REFORMA UJEDINJENIH NACIJA

Vesna Knezevic-Predic

Dobri poznavaoci organizacije Ujedinjenih nacija kazu da se o reformi UN pocelo govoriti istoga dana kada je Organizacija stvorena. Lista "greha" koji su joj "stavljani na dusu" vec pri rodjenju, a koja je proizvela zahteve za reformom, nije se, medjutim, skracivala. Naprotiv.

Sa promenom "zivotne sredine" primedbe na njen racun su se umnozavale i to, ponekad, geometrijskom progresijom. Pa ipak, samo su krupne, "tektonske" promene, kao sto je bio proces dekolonizacije, uspevale da dosegnu do revizije osnovnog dokumenta UN - za mnoge ustava medjunarodne zajednice - Povelje. Kako su po opstem uverenju promene koje je donela deveta i deseta decenija naseg veka upravo takvog, "tektonskog", karaktera rasprave o reformi su intenzivirane, a sama organizacija je preduzela niz mera u pravcu restrukturalizacije.

Svecano zasedanje Generalne skupstine kojim je obelezena predesetogodisnjica UN oktobra 1995. godine u Njujorku dalo je, cini se, snazan politicki impuls toj akciji. Oko dve stotine celnika vise od 180 drzava clanica istaklo je resenost da organizaciju ne samo primere novonastaloj situaciji, vec i da je opreme za dolazeci "vrli novi" vek. A da ce jedan od glavnih pravaca "opremanja" biti reforma Saveta bezbednosti nije bilo ni najmanje sporno. Za ocekivati je bilo da iz gotovo jednoglasnog zakljucka tako kompetentnog skupa proistekne ako ne brza, a ono svakako energicna politicka akcija.

Pa ipak, trebalo je da prodje godinu i po od svecanog zasedanja i vise od tri godine od osnivanja Otvorene radne grupe za pitanja pravicne zastupljenosti i povecanje clanstva Saveta i druga pitanja vezana za Savet, kako pomalo rogobatno glasi naziv posebnog organa Generalne skupstine koji se bavi reformom Saveta, pa da se nazru obrisi glavnih pravaca toliko zeljene reforme.

Tesko da je i jedan drugi organ UN uspeo da privuce toliko kritickih opservacija kao Savet. Od momenta kada je, posle dugih i mucnih pregovora stvoren, Savet je zbog svog sastava i nacina odlucivanja bio stalna meta napada. Prvo jedanaestoclanom, a od 1965. godine petnaestoclanom Savetu je osporavan i legitimitet i demokraticnost i efikasnost. Smatralo se, a smatra se i danas, da se odrzanje mira i bezbednosti ne sme poveriti organu tako ogranicenog sastava (oko osam odsto od ukupnog clanstva), cije su dve trecine clanova izborni i, dakle, promenljivi, a jedna trecina stalna. Utoliko pre sto ta stalna trecina, koja predstavlja oko dva procenta ukupnog clanstva, uziva poseban polozaj u procesu odlucivanja - za svaku sustinsku odluku potrebna je jednoglasnost ili, u najmanju ruku, odsustvo protivljenja svakog od, kako su ih ranije nazivali, velike petorice. Kako je jednoglasnost bilo tesko, po pravilu nemoguce postici u doba bipolarizma, Savet je decenijama patio od hronicne blokade rada. Deblokada, naizgled paradoksalno, nije ublazila, vec je, naprotiv, osnazila kritiku. Stoga je predlog predsedavajuceg radne grupe Skupstine docekan sa velikim interesovanjem. Sta je to gospodin Ismail Razavi predlozio 20. marta?

Kao prvu i osnovnu meru koja ce povecati "reprezentativnost, kredibilitet, legitimitet i autoritet Saveta bezbednosti" on predlaze povecanje broja mesta u Savetu sa 15, na 24. Namesto 10, koliko sada bira, Skupstina bi birala 14 clanova Saveta, dok bi stalnih clanova naspram dosadasnjih pet bilo 10. Cetiri nova nestalna clana bila bi birana po geografskom kljucu: po jedan iz reda africkih, azijskih istocnoevropskih i latinoamerickih drzava, ukljucujuci i Karibe. Mesoviti kriterijum - geografski polozaj i stepen razvijensoti - presudio bi o izboru novih stalnih clanova: tri bi mesta pripala drzavama u razvoju po vec izlozenoj geografskoj semi, dok bi preostala dva mesta dobile razvijene industrijske zemlje, bez obzira na njihov geografski polozaj.

