DELOITTE & TOUCHE BUSINESS COLUMN

Direktor u Deloitte & Touche za Centralnu Evropu i vodeci partner u ovoj kompaniji Tom Flanagan i partner i direktor D&T u Jugoslaviji Robert K. Vud odgovarali su na pet pitanja "Nase Borbe" vezanih za aktuelnu problematiku privatizacije u Srbiji, u svetlu iskustva koje je ova firma stekla u istocnoj i centralnoj Evropi. Odgovori su deo redovne ekskluzivne kolumne D& T u "Nasoj Borbi".

"Nasa Borba": Kao savetnik velikog broja stranih investitora, koju od zemalja na Balkanu (Bugarsku, Rumuniju, Jugoslaviju) smatrate najinteresantnijom i najspremnijom da prihvati strane investicije?

Flanagan: Svaka od ovih zemalja ima svojih prednosti ili nedostataka, u zavisnosti od toga ko je investitor i sta je njegova sfera interesa. Na primer, Rumunija ima veoma veliku populaciju od 23 miliona ljudi, sto je znatno vise u odnosu na druge dve zemlje, tako da bi, na primer, za kompanije koje plasiraju robu siroke potrosnje Rumunija mogla biti interesantnija s obzirom na broj potencijalnih potrosaca.

Svaka od ovih zemalja cini napore da poboljsa svoju infrastrukturu za privlacenje stranih investicija. To podrazumeva rekonstrukciju kljucnih sektora kao sto su telekomunikacioni sistem i sistem javnih sluzbi, uvodjenje nove poreske strukture, uvozno izvoznog rezima, koja treba da omoguci lakse i brze vodjenje privrednih aktivnosti i u samoj zemlji i u njenoj saradnji sa drugim zemaljama partnerima. Snazan i efikasan bankarski sistem je takodje veoma bitan za odrzavanje zdravog ekonomskog okruzenja, o cemu investitori veoma vode racuna. Vlade sve tri zemlje poklanjaju paznju bankarskom sektoru i njegovom ojacavanju. U Bugarskoj ipak te mere nisu preduzete na vreme da preduhitre krizu, pa je nekoliko banaka zatvoreno, a lokalna valuta je dozivela rekordan pad vrednosti.

Nazalost, s obzirom da je Jugoslavija poslednja u odnosu na ove tri zemlje izasla iz perioda politicke nestabilnosti, ona je donekle u sredjivanju svoje privredne infrastrukture, u zaostatku.

NB: Neki od vasih klijenata su zainteresovani za investiranje u Jugoslaviji. Koje oblasti su predmet njihovog najveceg interesovanja?

Flanagan: Mogu da ponovim da oblasti interesovanja zavise od vrste posla kojom se neka kompanija bavi. Na drugim trzistima u razvoju, prve investicije bile su vezane za oblast robe siroke potrosnje i proizvode kao sto su automobili, cigarete, kozmetika, deterdzenti, sapuni, prehrambena roba i odeca. Takodje, kompanije koje se bave razlicitim oblastima telefonije pokazele su veliki interes za oblast telekomunikacija. Na primer, tu su kompanije koje se bave proizvodnjom digitalnih centrala, opremom i instrumentima vezanim za telefoniju. Telekomunikacioni sektor je pritom veoma vazan deo infrastrukture u jednoj zemlji jer je efikasan PTT sistem bazicni uslov za unutrasnje i spoljno komuniciranje. Istovremeno on sluzi kao neka vrsta "autoputa" koji zemlju povezuje sa drugim zemljama u smislu elektronskog transfera, na primer, novcanih sredstava unutar bankarskog sistema u bilo kom kraju sveta.

Niski troskovi radne snage i visok stepen obrazovanosti i obucenosti radne snage su takodje neke od pretpostavki koje privlace strane investitore u sve zemlje ovog regiona.

