PROZA

Tomislav Longinovic "Sama Amerika" (1994) i "Minut cutanja", Apatridi/89, Beograd

Vera Janicijevic

"Reci su tako lep poklon iako ne mogu sasvim da zamene ono umesto cega postoje."

("Minut cutanja", T. Longinovic)

U traganju za sopstvenim identitetom inspirativno je osecanje samoce i otudjenosti. Bez tog izuzetnog dodatka nema pisanja, nema traganja za izlaznim vratima, nema zidanja mostova. Svaka knjiga koja je napisana iz prkosa ili iz inata, uvek nastaje iz potrebe da se svetu saopsti svoj ugao gledanja. To je onda prava stvar i otvara prostor za razmisljanje. Od svih nasih pisaca posle Drugog svetskog rata, samo su Mesa Selimovic i Danilo Kis uspeli da sagledaju svet prelomljen kroz sopstvenu intimu. Verovatno da je kolektivisticki duh koji je nametan socijalistickim idejama gurnuo u stranu stvarne probleme zivota i smrti, nesrecnih ljubavi i zivotnih promasaja, osecanja kafkijanske ugrozenosti i kjerkegorovske strepnje, bolesti i zdravlja, traganja za identitetom i neuskladjenosti opstim zahtevima, licnih nesreca i zbunjenosti zivotom, nesrecnih detinjstava i skucenosti, izgubljenosti svake vrste i, prosto, teske neadaptivnosti. Ne mogu da se nabroje sve teme vredne pera i promisljanja. Doslo je vreme i za te teme.

Tomislav Longinovic nam se predstavio sa dve svoje knjige: "Sama Amerika" i "Minut cutanja" u izdanju "Apatrida". Redosled stampanja nije i redosled nastanka ovih romana. Svoj prvi roman, "Minut cutanja", Longinovic je poceo da pise 1980. u zemlji, u Americi je napisao novu verziju, ali je otkrio novi problem. Nije bilo jednostavno iskustva iz zemlje pretociti na jezik tudjeg tla. Sintagma "minut cutanja" ima znacenje "komemoracija nekome ili necemu". Longinovic se ovim romanom oprasta od svoga detinjstva i svojih vrsnjaka, od svojih zabluda i mladalackih sanja. Pojam "apatridi" je postao narocito aktuelan u evropskoj knjizevnosti u XX veku, kao posledica posasti svake vrste i ratnih pustosenja. Medjutim, sve vise je onih ljudi koji se i u sopstvenoj zemlji, na prostoru gde se govori njihov jezik, osecaju kao apatridi. Ovo treba imati na umu pri citanju Longinovicevog teksta, koji omogucuje neku vrstu sagledanja neposredno prozivljene proslosti s aspekta mladog coveka. Postupak koji je uspesno sproveden do kraja u svim odeljcima, s varijacijama u stilu i nacinu, doveo je ovo stivo do nivoa autenticnog kazivanja. Te daleke 1980. g. kada je Longinovic poceo da pise "Minut cutanja ili 36 oblika iste mladosti" glava pod naslovom Proba (I) sjajna je persiflaza svih onih gluposti kojima se uce mladi ljudi u skolama sirom sveta, i ne samo u socijalistickim zemljama. Pod tim naslovom sazeto su date one krajnje nepotrebne gluposti koje, nazalost, ostaju u secanju i najprosecnijih djaka. Sve je uslovno. Resenje te skolske zagonetke ne postoji. Treba imati na umu da covek koji drzi do sebe ne sme da ostavi da neko drugi misli za njega, jer se nikad ne zna sta sve moze taj neko da smisli.

U knjizi "Minut cutanja" data je nesvakidasnja rekapitulacija opste duhovne klime proslog doba u Jugoslaviji, koje lezi iza nas kao da se odigralo u vreme jure, secerleme izgradjene preko idejnih stremljenja nasih vodja. Svaki od likova u sopstvenoj zivotnoj drami otkriva svoj ugao gledanja. Sve je vrlo mnogostruko prelomljeno, a onda nam se desio geto i ova devalvacija svih vrednosti. Talas za talasom zbegova koji obeshrabruju. Postoji ovo ovde i ono tamo, domovina i tudja zemlja. Ali, o tome se moraju napisati knjige da bi sve bilo jasnije onima koji su to preziveli i onima koji dolaze posle. Naravno da se znalo da ce biti obrusavanja i urusavanja sistema, ali se nije znalo kada. Sistem je funkcionisao u medjunarodnim vodama, kao sto i sada taj isti sistem nastavlja da funkcionise. Skoro da se poludi. Ali... Postoji uvek neko ko nije zadovoljan, ko nosi tvrdo seme u cipeli i stalno ga nesto zulja. Potvrda toga je i ovaj pisac koji je sacekao svoje vreme. Knjiga "Minut cutanja" skoro je profetski iznela na videlo onu konfuziju koja ce nas baciti u civilizacijski corsokak.

Marsel Prust je napisao dvanaest knjiga. "U traganju za izgubljenim vremenom", da bi tek u poslednjoj, trinaestoj, "Ponovo nadjeno vreme" otkrio smisao proteklog vremena. Tomislav Longinovic je u sazetom obliku izneo svoje traganje za izgubljenim vremenom i, u istom delu, ponovo nadjeno vreme.