Dva se zakljucka sama po sebi namecu. Prvi, da predlog sledeci praksu utabanu sezdesetih i sedamdesetih potpuno zanemaruje doprinos miru i ostvarenju ciljeva organizacije kao kriterijum za izbor clanstva Saveta i drugi, da on ide za tim da ojaca polozaj i ucesce drzava u razvoju u procesu odlucivanja Saveta. A oni, sa svoje strane, radjaju sumnju u prihvatljivost ove zamisli za one koji su svakom prosirenju Saveta najmanje skloni, a cija je saglasnost za stupanje na snagu izmena Povelje neophodna - stalnih clanova Saveta. Da je predlagac bio svestan otpora "kluba izabranih" svedoce dve mere kojima je dopunio svoju zamisao, a koje smeraju u pravcu da ocuvaju njegovu ekskluzivnost.

Gospodin Razavi, naime, predlaze da se novi stalni clanovi podvrgnu izboru u Skupstini i da budu birani u paketu i, sto je verovatno jos znacajnije, da im se uskrati pravo da svojim negativnim glasom sprece donosenje odluke o sustinskom pitanju. Drugim recima, da im se, kako se cesto, ali ne sasvim tacno kaze, uskrati pravo veta. Kreiranje stalnih clanova "drugog reda" moglo bi predstavljati vrlinu predloga sa stanovista "starih" stalnih clanova. No, veliko je pitanje da li je to vrlina koja ce ih navesti da predlog prihvate. Kao sto je, uostalom, veliko pitanje da li ce on zadovoljiti pretendente na mesta stalnih clanova, posebno iz reda razvijenih industrijskih drzava koje su i do sada, a sve su prilike i od sada, bile vise nego znacajni finansijeri UN.

Lista predloga gospodina Razavija time nije iscrpljena. Ona sadrzi jos citav niz nimalo beznacajnih mera koje treba da cvrsce povezu Savet sa drugim subjektima UN. U tom pravcu ide predlog za institucionalizaciju stalnih mesecnih konsultacija Saveta i Skupstine, za cesce obracanje Medjunarodnom sudu pravde za savetodavna misljenja, za ustanovljavanje prava posebno zainteresovanih drzava da istupaju u Savetu i Komitetu za sankcije i tako dalje. No, svi ovi predlozi, ukljucujuci i predlog da se upotreba veta, kako stoji u predlogu, ogranici na odluke o mirnom resavanju sporova i ulozi regionalnih ustanova i sporazuma kada je o lokalnim sukobima rec, predstavljaju, zapravo predlog preporuka Saveta o cijoj prihvatljivosti odlucuje sam Savet. Oni, drugim recima, ne smeraju u pravcu izmene Povelje.

Sudbina predloga gospodina Razavija, valja reci, nije izvesna. Da bi postali sastavni deo pravnog sistema UN oni moraju proci dug "put kroz cistiliste": radnu grupu, Skupstinu, ratifikacioni postupak najmanje dve trecine drzava clanica ukljucujuci i sve stalne clanove Saveta (predlog za prosirenje clanstva), odnosno Savet. Cini se da je sam predlagac prilicno uveren u njihovu prihvatljivost buduci da je sastavni deo predloga i dinamika izbora novih stalnih clanova koji se, po njegovoj zamisli, imaju zavrsiti vec krajem februara 1998. godine da bi se potom pokrenuo postupak izmena i dopuna Povelje. Moze se pretpostaviti da on, koji je istovremeno i predsednik Generalne skupstine i dugogodisnji predstavnik Malezije u UN, ima pristojan uvid u raspolozenje drzava clanica i da se njegovi predlozi mogu tretirati, u najmanju ruku, kao pouzdan indikator u kom ce pravcu izmene ici.

U tom slucaju moze se, bez prevelike bojazni da ce se pogresiti, zakljuciti da promene nece doseci ono sto se pojmom reforme uobicajeno smatra. Ako je stara poslovica koju, u istina nesto drugacijoj stilizaciji poznaju svi jezici, da ljuta rana trazi ljuti lek tacna, onda ovaj predlog ne nudi lek za ranu zvanu Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Postoje, istina, i druge mogucnosti. A to je da rane, zapravo, nema. Ili da je, da parafraziramo reci jednog junaka naseg cenjenog knjizevnika Milorada Pavica, kao i svaku bolest treba cuvati jer nas ona stiti od ko zna koje druge, teze i pogubnije bolesti.

(Autor je docent na Katedri za medjunarodne odnose Fakulteta politickih nauka u Beogradu)