U koju jugoslovensku finansijsku instituciju imaju poverenja nasi najpoznatiji ekonomisti?

Nase dicne banke ne uzivaju ni toliko poverenja, koliko ga uziva slucajni prolaznik. Ispasce, najzad, da je slamarica nasa najpouzdanija finansijska institucija

Bojana Jager

Ako budu imali bar malo vise novca nego sto im je potrebno za "goli zivot", sta ce s njim raditi, pitali smo poznate beogradske ekonomiste. Politicari su obecali nultu inflaciju i cvrst dinar u 1998. godini. Gde bi u tom slucaju novac ulozili?

Pokazalo se da ekonomisti ni kao strucnjaci, a ni kao gradjani u ta obecanja ne veruju.

"Bolje bi bilo da me pitate kako cu u 1998. uopste da zaradjujem", kaze dr Petar Djukic. "Kreatori ekonomske politike se utrkuju u unosenju neizvesnosti i konfuzije u ekonomske perspektive, pa ce jedino biti sigurno - da nista nece biti sigurno. Kao osiromasenom pripadniku srednje klase ostaje mi da trosim zaradu koja pristize iz javnog sektora, a ona je nedovoljna za normalan zivot. Prosecna statisticka korpa odavno je dva puta veca od prosecne zarade. Moja cetvoroclana porodica zivi od tri prosecne plate, pa nema problema sa plasmanom viska novca."

Sasvim je sigurno da ce zarade u prvoj polovini 1998. godine biti manje u odnosu na primanja iz druge polovine prethodne godine. "Svi ce, dakle, u neku ruku ispastati, kao sto to obicno biva posle izbora, novogodisnjih praznika i slicnih festi. Osnovno ce biti pitanje: Kako sto vestije potrositi skromna sredstva za golo prezivljavanje. Vecina gradjana ima bogata, verovatno veca iskustva te vrste od mene, pa je nepristojno da o tome govorim", kaze dr Djukic.

Kao strucnjak dr Djukic preporucuje: "Ako kod kuce cuvate pare, sigurno cete izgubiti." No kao strucnjak on ne preporucuje ni odnosenje novca u banku. "Na orocenu dinarsku stednju banke odobravaju godisnju kamatu od 183 odsto, sto je prilican izazov. Kao gradjanin ne ocekujem da ce u 1998. doci do eksplozije cena i verujem da inflacija nece premasiti trideset odsto. U tom slucaju od stednje bi se ukamatilo 117 odsto. Kad je vec tako, pitam se, zasto ljudi ne stede? Izgleda da je njihovo jedino, ispravno, verovanje - nikome se ne sme verovati. Vecina ljudi kod nas zna kako da trosi pare. A kako da stedi zna mali broj ljudi, koji imaju sta da stede i oni to bolje znaju od teoreticara. U tom poslu zelim im sve najbolje u narednoj godini", kaze dr Djukic.

Zanimljivu racunicu izveo je dr Jovan Rankovic. Od 24. januara 1994 (kada je ustanovljen odnos izmedju dinara i marke 1:1) do danas ukupni indeks porasta cena iznosio je 797,7, a indeks povecanja kursa 330. To znaci da su cene rasle dvostruko brze od deviznog kursa. "U tom periodu oni koji su imali dinare mogli su da ih ukamacuju u proseku sa po deset odsto mesecno, a povremeno kamatne stope su bile jos vece. Ukoliko je neko (poverovavsi u stabilizaciju) u januaru 1994. promenio, na primer, 1.000 maraka u dinare i ukamatio ih, do kraja 1997. dobio je ravno 97.110 dinara. Za cetiri godine, njegova pocetna suma povecana je, dakle, za 97 puta. Posto su u medjuvremenu cene povecane osam puta, a zvanicni kurs 3,3 puta, isti gradjanin je 1998. docekao a 29.400 maraka, obracunato po sadasnjem drzavnom kursu. Po crnom kursu, od pet dinara za marku, njegov kapital se uvecao za 19.400 maraka. U ove protekle cetiri godine najbolji posao je bila promena marke u dinare i njihovo produzno kratkorocno ukamacivanje".

Danas je situacija, medjutim, potpuno izmenjena jer rastu kurs i cene. Ukoliko bi se, na primer, za jednu marku dobijalo 12 dinara, vise ne bi bilo isplativo ukamacivanje dinara po deset odsto mesecno. Smanjivanje isplativosti ulaganja dinara zbog ukamacivanja posledica je povecanog rizika, cak i kod takozvanih sigurnih hartija od vrednosti. Razlog za to je sto korisnici kredita prave gubitke i nisu likvidni. Zato mislim da devizni kurs i cene ne rastu na psiholoskoj osnovi, niti je skok kursa spekulativan, vec je neizbezan i krajnje realan. Imajuci to u vidu danas bih promenio dinare u marke i bar malo sacekao. Ili bih te marke plasirao po svetskim uslovima, dakle - za jedan odsto mesecne kamate, ili 13 odsto godisnje. A to se smatra solidnim uspehom i zaradom", kaze dr Rankovic.