Jugoslavija ce privuci investicije u mnogim sektorima ukoliko sprovede proces privatizacije, i prilagodi i restrukturira svoju privredu.

NB: S obzirom na iskustvo koje je Deloitte & Touche stekao u Ceskoj, Slovackoj i Poljskoj, koji bi ste model privatizacije ocenili kao najpogodniji za Srbiju?

Vud: Buduci da sam u Ceskoj i Slovackoj radio u proteklih pet godina, zeleo bih da na prvom mestu iznesem nekoliko osnovnih podataka. Pre nego sto je izveden "plisani razvod" 1994. godine nekadasnja cehoslovacka vlada inicirala je i zavrsila prvu rundu vaucerske privatizacije. Ceska je potom zavrsila i drugu rundu vaucerske privatizacije, dok je Slovacka odustala od drugog kruga. Cilj vaucereske privatizacije bio je da deo drzavne imovine predje u ruke gradjana, i taj cilj je postignut. Istovremeno, tokom tog procesa stvoreni su i investicioni fondovi, koji su ili od gradjana mogli da otkupe njihove akcije ili da trguju akcijama u ime gradjana. Posledica stvaranja takvih fondova bila je da se stvori jasnija vlasnicka struktura preduzeca sto bi omogucilo uvodjenje korporativnog rukovodjenja i stvaranje okruzenja u kojem je rukovodstvo firme odgovorno deonicarima. Obe zemlje su, bar na pocetku tog procesa, izgubile mogucnost da iskoriste prednosti punog funkcionisanja trzista kapitala, ne zato sto trgovanje akcijama nije bilo slobodno, vec zbog toga sto na vreme nisu bili uvedeni regulatorni mehanizmi i trgovanje akcijama nije bilo transparentno.

Posle dve faze vauceske privatizacije, Ceska drzava je veliki deo svog vlasnistva vrlo brzo prodala stranim i domacim investitorima. Cilj je bio da se prikupi novac za drzavne potrebe i u tome su ponovo bili uspesni. Tim Deloitte & Touche je pomagao vladi u prodaji kompanija cime je prikupljeno vise od cetiri milijarde dolara budzetskih sredstava. Slovacka je usvojila drugaciju matricu. Prvobitni pristup vlade bio je da se kompanije prodaju samo lokalnim investitorima i to tako sto su oni bili finasirani tako da tu kupovinu mogu da otplacuju u periodu do 15 godina. U tom pristupu Slovacka je takodje bila uspesna - domace vlasnistvo nad privredom je zadrzano, ali je za potrebe drzave prikupljena mala svota novca. Sada, sto se ne bi moglo nazvati neocekivanim, mnogi lokalni vlasnici su u fazi prodaje tih kompanija stranim investitorima. Po mom misljenju, ceski model bi bio najprihvatljiviji za Srbiju jer bi vlasnistvo imali i domaci i strani investitori, a pritom bi od prodaje strancima do novca dosao i drzavni budzet. Da bi se u vaucerskoj privatizaciji u Jugoslaviji postigli bolji rezultati nego u Ceskoj, trebalo bi istovremeno da bude regulisano i kontrolisano i trziste akcija.

Kao sto vasi citaoci verovatno znaju, ceska kruna je u krizi. To je delimicno rezultat smanjivanja trgovinskog bilansa koji je uslovljen nekompetitivnoscu domace industrije. Slovaci se suocavaju sa slicnim problemima u trgovanju. Zato je vazno da kompanije, odmah po procesu privatizacije nastave sa restrukturiranjem da bi uspele da odrze kompetitivnost u konkurenciji sa stranim partnerima. S obzirom da bi se tako nesto moglo i ovde dogoditi, vlada bi trebalo da napravi realan socijalni program koji bi bio deo svake ponude za prodaju neke komapnije. Takav "socijalni program" mogao bi biti koristan da bi se smanjili negativni efekti za radnike koji ce ostati bez posla.