 |
| Nedelja, 4. januar 1998. | ||
Kosovo na pragu novog milenijaDvostruki vetar za albanska jedra
Miloseviceva politika pokrenula najradikalniji otpor kosovskih Albanaca u prethodnoj Jugoslaviji. Zvanicni Beograd uporno precutkuje poraz gazimestanske politike u pokrajini. Analiticari procenjuju da ce i eventualna stabilizacija kosovskih prilika kao i moguci sukob biti u korist Albanaca
Ismet HajdariIako resenje za Kosovo nije ni na vidiku, a dosadaslji razvoj situacije vise upucuje na to da ce Kosovo novi vek docekati pre s vanrednim nego redovnim stanjem, najveca promena koja ce u svakom pogledu obeleziti zbivanja na ovom prostoru bice potpuna nacionalna svest dvomilionskog albanskog korpusa o nemogucnosti egzistencije pod srpskom jurisdikcijom. Ukoliko je na pocetku devedesetih ideja o nezavisnom ili samostalnom Kosovu medju Albancima bila samo jedna od vise aktuelnih opcija sa pravom gradjanstva, u proteklih osam godina ova ideja je prerasla stranacke okvire i postala opsteprihvacena nacionalna platforma. U albanskoj politickoj i naucnoj javnosti jos nema temeljitih analiza o dogadjajima u zadnjoj deceniji ovog veka i njihovim dugorocnijim refleksijama koje ce iz dvadesetog biti prenesene u novi vek. Svi osvrti na to medjutim kao granicnik, koji je oznacio pocetak albanskog preokreta i okretanja od zajednice sa Slovenima ka nacionalnoj nezavisnosti, oznacavaju kraj osamdesetih i pocetak devedesetih godina ovog veka. Proces ustavne i politicke dekompozicije izuzetno povoljnog statusa koji su Albanci uzivali u nekadasnjoj Jugoslaviji, pokrenula je srpska drzavna politika. U prvi mah to je na Kosovu izazvalo manifestaciju opste albanske privrzenosti federativnim idealima na kojima je pocivala Titova Jugoslavija. Ne treba zaboraviti da su, suprotstavljajuci se ustavnim promenama iniciranim iz Srbije, Albanci tokom 1989. godine masovno izlazili na ulice s jugoslovenskim zastavama i Titovim slikama, zahtevajuci da se ne diraju temeljni principi Ustava iz 1974. godine.
Pocetak krajaParadoksalno, u situaciji kada su vec svi ostali jugoslovenski narodi poceli javno da okrecu ledja tadasnjoj jugoslovenskoj federaciji, Albanci su prolazili kroz fazu najvece identifikacije s tom zemljom. To je vreme kada je u albanskom politickom rukovodstvu dominirala struja koja je bila za ocuvanje tadasnje federacije i koegzistenciju na principima ravnopravnosti sa ostalim narodima. Ta struja i opcija su definitivno sahranjeni hapsenjem Azema Vlasija a nakon toga i brutalnom vojnom i policijskom intervencijom nad mirovnim albanskim demonstracijama. Temeljnija analiza ovog prelomnog pokreta na Kosovu ce verovatno pokazati da je najradikalniji potez koji je Albance odbio od drzavne zajednice sa Slovenima i otisnuo ih na put bez povratka, povukao Milosevic. On je prvi u nekadasnjoj Jugoslaviji, i to upravo na Kosovu patentirao ubijanje politickih neistomisljenika. Zatim se silom obracunao sa tadasnjim albanskim pokretom na Kosovu koji je trazio ravnoprvno mesto pod tadasnjim federalnim jugoslovenskim kisobranom. I na kraju u zadnjih sedam godina je na Albance vrsio permanentni pritisak, da bi albansko politicko samoorganzovanje, da je medju Albancima jednostavno u korenu sasecena bilo kakva volja za koegzistenciju sa Srbijom. Grudva koju je na Kosovu pokrenula srpska drzavna politika na celu sa Milosevicem na pocetku osamdesetih. Na kraju devedesetih je preraslo u nezaustavljivu albansku gromadu koja se polako ali sigurno sve vise krece u pravcu spajanja s ostalim delovima albanskog korpusa na Balkanu.
