Promet nepokretnosti na Kosovu

Kosovska iskustva sa prinudnim administrativnim merama, pokusajima drzavne kontrole i dirigovanja trzistem nekretnina mnogo su starija i duza nego ona u Srbiji i to je jedan od razloga sto najnoviji patent srpske vlade gotovo da ne privlaci paznju ovdasnje javnosti

Ismet Hajdari

Iako je po prvim informacijama zvanicni promet nepokretnosti i automobila od 6. februara, barem u Pristini, potpuno stao, odnosno od stupanja na snagu nove Uredbe, u opstinskim sluzbama i Auto-moto savezu Kosova nije registrovano zakljucivanje nijednog novog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti ili automobila, pomenuta uredba srpske vlade nije izazvala neko posebno uznemirenje u ovdasnjoj javnosti. Uredba srpske vlade ce se negativno, prema boljim poznavaocima ovdasnjeg trzista nekretninama, veoma malo odraziti na kupoprodaju kuca i stanova dok ce negativnije efekte imati na promet automobila. Da trziste nekretnina nije posebno uznemireno govori i cinjenica da ovde nema zucnih reakcija ili napada na pomenutu uredbu, cak je i vest o pomenutoj uredbi onako usput prenesena u ovdasnjoj stampi.

Kosovska iskustva sa prinudnim administrativnim merama, pokusajima drzavne kontrole i dirigovanja trzistem nekretnina mnogo su starija i duza nego ona u Srbiji i to je jedan od razloga sto najnoviji patent srpske vlade gotovo da ne privlaci paznju ovdasnje javnosti. Jos krajem osamdesetih godina samo za Kosovo je bio usvojen poseban zakon o ogranicenju kupoprodaje izmedju lica razlicitih nacionalnosti. Donosenje zakona obrazlozeno je sprecavanjem iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i to je bio razlog sto su, bez obzira na neustavnost ovog zakona, na njegovo donosenje zazmurile obe tadasnje vlasti u Beogradu: i republicke i savezne.

Nakon toga, pocetkom devedesetih godina, kada je dozvoljeno otkupljivanje drustvenih stanova, na Kosovu je opet, ovog puta i bez uredbe vec nekom verovatno internom odlukom u Beogradu, onemogucen otkup stanova svim onim Albancima koji su se nalazili na rezimskim crnim listama, medju njima pre svega nekadasnjim politicarima. Zabrana nije bila direktna, jer je to bilo vreme kada je rezim jos vodio kako-tako racuna o svom obrazu, pa je zato izmisljen originalan sistem zabrane u kome je sa politickom odmazdom prema neposlusnim Albancima kombinovana poznata i do perfekcije usavrsena ostroumnost rezima kada je u pitanju otimacina novca iz privatnih dzepova. Dakle nacelno svi su na Kosovu mogli otkupiti nekadasnje drustvene stanove. Kupci su bez ikakvih problema sklapali kupoprodajne ugovore sa preduzecima i ostalim vlasnicima, na racune vlasnika su uplacene kupoprodajne sume ali bi pravi sok za kupce usledio tek na kraju pri pokusaju overavanja kupoprodajnih ugovora u sudovima gde im je overa odbijana sa obrazlozenjem da je za sudski pecat na kupoprodajnom ugovoru potrebna i saglasnost Ministarstva finansija na ove ugovore, bez kojih nijedan sud na Kosovu nije overavao ove ugovore. Pravno je na taj nacin nastao pravi haos. Kupili ste stan sa pristankom vlasnika, odnosno prodavca. Platili ste za njega vlasniku, obicno nekadasnjem preduzecu u kojem ste radili, imate punovazan kupoprodajni ugovor ali ga ne mozete overiti u sudu bez saglasnosti Ministarstva finansija. To znaci da se u katastru nepokretnosti ne vodite vi kao vlasnik vec prodavac, odnosno nekadasnji vlasnik, sto znaci da vas vase preduzece, opstinski organ za stambena pitanja, policija ili bilo koja zainteresovana stranka, na primer i radnik u preduzecu u kojem ste nekad radili i koji nije stambeno zbrinut moze pokrenuti postupak za vase prinudno iseljavanje i izbaciti vas na ulicu. Do sada jos nijednom javno nisu objavljeni kriterijumi po kojima se dobija saglasnost Ministarstva finansija, vec je to u njegovoj cistoj diskreciji ili slobodnije receno milosti i nemilosti.

Da je zivot jaci od bilo kakvog propisa a trziste elasticnije od bilo kakvog dekretiranja odozgo potvrdjuje i neuspesnost zabrane kupoprodaje nepokretne imovine izmedju lica razlicitih nacionalnosti na Kosovu, sto je u slobodnom prevodu znacilo zabranu kupovine srpske imovine od strane Albanaca. Iako i dalje na snazi, zvanicno nikada nisu objavljeni podaci o tome koliko je ovaj Zakon uticao na ogranicenje prodaje srpskih kuca i stanova Albancima, ali je zato u praksi pronadjeno hiljadu rupa kojima se, i to "na osnovu zakona", nastavilo sa prometom nepokretnosti izmedju Albanaca i Srba, poput na primer "poklanjanja", uzimanja zajma sa hipotekom na imovinu koja je po isteku roka prelazila u ruke zajmodavca Albanca. U originalnosti izigravanja ovog zakona govore i slucajevi fiktivnog sklapanja brakova izmedju pripadnika dve strane, da bi "brakorazvodnoj parnici" imovina "dobrodusno" pripala kupcu.

Na sve pokusaje administracije da direktnije uspostavi kontrolu nad prometom nepokretnosti na Kosovu prodavci i kupci su odgovarali sve snalazljivije. Kada je saglasnost Ministarstva finansija postala obavezna i za poklonjene ili nepokretnosti koje su bile "deo zajednicke bracne imovine" onda su izmedju Albanaca i Srba poceli da se sklapaju ugovori na rec ili interni ugovori sa advokatskom overom cija je sudska verifikacija ostavljena za neka srecnija vremena. Sluzbeno se podaci o "ilegalnim" transakcijama nepokretnosti izmedju Srba i Albanaca veoma retko objavljuju sto je i razumljivo jer su oni jedan od najvaznijih indikatora ne samo neuspesnosti administrativne kontrole nad prometom nepokretnosti izmedju Srba i Albanaca vec i uspesnosti srpske drzavne politike na Kosovu.

Iz tih razloga ovde se procenjuje da ce, za razliku od trzista automobila koje je lakse kontrolisati poslednja uredba srpske vlade veoma malo ili nikako pogoditi promet nepokretnosti na Kosovu upravo zato sto se ovaj promet izmedju Albanaca jos u vreme albanskog upravljanja Kosovom odvijao uz iskljucenje drzave i na bazi "bese" dok se on izmedju Albanaca i Srba godinama odvijao kroz alternativne forme koje izdrzavaju i iznova se stalno prilagodjavaju novim pritiscima drzave.