Kriminal i policija, lopovi i panduri cine hleb i so ove, trece i po Jugoslavije

Za "modernu federaciju" je malo dockan, ali je, mozda, upravo kucnuo cas za Veliku Srbiju pod jugoslovenskim pseudonimom

Pise: Branislav Milosevic

Pre desetak dana stigla je vest iz Severne Koreje da ce kod njih racunanje vremena poceti od godine rodjenja njihovog neumrlog Vodje. Onomad, posle navratnanosnog izbora S. Milosevica za predsednika Jugoslavije, u Skupstini Srbije zaorila se pesma njegovih kmetova i buljubasa. U pesmi se kaze da Ga oni, podanici Njegovi, vole kao Isusa Hrista, a mozda i vise. Zasto, onda, ne pocnu da racunaju vreme od godine Njegovog, a ne Hristovog rodjenja?

Taj neprijatni zadah kulta licnosti u punom procvatu, koji se sirio povodom kandidature i izbora S. Milosevica na funkciju novog, srpskog Tita na celu srpske Jugoslavije, na otuzan nacin upotpunjuje sliku opsteg raspada zemlje. Posle citave decenije potpunih i raznovrsnih politickih neuspeha i krvavih poraza, samodrzac menja kancelariju, ali, naravno, ne i politicku cud i manire. On sad pretenduje da odigra ulogu spasioca jedne federacije koja za pet godina postojanja nije jos ni "zazivela", sto bi rekli njegovi polupismeni propagandisti Da nije malo dockan za "modernu federaciju", ili je, mozda, upravo kucnuo cas da se jos jednom proba s Velikom Srbijom pod jugoslovenskim pseudonimom.

Negde polovinom proslog veka, cuveni italijanski pravnik i potonji ministar, Paskvale Mancini, pisao je kako drzava u kojoj je "mnogo snaznih nacionalnosti prinudjeno na jedinstvo" nije "politicko telo", nego "cudoviste nesposobno za zivot". Ovde, u Mancinijevom komsiluku, svaki argument protiv unitarizma ostajao je neshvacen. Ovde se s kolena na koleno prenosio nauk da jedna jaka nacija ima pravo i duznost da oko sebe okupi i sebi potcini ostale, manje nacije. Tako smo, posle gotovo osamdesetogodisnjeg lomatanja i ugruvavanja po stazama i bogazama medjunacionalne (ne)trpeljivosti, dosli do Jugoslavije No 3, drzave koja nerado priznaje svoje granice i koju, u ovom ustrojstvu, jedva priznaju i obe federalne jedinice koje je cine. Da o "snaznim nacionalnostima" koje zive u njoj i ne govorimo.

Moze li takvu drzavu spasti neki demokratski cudo-tvorac ili je za nju najbolji lek tzv. cvrsta ruka? Bojim se da ce se novi predsednik, trajno inspirisan idealima svoje titovske mladosti i zavodljivom teorijskom interpretacijom ovih ideala od strane njegove supruge, radije opredeliti za ovo drugo resenje.

Dakle, predstoji stezanje zavrtnja.

Neko ce se ovakvom razmisljanju suprotstaviti umesnim pitanjem: zar je ovo dosad bilo vreme liberalne demokratije? Naravno da nije, ali ce se autoritarizam prve decenije vladavine S. Milosevica razlikovati od predstojeceg perioda "cvrste ruke", barem u jednoj tacki: sve do Dejtona, najbolji Srbi su pristajali na diktaturu zarad ocekivanog jedinstva i sloge koja ce im pomoci da lakse pokore svoje susede i prisajedine Velikoj Srbiji teritorije na kojima su Srbi, u susedstvu, ziveli. Sad, kad je taj imperijalni san razvejan u Dejtonu, bez ikakvih izgleda da se, za nasih zivota, pretvori u velikosrpsku javu, "cvrsta ruka" lupice nas po glavi kao poslednje sredstvo pomocu kojeg bi se neuspeli oslobodilac i drzavnik mogao odrzati na vlasti u drzavi u kojoj je, najvise svojom zaslugom, zapravo konfiniran. "Cvrsta ruka" doci ce kao neka vrsta Bozje kazne za masovno saucesnistvo u agresiji i etnickim ciscenjima, kao prava mera politickih sloboda za sve one kojima se cinilo, ili im se jos uvek pricinjava, da pripadaju narodu koji racune polaze samo pred Bogom, i to neredovno.