Literatura je uvek pokazatelj "duhovne klime" vremena u kojoj nastaje, najverovatnije zato sto umetnicka intuicija ide breze od metafizicke spekulacije. Za filozofsku analizu potrebna su brojna literarna uoblicenja koja nisu filozofija. Kao sto je anticka filozofska misao nastala emancipacijom od mitoloske i prevazilazenjem kolektivisticke svesti individuacijom. Sazrevanje licnosti i maske koju svaki covek mora da ponese prema svojoj meri nastaje u urbanoj sredini. Mera je red, smisao i zakon. Borba protiv sveprisutne entropije moguca je ljudskom umu, volji i osecanjima, samo preko mere. Uopstavanja koja su izrasla iz ovog Longinovicevog dugogodisnjeg rada potvrdjuju zlatno pravilo poruke: od citaoca treba napraviti sagovornika. Inace, zasto bismo pisali?

"Sama Amerika" (Beleske iz podzemlja), Cikago, Njujork, San Francisko, 1984-1987. druga Longinoviceva knjiga, nastala je poznije, mada je izasla iz stampe pre "Minuta cutanja". Podnaslov ove knjige, "Beleske iz podzemlja", takodje je s odredjenim ciljem. Paralela koju je Longinovic imao u podnaslovu ove knjige sasvim je jasna. Introspekcija kao i u romanu Dostojevskog "Zapisa iz podzemlja", je postupak kome je i Longinovic pribegao, da bi skinuo masku svojim likovima, da bi otvorio jezgro njihove "licnosti" koje se pokazuju kao apsolutno imoralno. Ideja vodilja "Same Amerike" je bekstvo i pecalba, ali i odsustvo zelje za povratkom u domovinu, sto je nova dimenzija apatrida. Svi likovi su zivi, i u prvom i u drugom romanu, izrastaju iz sopstvenog bica i pokazuju nam onu nevidljivu stranu svoje licnosti. Pojam "maske" ima protivurecno znacenje. Za diplomiranog psihologa Longinovica, to je sinonim pojma "licnosti" ili pojma "persona", maske u pozoristu. Taj pojam je Longinovic vrlo vesto, svojim dvosmislenim znacenjem, sugerisao citaocu: svaki covek navlaci odredjenu masku za igru u zivotu. Ovaj svet u kome se nalazimo, za svakog ponaosob, je jedinstven, surov teatar u kome nema repriza. Svako od nas navlaci svoju masku u toj predstavi koju su drugi napisali.

"Sama Amerika" je knjiga u kojoj je primenjen isti prosede montaze fragmenata, kao i u prvoj, ali ona nema onu draz autenticnog kazivanja, kao sto je to ostvareno u "Minutu cutanja". Ne znaci da je ova druga knjiga pad ili odstupanje od stecenog zanata, ali ona nije s tim unutrasnjim jedinstvom koji je postignut na tako caroban nacin u prvoj knjizi. Podnaslov knjige "Beleske iz podzemlja" daju dimenziju vise ovim redovima. Knjiga je druga strana medalje, "mracna strana meseca". Prelomljena iskustva generacije iz "Minuta cutanja", jer ima i likova koji mogu biti vrsnjaci Loginovicu, ali nesto mladjih koji su u traganju za identitetom pronasli neku sigurnost, nesto sasvim drugo u sporednom, neko cvrsto tle u aikidu, karateu, ili nekoj drugoj vestini, kao zamenu za izgubljeno tle pod nogama i koje postaje zavicajno mesto koje ukida osecanje apatrida. Ova druga knjiga je pitka, citljiva i tek aposteriorno teska. Pisana s predumisljajem zrelog sagledanja sudbine apatrida svake vrste. Mnogo je manje zapenusana od "Minuta cutanja", ali je isto potresna. Knjiga je "la piece bien fait" (komad dobro napravljen). Izraz je pozorisni, ali knjiga je tako napisana da odmah prema njoj moze da se pocne snimanje filma.

Posebno treba podvuci da ove dve knjige donose nesto vrlo znacajno o smislu i znacenju jezika. I u prvoj i u drugoj ima nekoliko nezaobilaznih zapazanja o funkciji jezika i njegovoj upotrebnoj vrednosti. Najozbiljniji problem apatrida je pisati o sebi na tudjem jeziku. To bolno iskustvo su imali Kis, Kundera i Brodski. To je spoznao i Longinovic. Ali Kis je dospeo do saznanja da je jezik coveku jedina otadzbina. Ustvari, napisana rec je kao seme baceno u vetar, s malo izgleda na opstanak, ali sa velikom mogucnoscu da ce, ipak, negde naci plodno tle. Prvi znak propasti jedne drustvene sredine uvek se pokazuje u jeziku. Propast naseg sistema nagovestena je jos sedamdesetih godina, onda kada je pocelo u novinama, na televiziji i uopste, u javnim glasilima da se pojavljuju iskazi koje niko pri pameti nije mogao da razume. Nedouceni su sa strahopostovanjem slusali te tirade gluposti. Zato zvuce profetski solokviji Glavonje, jednog od Longinovicevih junaka, koji u svojoj "ludackoj kosulji" uspeva bolje da sagleda haos koji se krio iza stvarnosti koja je izgledala "kako treba". Eho tog trovanja tesko se moze eliminisati. Jezik je osvetnicki, jer je fluid i stalno se menja i tece, stvara se kroz saobracaj u svakidasnjici, samo mali broj ljudi od pera stalno traga za pravom recju u koju bi pretocio svoje dozivljaje. Istina, rec je realizacija apstraktnog. Ali, sta je stvarno?