Objedinjena platformaNepristajanje na srpsku jurisdikciju kod Albanaca je odavno prevazislo okvire dnevnopolitickog fenomena i podignuto je na nivo kolektivne svesti u kojoj su objedinjeni nacionalna, ideoloska i politicka platforma. Bez obzira na unutrasnje varijaceije i razlike pocev od Demacijeve Balkanske unije (Balkanije) izmedju Srbije, Crne Gore i Kosova, pa do ujedinjena s Albanijom, za koje se zalaze jaka intelektualna struja na celu sa najuglednijim albanskim akademikom Redzepom Cosjom, zajedicki temelj ove platforme je - oslobadjanje od srpskog drzavnog uticaja.U dvomilionskom albanskom korpusu na Kosovu danas, dve godine pre isteka dvadesetog veka nema nijedne relevantne politicke ili drustvene snage koja resenje za Kosovo i perspektivu za Albance vidi u ostajanju pod srpskom jurisdikcijom. Cak i malobrojni pojedinci, koji su politicki lojalni Beogradu i koji se na prste mogu izbrojati, po svojoj beznacajnosti i izpostenosti iz albanskog nacionalnog miljea, samo potvrdjuju ovu ocenu. Nove generacije koje su devedesetih godina stasale i politicki sazrele na Kosovu nemaju vise nikakvu intelektualnu niti politicku komunikaciju s Beogradom, za njih Srbija ne postoji, odnosno percepiraju je jedino kao neprijateljsku drzavu. Zanimljivo je da se cinjenica da dva miliona politicki i nacionalno maksimalno homogenizovanih Albanaca na etnicki kompaktnoj teritoriji Srbiju vise ne priznaje kao svoju drzavu, uporno zaobilazi i veoma retko javno evidentira u beogradskim analizama kosovske problematike, a jos manje koristi za izvlacenje dugorocnijih ocena o krahu srpske drzavne politike na Kosovu. Politicka platforma kosovskih Albanaca temelje ima u etnickoj strukturi, koja je malo izmenjena na stetu Albanaca u zadnjoj deceniji. Prema albanskim podacima, od 1990. godine sa Kosova se odselilo oko 300.000 Albanaca, sto je gotovo jedna sedmina ukupnog albanskog stanovnistva na Kosovu. To, medjutim, nije bitnije promenilo etnicku superiornost albanskog korpusa na Kosovu.
Iseljavanje - tabu temaS druge strane srpska drzavna politika potpuno je krahirala programom masovnog naseljavanja Srba na Kosovo. Cak i ogromni izbeglicki talasi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine nisu uspeli da skrenu na Kosovo. Ljudi su radije birali da zive pod otvorenim nebom ili da se telima isprece na zeleznicke sine nego da ih rezim sprovede na Kosovo. Posebnu dimenziju price o etnickoj strukturi na Kosovu predstavlja iseljavanje Srba i Crnogoraca. To je vec godinama za rezim tabu tema. U javnosti se vec godinama ne objavljuju podaci o iseljavanju i doseljavanju Srba na Kosovo. Podaci o migracijama stanovnistva su u nadleznosti policije. To samo potvrdjuje stepen delikatnosti ovog pitanja, kao najznacajnijeg indikatora za uspeh "Miloseviceve politike na Kosovu. Povremeno u javnosti procuri neki podatak o iseljavanju poput tvrdnje Momcila Trajkovica, predsednika Srpskog pokreta otpora, da se iz Pristine tokom samo prosle godine iselilo oko 500 Srba ukazuje da se radi o nezaustavljivom procesu. U proslogodisnjoj izjavi za americki "Vasington post" Trajkovic je naveo da vise od 50 odsto Srba na Kosovu ima izgradjene kuce u Srbiji i ukoliko se iseljavanje nastavi dosadasnjim tempom za pet godina, dakle samom pocetku narednog veka, Kosovo za Srbiju (sto se tice kosovskih Srba) vise nece biti vazno.Naravno da akademske rasprave o buducnosti Kosova mogu preko noci pasti u vodu zbog toga sto za sada, najvise izgleda ima albansko-srpski konflikt. Faktor brojnosti i vremena su na albanskoj strani, ali je faktor snage na srpskoj strani. Srbija i dalje drzi veoma cvrsto Kosovo, a Albanci jos zadugo nece imati efikasnih instrumenata da se oslobode ove kontrole. Naravno posebnu pricu predstavlja pitanje koliko je u interesu danasnje politicki, ekonomski i socijalno razorene Srbije da i dalje, kao kamen o vratu koji je vuce unazad, drzi Kosovo uz pomoc policije i vojske. Ukoliko Srbi i Albanci budu imali srece da svoje probleme resavaju za stolom a ne preko puscanih cevi, onda se kao najizvesnija projekcija za Kosovo na kraju ovog veka postavlja, ne globalno, vec neko prelazno resenje, koje bi bilo hibrid srpske kontrole nad Kosovom (preko vanrednog stanja) i albanske opcije o suverenom Kosovu. Bilo kakva prelazna konzervacija albanske platforme o nezavisnom Kosovu opet ce na duze staze biti u funkciji politickog i nacionalnog osamostaljenja kosovskih Albanaca jer ce za razliku od zadnjih deset godina, tokom kojih su Albanci prakticno mimo zakona odbranili svoju volju za politicku nezavisnost, ovog puta u okviru specijalnog statusa ili republike u okviru federacije sa Srbijom i Crnom Gorom, sistemske pretpostavke staviti u tu funkciju. Bolji poznavaoci aktuelnih procesa medju kosovskim Albancima cak smatraju da prelazna faza na Kosovu ne samo da nece nista promeniti u sadasnjoj politickoj fizionomiji vec ce svaka normalizacija stanja na Kosovu predstavljati najveci vetar u jedra albanskog broda, koji za cilj ima nezavisnost Kosova. U novi vek Kosovo ce uci kao deo otvorenog albanskog pitanja na celom Balkanu. Ako Dejton bude uspeo na terenu da smiri latentno konfliktne odnose izmedju srpskog i hrvatskog naroda i ocuva Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu tampon zonu izmedju Beograda i Zagreba, onda ce po svim geopolitickim i geostrateskim parametrima lbansko pitanje na Balkanu (sa epicentrom na Kosovu) biti verovatno jedno od najvecih neresenih pitanja na kontinentu, koje ce novi vek primiti u nasledje od ovog na izmaku.
|
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |