenja Vladinog paketa mera), da treba "preipitati i objasniti" pojedine odredbe Uredbe, signalizira neko odstupanje od programa finansijskog "disciplinovanja" privrede i naroda - dalekosezna steta ce ostati.

Nesita volja za moc

Kada je sada cuveni americki monetarista Milton Fridman 1956. godine drzao seriju predavanja pod zajednickom temom "Kapitalizam i sloboda" (knjiga pod istim naslovom izdata je i kod nas prosle godine), on je morao da se suoci sa mnogobrojnim intelektualnim predrasudama koje su u nasledje ekonomskom misljenju ostavili tada jos uspesni kenzijanci - ali vec onda niko nije mogao da mu ospori empirijsku cinjenicu da nas "istorija podseca da je kapitalizam neophodni uslov za politicku slobodu" (ali ne i dovoljan). Po Fridmanovom misljenju ta kreativna povezanost slobodnog trzista i politickih sloboda se zasniva na cinjenici da upravo kapitalizam (a ne socijalizam) odvaja politicku slobodu od ekonomske moci (i tako omogucava jednoj da bude protivteza drugoj). U filozofskom smislu temelj ove njegove tvrdnje je u stavu da medju individuama samo "dobrovoljna razmena" moze da uspostavi "saradnju bez prinude". Samo slobodno trziste "daje ljudima ono sto zele, a ne ono sto odredjena grupa misli da bi oni trebalo da zele". "U osnovi vecine argumenata protiv slobodnog trzista lezi nedostatak vere u samu slobodu", poentira svoj stav Milton Fridman.

Sloboda kao problem

Pisci Uredbe, medjutim, prevideli su okolnost da je sve politicke kampanje o raznovrsnim "zloupotrebama" velikodusno datih sloboda i kod nas nadzivela ideja vlasnistva (mozda bas zato sto je ona i kod Srba gotovo podsvesno povezana sa idejom slobode). Sada to potrvdjuje i okolnost da je povodom "Velike Uredbe" o kojoj pricamo, sa najvecom zestinom u javnosti ocenjena bas pretenzija drzave da u prometu nekretnina i automobila izmedju kupca i prodavca postavi svoju Sluzbu platnog prometa.

I gradjani Srbije povodom ove najnovije Uredbe osecaju da neko pokusava da ih vrati ne samo u "socijalizam sa drustvenim vlasnistvom", vec cak u vreme pre Prvog srpskog ustanka, dakle u vreme pre srpske antifeudalne revolucije. Jos 1904. godine je profesor i politicar dr Kosta Kumanudi nasoj javnosti slikovito pokazao kako se sloboda u stvari osvaja konstituisanjem privatnog vlasnistva. U nevelikoj raspravi "Jedan ministar finansija iz 18. veka - Zak Tirgo" dr Kumanudi je opisao na koji je sve nacin ovaj cuveni francuski ministar finansija uoci Velike revolucije 1789. godine - sekao sumu kraljevskih uredbi i zakona da bi oslobodio trziste, te je zakljucio da je "cela ekonomska doktrina Tirgovljeva upravljena jednoj sredisnoj tacki: da dokaze pravo svojine". Uostalom, i svi jucerasnji reformatori socijalizma pocinjali su tranzicione procese "deregulacijom" (ukljucujuci i Antu Markovica i Dragoslava Avramovica) i pustanjem sa lanca "svojinskog zeca".

Vlada Srbije, medjutim, na kraju "godine reformi", a u vreme kada najavljuje razmah procesa privatizacije i fazu prodaje krupnih privrednih objekata i sistema stranim strateskim partnerima - pokusala je da krene upravo suprotnim putem. Ona je udarila na svojinu i na trziste (pod firmom "zavodjenja finansijske discipline"), umesto da se makar delimicno povuce ka poziciji "nocnog cuvara imovine" (sto je funkcija drzave po liberalnoj ideoloskoj shemi). Pa gde je tu logika, upitace se neko? Logika je u tome sto "nocni portiri" nacionalnog interesa retko kad odole da se ne mase imovine u po bela dana. Fridrih fon Hajek je jos pre pola veka celu ovu pricu ispricao pod naslovom "Put u kmetstvo".