Da ima neku znacajniju svotu novca, dr Bosko Mijatovic je ne bi poverio nasem finansijskom sistemu, "ukoliko nesto tako uopste postoji", kaze dr Mijatovic. "Nase dicne banke ne uzivaju ni onoliko poverenja koliko ga uziva slucajni prolaznik. Ne privlace me ni dinarski plasmani u hartije od vrednosti ni brokersko- dilerski (preko ilegalnih i legalnih kuca), mada su kamatne stope obicno primamljive. Daleko bi pametnije bilo ulagati u biznis, gde se lepo moze zaraditi. Ali, ja nisam trgovac."

Preostaje samo jedna mogucnost: plasman novca na americko trziste kapitala. "Deluje bombasticno, ali nije. Jer, danas je moguce preko Interneta vrlo lako investirati u uzajamne fondove, obveznice ili akcije. A uzajamni fondovi su izvanredna alatka za smanjenje rizika na vrlo nizak nivo, uz sasvim pristojnu zaradu od deset, 13 i vise deviznih procenata godisnje. No, da li je izvoz kapitala dobar za nasu privredu, prosudite sami", kaze dr Mijatovic.

Kao i mnogi mudri domacini, dr Danijel Cvjeticanin bi probleme porodicnog budzeta prepustio svojoj supruzi. Ukoliko ga ona upita gde da ulozi novac namenjen stednji, kaze, bio bi u nedoumici kao i svi ostali gradjani. Domace finansijsko trziste je nerazvijeno, pa ne postoje instrumenti - akcije, obveznice i slicno - u koje je sigurno ulagati novac. Ispasce na kraju da je slamarica nasa najpouzdanija finansijska ustanova, ali i njih je sve manje, a inflacija ocito ne stedi ni ovu depozitnu instituciju.

Zaista bi bilo interesantno da se ustanovi kolike gubitke ima ova zemlja i zasto ne postoji pravna sigurnost koja bi omogucila stednju. Zatim, koliko gube sami gradjani jer ne postoje potrosacki krediti, koliko privreda zbog smanjene traznje i otezanih mogucnosti finansiranja, a koliko na kraju gubi sama drzava zato sto cak i privremene deficite mora da finansira iz primarne emisije.

Verujem da ti ukupni gubici daleko prevazilaze troskove uspostavljanja jednog sigurnog i na zakonu zasnovanog sistema stednje. Posto je tako meni, kao i drugima, potrosnja preostaje kao jedini moguci oblik stednje u narednoj godini, kaze dr Cvjeticanin. I podseca na stih pesnika Ljubomira Nenadovica: "Novci u dzepu opasno stoje, sto j' u trbuhu, to je tek tvoje."

Dr Mladjan Kovacevic, takodje, smatra da ce u iducoj godini najveci deo zarada stanovnistva ici na pokrivanje potreba ishrane i uvecanih izdataka za energiju i komunalije. Ove cene se moraju natprosecno povecati, jer su u 1997. vestacki administrativno odrzavane na niskom nivou. Pri tome, nemoguce je reci u sta ce biti najracionalnije ulagati ostatak primanja. U razvijenim zemljama najisplativija je kupovina akcija. Kod nas ni to nece biti moguce, jer ce najveci deo akcija perspektivnih preduzeca besplatno dobiti zaposleni i penzioneri, ili ce ih otkupiti uz diskont. Ostali ce u tom pogledu biti u nepovoljnom polozaj i bez stvarnih motiva da kupe te akcije. U inostranstvu sada je momenat da se kupuje zlato, cije su cene smanjene, a nije nemoguce da ce one i dalje padati, ukoliko centralne banke iznesu veci deo svojih zlatnih rezervi na trziste. Kod kuce je i cena zlata visa nego u svetu, tako da bi za nase prilike i ova investicija bila problematicna.

Zbog korekcije deviznog kursa poskupece uvozni proizvodi siroke potrosnje, pa ni njihova kupovina u iducoj godini nece biti ekonomski atraktivna. Isto vazi i za turisticka putovanja u inostranstvo. Bez obzira na visoke kamatne stope na dinare, ne bih se odlucio ni za tu vrstu stednje, zbog moguce visoke inflacije i problematicne naplate kamata i glavnice. Proizilazi da ljudima, koji se ne bave biznisom, 1998. ne pruza neke vece mogucnosti za ulaganja u bilo sta sto im u buducnosti moze doneti dobit", zakljucuje dr Kovacevic.