Bolje Hag nego mrak

Mihal Ramac

Prica o Hagu postaje sve zanimljivija. Cim je osnovan Medjunarodni tribunal za ratne zlocine pocinjene u jugoslovenskom ratu, sirom bivse drzave krenule su rasprave o svrsi te zamisli i, sto je tipicno za ovaj deo sveta, o opravdanosti i pravednosti sudjenja ratnim zlocincima.

Mada nikom nije ugodno da prizna kako ima zlocinaca u svojim redovima, Zagreb i Sarajevo su se ispocetka pretvarali da citava stvar s njima nema puno veze, dok su Beograd i Pale odbacivali i samu pomisao na to da se neko mesa u njihovo, je l’ te, nezavisno sudstvo. Pod pritiskom Zapada, Hrvatska je pristala da isporuci u Hag neke od osumnjicenih, pokusavajuci da stvori utisak kako su oni otisli dobrovoljno. Svecani ispracaj (?) iz Splita pokazao je da ih dobar deo sunarodnika i dalje smatra herojima.

Nenasilni puc u Republici Srpskoj doneo je i novo ponasanje vlasti bosanskih Srba. Prilikom proslonedeljnog boravka Luiz Arbur u Banjaluci obecana joj je puna saradnja, da bi se odmah nakon njenog odlaska javili prvi dobrovoljci za Hag. Dobrovoljnost je na ovim prostorima prilicno rastegljiv pojam, pa nema svrhe raspravljati zasto su gospoda Tadic i Simic, a naknadno i Zaric, upravo sada odlucili da medjunarodnu pravdu pretpostave domacoj. Njihov ispracaj iz Bosanskog Samca svedoci da se medju bosanskim Srbima etnicko ciscenje i dalje smatra opravdanim, to jest pravednim.

Ipak, led je krenuo. Oni koji znaju da su na spisku ne bi da dozive sudbinu prijedorskog “etnickog cistaca" Sime Drljace, koji je ustreljen prilikom hapsenja. Jos manje bi da im, zbog odbijanja da se odazovu na poziv iz Haga, “slucajno" pukne guma u nekoj krivini ili da ih na neki drugi nacin pojede veciti mrak.

Karadzic i Mladic, u svakom slucaju, imaju sve manje razloga za miran san. Ako nista drugo, moglo bi da ih zadesi ono sto je snaslo Matu Bobana: naprasna smrt bez nekog vidnijeg razloga i sahrana na brzinu, kako bi bili sto brze zaboravljeni.

Verovatno u tom kontekstu treba posmatrati i najnoviji beogradski trac o tome da unutar SPS postoji struja koja se zalaze za dobrovoljni odlazak u Hag “vukovarskog heroja" Sljivancanina. Kad se bolje razmisli, mozda primamljivije izgleda komforna haska celija nego odlazak s ovog sveta pod nerazjasnjenim okolnostima.

Ma sta rekli gospodji Arbur, beogradski vlastodrsci znaju da ona ima veca ovlascenja kao Sadako Ogata i da ni nju ni medjunarodnu zajednicu ne mogu vecito zamajavati bajkama o nezavisnosti ovdasnjeg sudstva. Kad prigusti, onaj ko se ovde o svemu pita, u to bar ne treba sumnjati, bice spreman da isporuci ne samo Sljivancanina, nego i sadasnjeg saveznog javnog tuzioca. Zbog prikrivanja zlocina(ca), recimo.