Nedelja, 4. januar 1998.

Dnevnik

Beogradski vremeplov

Svaki put kad se vratim iz Beograda ne mogu da se oslobodim utiska da sam nekim cudom vracena u prosla vremena. Iste rupe na trotoarima. Isti autobusi koji kasljucaju dok voze, jos prljaviji, iste oljustene fasade sa kojih vise delovi maltera. I isti stanovi, sa istim lakiranim namestajem, tipicnim za sedamdesete godine, koje su predstavljale zlatno doba prosecnog Beogradjanina

Pise: Elen Despic

Petak, 26. decembar

Obecala sam da cu dnevnik za "Nasu Borbu" pisati na srpskom, ali nemam hrabrosti za to: dugo je vremena proslo od kako sam otisla iz Beograda i moj jednomesecni boravak nije mi dao prilike da obnovim do kraja to znanje.

Uhvacena sam u vrtlog jucerasnjeg praznika. Nakon sto sam provela cetiri nedelje daleko od Pariza, stalno na putu izmedju Beograda, Pristine i Podgorice, imala sam tek toliko vremena da stignem na Bozicno pretpraznicno vece. U Parizu je atmosfera potpuno praznicnog ludila. Uvek vedro raspolozena i puna optimizma, Ana, moja cerka, mi govori da, uprkos kisi, Pariz nije nikada tuzan u decembru. I pritom, naravno, podrazumeva: nije kao Beograd. Ne bih mogla da joj se suprotstavim. Ali joj ipak kazem, pod svetlucavom jelkom, koju sama kitim svake godine, da sam primetila u Beogradu da su praznicni ukrasi ove godine postavljeni mnogo pre katolickog Bozica, na ulicama, u radnjama i u restoranima koji su u modi. Podsecam je na one strasne godine narastajuceg nacionalizma kad smo obe zivele u glavnom gradu Jugoslavije i kad smo, teskom mukom, mogle da kupimo nase bozicno drvce pre 25. decembra, praznicnog dana. Da li se to vremena menjaju? Ili je rec o trgovackom duhu i radjanju potrosackog drustva koji uvek dominiraju nad ideologijama?

Subota, 27. decembar

Za nas novinare ovo je jedini dan odmora, posto list ne izlazi sutra. Koristim se ovim danom da dugo razgovaram telefonom sa prijateljima. Najvise vremena sam utrosila vodeci dug razgovor sa Florans (Artman), koleginicom iz "Monda", koja se vratila iz Zagreba gde je prisustvovala kao posmatrac "Reportera bez granica" procesu koji se pred sudom vodi protiv novinara "Feral Tribjuna". Razmenjujemo nase utiske. Smejala sam se grohotom kad mi je pricala kako je sudija odlucio da stupi u kontakt sa spanskim sudstvom da bi odatle dobio misljenje o Frankovom rezimu. To me toliko podseca na procese protiv verbalnog delikta kojima sam prisustvovala u Beogradu i drugde osamdesetih godina. I ponovo se vracam u proslost. Svaki put kad se vratim iz Beograda ne mogu da se oslobodim utiska da sam prosla kroz neki vremeplov koji me vraca u prosla vremena. Iste rupe na trotoarima. Isti autobusi koji kasljucaju dok voze, jos prljaviji, iste oljustene fasade sa kojih vise delovi maltera. I isti stanovi, sa istim lakiranim namestajem, tipicnim za sedamdesete godine, koje su predstavljale zlatno doba prosecnog Beogradjanina. Sve te stvari nisam primecivala dok sam tamo zivela.

