(U)potreba vandalizma

Velimir Ilic

Kada je centar "plavih" kosarkasa Zoran Savic posle finalne utakmice sa Italijanima, kako rece voditelj TV Politike, bio "u zagrljaju lopte" - slavlje je moglo da pocne. S razlogom, jer je logicno da se slavi kad drzavni tim ocita pobednicke lekcije najboljim nacionalnim selekcijama na prvenstvu starog kontinenta. S druge strane - nista bogzna originalno jer, slicnim povodima, tako rade u celom svetu. Ipak, ne moze se bas reci da, po kojecemu, nismo jedinstveni. Recimo, po pratecem vandalizmu koji, iako ne bas neuobicajen u ispoljavanju takozvanih sportskih emocija, na ovim prostorima kao po pravilu uvek biva i drugaciji i razlicito (zlo)upotrebljen.

Dok su nasi kosarkasi u Barseloni primali cestitke i ispijali sampanjac, na beogradskim ulicama, posebno Trgu Republike, senlucilo se, izmedju ostalog, i istresanjem viska emocija i svakojakih frustracija po kioscima i okolnim izlozima. Navijacka strast, primitivizam, obest, huliganstvo "neodgovornih pojedinaca" koji su preskocili sve lekcije iz lepog domaceg vaspitanja i kulture ponasanja...? Verovatno od svega pomalo. Pitati se "cemu?", isto je sto i sipati vodu u suplju kantu. U ovoj zemlji na mnoga pitanja, jednostavno, nikad nece biti pravih i sveobuhvatnih odgovora. Jedno od njih je svakako i da li i kako se mogu jedno od drugog odvojiti sport, politika, nacionalno, stranacko, ljudsko, emotivno, primitivno...

Kad se ulicama Beograda valjao 9. mart, dok su trajali mitinzi opozicije ili gradjanske setnje, kad je takodje prstalo staklo ili su lupana jaja, zvanicno je obznanjeno - to je vandalizam, fasizam, divljastvo, nasilnistvo, rusilacke strasti i ko zna sta sve ne. Razni portparoli i predsednici skupstina i jos kojecega prosto su se utrkivali ko ce izreci ubitacniji epitet. Sve i da uvazimo takve ocene, inace sirom sveta ne bas neuobicajenog ali ne i nelegitimnog nacina ispoljavanja politickog protesta, misljenja i nezadovoljstva - dusebriznici za red i mir upadaju u rupu licemerja iskopanu soptvenim recima i stavovima.

Kad je, posle dramaticne pobede nad reprezentacijom Hrvatske grupa mentalno problematicnih "navijaca" polupala stakla na ambasadi ove nove postSFRJugoslovenske drzave i tako napravila, po nekim ocenama, diplomatski incident - niko od ovdasnjih zvanicnika nije nasao za shodno da taj gest nazove pravim imenom. Sredstva "radovanja" bila su opravdana postignutim ciljem - sportskom pobedom nad reprezentacijom drzave dojucerasnjih ratnih protivnika. Gomile srce i opljackani kiosci u centru grada posle feste zbog trijumfa drzavne reprezentacije na basketaskom prvenstvu Evrope, valjda, takodje imaju opravdanje. Pitanje je da li to bas moze biti odusak ispreplitan i pobednickim slavljem i, verovatno, najraznovrsnijim nezadovoljstvima koja je (ne)zvanicno lakse progutati ako su upakovana u euforiju zbog trijumfa kosarkasa na Evropskom prvenstvu.