Zasto se Dedinje dopisuje sa Banjalukom

Paternalisticki odnos prema Republici Srpskoj, koji se moze prepoznati i u pismima Milosevica Plavsicevoj govori da predsednik Srbije, koji uskoro prelazi na novo radno mesto, sebe zapravo vec vidi kao sefa "prosirene" federacije u kojoj bi specijalni status, prethodno obezbedjen sporazumom izmedju SRJ i RS imala Republika Srpska, kao prirodni saveznik jedne promasene politike

Vojislava Vinjevic

Sledeci osnovno makijavelisticko pravilo da "nikada ne radis ono sto govoris i nikada ne govoris ono sto radis", rezimska masinerija je ovih dana zavrtela toliko dogadjaja na politickoj sceni da se prosto covek pita moze li (im) se desiti da od silne pregrejanosti zupci mehanizma vlasti otupe ili se, jednostavno, ukljeste u "mrtvi cvor". Od zivahne korespondencije sa predsednicom Republike Srpske, koja nije dala zeljeni rezultat, do jos neuspelog neutralisanja proreformske struje u crnogorskom rukovodstvu te neizvesnog ishoda parlamentarne taktike navodjenja opozicije na tanak led, novo-starim izbornim pravilima koja su u najmanju ruku sumnjiva, nelegitimna i nedemokratska.

Buduci da su za deset godina vladavine socijalista sva kljucna pitanja ovog drustva ostala otvorena, stari problemi poput Kosova, Autonomije Vojvodine ili statusa Sandzaka, samo multiplikovani, a novi proizveli jos vece i teze posledice (kao da u Evropi nije srusen Berlinski zid jos krajem '89.), te da je u medjuvremenu provociran i rat zarad ocuvanja i ucvrscivanja gole vlasti, namece se jos jedna upitnica: nisu li vlastodrsci precenili svoju moc u ovom momentu, ziveci u slatkom "svetu snova" i hraneci se nekadasnjom slavom i harizmom svog vodje, ili pak igraju na staru kartu pronalazenja i proizvodjenja novih neprijatelja - mira "koji nema alternativu", trece Jugoslavije, multietnickog "bratstva i jedinstva", ekonomskog prosperiteta i progresa, evropskog razvoja...

No, bilo kako bilo, otvaranje politickog fronta u Crnoj Gori i ovog ovde sto se narocito intenzivira od pocetka zasedanja republickog parlamenta, prema oponentima i politickim protivnicima, odnosno demokratskoj opoziciji, samo potvrdjuje autoritarnost i cezaristicku prirodu Miloseviceve vladavine. A paternalisticki odnos prema Republici Srpskoj, koji se moze prepoznati i u pomenutoj korespondenciji, govori da predsednik Srbije, koji uskoro prelazi na novo radno mesto, sebe zapravo vec vidi kao sefa "prosirene" federacije u kojoj bi specijalni status, prethodno obezbedjen sporazumom o specijalnim vezama izmedju SRJ i RS, imala Republika Srpska. Kao prirodni saveznik jedne u osnovi promasene, a po posledicama katastrofalne drzavne i nacionalne politike koju je Milosevic vodio svih ovih godina.

Sudeci po njenim ranijim tvrdim nacionalistickim stavovima i odbijanjem saradnje sa medjunarodnom zajednicom neposredno nakon Dejtona, Biljana Plavsic se verovatno ne bi tako "nekooperativno" postavila u prepisci sa dedinjskim Vodjom, da je on ostvario ratne ciljeve. Ali, korespondencija nije zanimljiva samo po tome sto Plavsiceva Milosevicu otpisuje kako je upropastio sve sto je vredno u srpstvu, odnosno, sto nije shvatio sustinu situacije u RS ("nije rec ni o kakvom sukobu izmedju Pala i Banjaluke kako Vi to predstavljate u svom pismu, vec o tome hoce li se ovde konacno stvoriti pravna drzava ili ce RS nastaviti da bude partijska prcija ogrezla u kriminalu"). Predsednica RS je, naime, postala otvoreni protivnik Radovana Karadzica, coveka sa kojim, navodno, Milosevic tajno komunicira a kome se vec zapocetom akcijom Sfora u Bosni priprema hapsenje i odvodjenje pred Haski sud.

Za politicki pragmatizam medjunarodne zajednice ova vrsta kooperativnosti predsednice Plavsic je dobro dosla, pre svega zbog primene Dejtonskog sporazuma sto je potvrdio i americki predsednik Bil Klinton nakon zavrsetka NATO samita u Madridu, podrzavajuci je u jeku politicke borbe sa pripadnicima tvrde struje u Republici Srpskoj koji su lojalni bivsem lideru Karadzicu. Klinton je, naime, izjavio da se oko mnogih stvari ne slaze sa Biljanom Plavsic, ali da ceni cinjenicu da je ona "izrazila svoje pristajanje na Dejtonske sporazume i da pokusava da ih sledi", te da nju medjunarodna zajednica podrzava u onome sto ona pokusava da uradi, a protivi se neustavnim naporima da se njena vlast uzurpira.

S druge strane, poentu cak dva pisma koje je Milosevic hitno odaslao Plavsicevoj valja traziti pre u tome sto bi za njega bila korisnija kooperativnost predsednice RS prema Beogradu, jer kako pricaju upuceni, od hapsenja i odvodjenja bivseg gradonacelnika Vukovara u Hag, pa do najnovije akcije SFOR-a u Prijedoru, na Dedinju se ne spava mirno. Sva je prilika da upravo u toj cinjenici valja traziti inspiraciju za direktno obracanje Milosevica Plavsicevoj, bez obzira sto u poslednjem zvanicno stoji: "...Smatram da se resenje nastale krize mora naci na strani interesa naroda RS, a ne na strani Pala ili Banjaluke." Predsednik Srbije je, medjutim, uoci proslogodisnjih izbora u BiH kada je u svom kabinetu u krugu najpoverljivijih saradnika pravio kadrovske kombinatorike, za potrebe RS za citavu Karadzicevu garnituru, navodno rekao: "Svi oni ima da odu!", jer bi tada kako procenjuju analiticari, glavni nalogodavac za pokretanje rata u Bosni oprao ruke od svega racunajuci da je prekid rata dovoljna zaloga za njegovu nedodirljivost i trajnu ulogu "nezaobilaznog faktora mira na Balkanu". Sta se u medjuvremenu dogodilo, nije tesko odgonetnuti, jer Karadzic, kao i Ratko Mladic, drugi od najtrazenijih ljudi sa Pala, puno znaju. Mozda je i stoga zanimljivo navesti najsveziju izjavu portparola SPS Ivice Dacica koji na pitanje zasto general Mladic letuje u Crnoj Gori, odgovara da mu nije jasno zasto bi on to komentarisao kad "Jugoslavija po Dejtonu ima obavezu da saradjuje u istrazivanju ratnih zlocina, a ne u izrucivanju ratnih zlocinaca"(!?)

Svojevremeno je, valja i na to podsetiti, muke u korespondenciji predsednik Srbije imao i sa zubarom Milanom Babicem (ko ga se jos seca?) celnikom samoproklamovane Republike Srpske Krajine. A kako je dopisivanje zavrseno i sta se nakon "oslobadjanja" Knina pa potom njegovog pada sve ispodesavalo, dobro znaju izbegli Srbi koji su se ovde doselili, ali bez prava na drzavljanstvo i bez prava glasa. To im pravo, naravno, rezim nece dati, barem dok ne prodju izbori cije rezultate vec simuliraju i preracunavaju zeleci da ih izmenom izbornih pravila, dobiju pre glasanja. I ovo je vec vidjeni i isprobani scenario u kome, ako opozicija ima iole samodostojanstva i postovanja prema biracima, posebno prema gradjanima koji su nakon tri meseca demonstracija zimus uspeli da povrate pobedu opozicije na lokalnim izborima i obelodane kradju glasova, ne bi trebalo da ucestvuje.

Koliko, medjutim, socijalistima i taj scenario, kao i obracuni na druga dva fronta, u RS i Crnoj Gori, ne ide bas glatko i od prve, moze pokazati ilustracije radi i jos jedna izjava, ovoga puta Milorada Vucelica, potpredsednika vladajuce partije i coveka zaduzenog za sirenje novog patriotskog kursa kontaktima sa crnogorskim vlastima i opozicijom i ovdasnjim oponentima rezimu. On, naime, tvrdeci da postoji scenario (ciji nije tesko pogoditi) opste destabilizacije, povezuje aktuelnu situaciju u Republici Srpskoj i "dogadjaje oko izbora Slobodana Milosevica za predsednika SRJ". Vucelic pri tom dopusta da Milosevica "neko moze da voli ili ne voli", ali "niko ne moze da prenebregne da je on najkrupnija politicka figura na nasim prostorima u poslednjih deset godina", te da ce "njegov izbor koji ce sigurno biti obavljen u ustavnom roku, izvesno ojacati SRJ".

Citirani iskaz je, medjutim, u potpunoj disharmoniji sa misljenjem crnogorskog premijera Mila Djukanovica koji je nedavno u tamosnjem parlamentu izjavio da je njegov stav o kandidaturi predsednika Srbije za predsednika SRJ "do kraja negativan i utemeljen na analizi rezultata Milosevicevog rada u protekloj deceniji". Premijer kaze i da jos nije procitao Milosevicev program "koji bi nas osokolio", te da "Crna Gora mora da raskine s pozicijom snishodljivosti prema starijem bratu". Visemesecnu krizu u Crnoj Gori on doduse ocenjuje kao problem unutar vladajuce partije, DPS, ali dodaje da je "jasno manifestovan zeljom za odredjenim raspletom iz susednog dvorista". Neuobicajeno ostro, a vec poslovicno otvoreno za ovog politicara, porucuje da ce "oni iz Beograda polomiti zube, ako misle da sruse ovu vlast..."

Ko ce sve, u politickim igrama i borbama koje se vode sa Dedinja, ne birajuci sredstva i ne prezajuci ni od kakvih pa i najprizemnijih, najmracnijih i najprljavijih metoda, iskljucujuci, valjda, mimo policijskih one vojne, polomiti zube, ostaje da se vidi. Cinjenica je, medjutim, da koristeci korespondenciju, ne samo i iskljucivo personalnu, nego i onu narucenu u drzavnim medijima i stampi, Milosevic zapravo nastavlja politiku koju je zapoceo pre jedne decenije, a koja se najkrace moze opisati kao proizvodjenje sve novih i novih kriza i otvaranje novih frontova. Hoce li ga, ipak, neko ili nesto naterati da prekrsi sveto pravilo svoje vladavine da "nikada ne radi ono sto govori, i nikada ne govori ono sto radi?"