Crna Gora, sa svojim svadjama unutar nomenklature, u kojima je vecinska frakcija optuzena za zavodjenje naroda na put secesije od Jugoslavije, namece se kao najbolji poligon za prvu pokaznu vezbu "cvrste ruke" nove jugoslovenske vlasti.

Posto je sad vise nego ocigledno da reformizam i svojeglavost mladih Crnogoraca na vlasti pociva, pre svega, na prethodnom osamostaljenju njihove policije i sluzbe bezbednosti od beogradskog centra, nova jugoslovenska vlast ce, u cilju jacanja federacije, morati da stavi pod kontrolu republicke policije. Uz pomoc ustavnih promena ili bez njih, Crnogorci i svi ostali jugo-skeptici ce biti ubedjivani da nema jake federacije bez jake policije. Taj kurs "novog jugoslovenstva", koji cemo svi mi morati da pohadjamo, nece biti ni lak ni veseo i kostace naciju novih uzbudjenja, odricanja i ponizenja, a pojedine polaznike i politickih karijera. U svakom slucaju, disciplinovanje reformisticko-secesionisticke frakcije u crnogorskoj vladajucoj stranci i njeno privodjenje interesima i ciljevima "novog jugoslovenstva" mnogo je izglednija opcija ucvrscenja nove vlasti od ganjanja kriminalaca u crnogorskom rukovodstvu. Takva osetljivost prema nepodopstinama u bratskoj kuci ne deluje odvec principijelno dok si u sopstvenom politickom preduzecu okruzen kriminalcima veceg formata ili dok prisno saradjujes s "kumovima" na Palama, koji su, uz to, optuzeni i za ratne zlocine.

Kriminal i policija, lopovi i panduri, cine hleb i so ove, trece i po Jugoslavije koja nastaje dolaskom. S Milosevica na njeno celo. Ali i da nije razmetnih politickih sinova S. Milosevica u Crnoj Gori i nejasnih "velikobosnjackih" aspiracija u Sandzaku i jos manje razumljive opasnosti od autonomastva u Vojvodini, u drzavi u kojoj uspevaju samo sirotinja i novi bogatasi, nered i anarhija, "cvrsta ruka" bi se ojadjenoj vecini gradjana odavno morala uciniti kao antihaotik sirokog spektra. I ono sto je na vlasti, ali i ono sto je pristalo uz opoziciju, izvikuje na sva usta Vodju ili neumorno traga za njim. Demagozi u svim taborima prizivaju Hazjaina, Gospodara ili barem Domacina, preziruci sposobnost gradjana da prezive ovo istorijsko nevreme bez svrstavanja iza nekog Mesije. Socijalni predtekst za legitimizaciju "cvrste ruke", pa i iznenadjujuce sirok konsenzus oko njene legitimnosti, postoje vec godinama. Sad je, izgleda, dosao trenutak da se taj konsenzus politicki materijalizuje, a da pri tom ne bude ugrozen privid dubokih razlika koje, navodno, postoje izmedju vlasti i njene opozicije

Iako ova vlast nikad, zapravo, nije marila za ono sto svet o njoj misli, diceci se svojim poludivljm zazorom od sveta kao izvornom mentalitetskom crtom i folklornim motivom, ona se, ipak, svih ovih godina, pretvarala kako joj je izuzetno stalo do pune intergacije u medjunarodnu zajednicu. Sad, medjutim, kad je svet uglavnom prozreo politicko prenemaginje ovdasnjih boljsevika sa dna kace, malo koga jos zaista interesuje kako ce se razvijati stvar demokratije u ovoj zemlji. Drugim recima, ne postoji vise spoljni razlog za uzdrzavanje od "cvrste ruke", a unutrasnjih razloga za njeno uvodjenje u duznost je oduvek bilo napretek

Istorija se surovo poigrala s nama: u casu kad smo bili pred vratima moderne Evrope, neko je pustio iz boce duh frustriranog, neproduktivnog, tamjanom omamljenog srpstva. Sad jedni hoce da nastave Kosovsku bitku i da je dobiju po svaku cenu, ma ko bio s one strane, a drugi misle da preci put do Evrope vodi preko NOB-a i jos odlucnije borbe protiv narodnih neprijatelja koji su pobegli iz zemunica i sakrili se u opoziciju i u tzv. nezavisne medije. Tu nema srece u izboru, ali valjda ce se jednom cuveni srpski inat dici i protiv onih sto stalno krivotvore ili kvare pravo ljudi da biraju buducnost po svojoj meri i oblicju.