Nedelja, 28. decembar

Prosla sam kroz redakciju da pokupim postu i da procitam svoje Emajlove i da procitam svoje elektronske poruke. "U krajnjoj meri, rekao mi je jedan beogradski prijatelj, morala bi da se smatras presrecnom sto si izbacena iz Beograda. Sad si u Parizu, radis u jednom velikom listu. I stavise, svi vi, novinari koji ste pokrivali rat, napredovali ste u karijeri, dok mi zivimo svakim danom sve losije". Sta da odgovorim na ovo. Mozda da to nikada nije bio moj rat, da nisam aplaudirala ratnim poklicima, da nisam trcala na njihove mitinge, niti glasala za njih, i da prema tome nema nikakvog razloga da snosim posledice rata. "Ali ni mi ne treba da ih snosimo", uzvratio mi je ovaj prijatelj. Sta je medjutim ucinio da mu se suprostavi? Malo ili jedva. Kao polovina stanovnistva u Srbiji ni on nije izasao na parlamentarne i predsednicke izbore, ostavljajuci na taj nacin vlast onima kojima je do nje stalo. "Ali posmatrajmo to drukcije, pobunio se on, ako je Milutinovic izabran to je zato sto su se zapadnjaci uplasili Seselja i sto su zazmurili na izbornu kradju. Milosevic ostaje na vlasti zato sto ga Zapad drzi za coveka mira."

Prisecajuci se ovog dijaloga sa zaprepascenjem konstatujem da su one osobe u Srbiji koje su najuverenije u Milosevicevu sveprisutnost upravo one iste koje tvrde da su njegovi protivnici. Oni cak prihvataju famozni koncept "mirotvorca" koji uz njega vezuje RTS, i samo ona. Kad to kazem, mislim da nisu Zapadnjaci ti koji su glasajuci odlucili da posalju Seselja u drugi krug. On tamo svakako ne bi dospeo da je demokratska opozicija uspela da se slozi oko jednog kandidata. Ali kako objasniti svim tim umornim i iscrpljenim ljudima, koji su gledali kako rat dolazi a da nista nisu ucinili da ga sprece, da danas konacno moraju uzeti svoju sudbinu u svoje ruke.

Primetila sam da je u Crnoj Gori situacija razlicita, svi veruju da ce se sutra nesto razresiti, ljudi imaju nove ideje, svi su u groznicavom ocekivanju 15. januara, dana predsednicke smene.

Ponedeljak, 29. decembar

Veoma malo ljudi je u redakciji, vec od cetvrtka. Skoro svi su otisli na odmor. Koristim se tom situacijom da mirno citam. Institut za slovenske studije zove da mi predlozi da ucestvujem u debati o Hrvatskoj sledeceg meseca. Dala sam sebi vremena za odgovor do sledece nedelje. Nisam bila u toj drzavi od meseca aprila i imam utisak da mi nedostaju sveze informacije. Ipak cu mozda pristati, posto mi se pruza prilika da odem u Hrvatsku sredinom januara, povodom reintegracije Vukovara. Klima tamo nije najbolja, pomirenje je samo prividno i treba se pribojavati novih sukoba. Narocito zato sto proces bivsem gradonacelniku Vukovara pred Medjunarodnim sudom u Hagu pocinje nekoliko dana kasnije, a to nosi rizik da digne mnogo slegnute prasine iz proslosti.

Utorak, 30. decembar

Prelistavajuci novine od proslog meseca, zakljucujem da je Medjunarodni sud u Hag prolio mnogo mastila oko politike Pariza. Ministarstvo odbrane odbija da posalje bivse francuske oficire iz trupa Ujedinjenih nacija u Bosni da svedoce, iako ih niko ni za sta ne optuzuje. Iza ove rezerve Pariza krije se, nema sumnje, druga bojazan, strah od suda u Arusi, osnovanog za sudjenje zlocinima u Ruandi, zemlji gde francuske savesti nisu najcistije.

Vidim da moj list "Liberation" nije izlazio sredinom decembra dva dana: bio je strajk. Novinari i nas sindikat postavili su nekoliko zahteva direkciji. U necemu smo uspeli: dobili smo malu povisicu plata: jer se, kako objasnjava direkcija, finansijsko zdravlje naseg lista nesto popravilo.

Sreda, 31. decembar

Da li cu se i ja prepustiti opstem osecanju praznicnog odusevljenja. Koristim poslednje dane godine da napravim mnogo planova za nova putovanja i verujem da cu i ja podleci, uvek novoj nadi, da ce sledeca godina biti bolja, interesantnija, zivlja.

(Autor je novinar lista "Liberation" iz Pariza)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /